Sve mlađi i brutalniji

Foto profimedia.rs

Prošle nedelje se pred skupštinskim Odborom za prava deteta našao predlog Aleksinog zakona, kojim se zahtevaju oštrije kazne za sve aktere u slučaju vršnjačkog nasilja. Dosta je bilo, moglo se čuti i sa nekoliko protesta organizovanih sa istim ciljem, a peticiju za promenu zakonodavstva do sada je potpisalo oko 24.000 građana. Paralelno sa tim u medijima se pojavila priča o poslednjem primeru vršnjačkog nasilja i trinaestogodišnjakinji iz Arilja kojoj je školski drug glavom razbio arkadu, uz opis povrede i veoma šturu napomenu da je do bolnice stigla uz pomoć drugarica a ne školskog osoblja. Daleko detaljnije je objašnjena neka tuča u Parovima u kojima je izvesna Slađana prebila izvesnu Jelenu, uz utešnu informaciju da je ta izvesna Slađana posle suspenzije ipak vraćena u rijaliti, valjda na zahtev mnogobrojnih gledalaca.

S obzirom na to da se pred Odborom za prava deteta nije našao predlog da želimo civilizovaniju sredinu u kojoj će nam bar mediji sa nacionalnom frekvencijom ponuditi bolji model ponašanja, postavlja se pitanje šta mi u stvari želimo. Da slavimo ili da se borimo protiv batinaša? Da slavimo jedne a kažnjavamo druge? Ili da u primitivnoj sredini i u odsustvu moralnog kriterijuma putem strožih zakona vaspitamo neku bolju decu?

Naravno, svaki zakon se da poboljšati, ali biće da u ovoj priči zakoni predstavljaju najmanji problem. Na osnovu onih koje već posedujemo slučaj Alekse Jankovića, dečaka koji je osam puta brutalno prebijen u školi i koji se na kraju ubio, ne bi smeo da se dogodi. Baš kao što ne bi smelo da se dogodi da učenica u Arilju stigne do bolnice a da za to ne znaju ni nastavnici, ni psiholog, ni školski policajac ukoliko ga ima. Jer, država je već propisala potrebu da policija kontroliše školsko dvorište pre i posle nastave, kao i u vreme odmora, ali je na tu dužnost do sada raspoređeno 365 policajaca iako ima 675 škola. Baš kao što je propisala da kockarnice i kafane ne smeju da budu pored škola, pa nikom ništa. Program koji realizujemo u saradnji sa Unicefom Škola bez nasilja traje već 10 godina a iz njega nije izvučena čak ni statistika, osim grube procene da je 65 odsto dece preživelo vršnjačko nasilje.

Teško je dati tačne podatke o stvarnim razmerama i oblicima nasilja koje deca u Srbiji danas trpe, s obzirom na to da ne postoji jedinstven sistem evidentiranja i praćenja ove pojave. Rezultati brojnih istraživanja ukazuju na trend povećanog evidentiranja porodičnog nasilja nad decom, a posebno vršnjačkog nasilja. Utisak je da su slučajevi nasilja sve brutalniji i da u njima učestvuju sve mlađa deca, kaže Gordana Stevanović, zamenica zaštitnika građana za prava deteta.

Teško je dati spisak svih vrsta nasilja u školama jer su tuče i verbalno nasilje samo delić veoma razrađene psihološke torture u kojoj su akteri sve češće devojčice. Svaka različitost (lepota, fizički nedostatak, dobre ocene...) je izazov. Vređanje i ismevanje, širenje laži, socijalna izolacija, pretnje, zastrašivanje i elektronsko nasilje su ono što je preživljavala jedanaestogodišnja devojčica iz Beograda. NJena majka za NIN kaže: Počelo je tako što je alfa ženka u odeljenju naredila da se niko ne druži sa njom, vređali su je da je kurva i da joj je kurva i mama koja ju je uvela u posao. U maltretiranje su se uključile i starije devojčice iz sedmog razreda a na FB stranicama su se pojavile tvrdnje tipa i moja mama kaže da je ona stvarno retard. Dolazila je kući i pravo trčala u ve-ce jer u školi nije smela plašeći se da je tamo ne sačekaju. Ni učiteljica ni razredni starešina, kada je ove godine krenula u peti razred, nisu pokazali interesovanje da se problem reši. Tek kada je moja ćerka otišla kod pedagoga i sama prijavila slučaj, neko se zainteresovao, ali smo došli u situaciju da nakon toga sme da ide u školu u smeni kada pedagog radi, ali ne i kada je u suprotnoj od nje. Pozvala sam SOS telefon i saznala koje mogućnosti imam i da u čitavu priču mogu da se uključe i socijalne službe i školski policajac. Da mi kao roditelji nismo bili zainteresovani, niko nam ne bi rekao koje instrumente imamo na raspolaganja, niti bismo uspeli da rešimo problem.

Upravo to je dokaz da nikakvim propisom ne možemo da promenimo situaciju ukoliko se neko ne postara da postojeće poštujemo. Srbija je svoje zakonodavstvo u najvećoj meri uskladila sa međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim standardima, donela je Opšti protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja još 2005, a u međuvremenu su na osnovu njega doneti posebni protokoli od strane svih nadležnih ministarstva (MUP, pravda, zdravlje, prosveta i socijalna politika). Ono što ovi protokoli menjaju jeste, pre svega, svest zaposlenih da se može i mora reagovati na svaki oblik nasilja i zanemarivanja deteta, bez obzira na to gde se ono ispoljava. Druga bitna činjenica je što jedan sistem (kao što je npr. zdravstvo) obavezuje na saradnju i umrežavanje sa drugim sistemima (prosveta, pravosuđe, socijalna zaštita), a treća to što protokoli jasno definišu korake koje treba preduzeti radi prevencije nasilja nad decom, kao i pravovremene i adekvatne reakcije na izvršeno nasilje.

Međutim, problem nije u nemanju već primeni propisa, kaže Gordana Stevanović i dodaje: Problemi se sastoje i u tome što prevenciju gotovo da ne sprovodi nijedan sistem, a propisi obavezuju škole da za učenike organizuju raznovrsne aktivnosti namenjene prevenciji nasilja i mere kako bi omogućile komunikaciju i razvila odnose zasnovane na poštovanju dostojanstva ličnosti i toleranciji različitosti. Ta obaveza škola proizlazi i iz zakonom propisanih osnovnih ciljeva sistema obrazovanja i vaspitanja dece. Tako smo primetili da se često dešava da se vršnjačko nasilje u školama interpretira kao dečja igra, bezazlena čarka, način pronalaženja svog mesta među vršnjacima, što se tumači kao da ništa povodom takvih ponašanja ni ne treba preduzeti. Međutim, kada se raznovrsne i učestale manifestacije takvog ponašanja zanemaruju, to može da ostavi dugotrajne negativne posledice po razvoj deteta. Zaposleni u školama često ne ispunjavaju svoju obavezu da o saznanju da je neki učenik bio žrtva nasilja, obaveste nadležni tim za zaštitu učenika od nasilja, direktora i druge u školi.

Zakon nije predvideo da se nadzor nad nasiljem samo i jedino prepusti volji zaposlenih u školi i njihovoj savesti, već je kao kontrolnu meru predvideo i prosvetnu inspekciju. Nažalost, pokazalo se da ponekad radi traljavije čak i od nastavnog osoblja, a zaštitnik građana je u najnovijoj preporuci Sekretarijata u 79 slučajeva ponovo konstatovao propuste u radu prosvetnih inspektora, što ukazuje da izostaje sistemsko unapređenje rada inspekcije i da se još uvek ne ostvaruje svrha inspekcijskog nadzora u slučajevima nasilja nad decom u školama.

Uz takve propuste i uz uznapredovalo nasilje, pre svega u brutalnosti, logično je da građani traže rešenje u jačoj kaznenoj politici i prema nadležnima i prema nasilnoj deci. Ali, čak i ako donesemo takve zakone, pa ih ne primenimo kao ni postojeće, šta ćemo onda? Tražiti još oštrije zakone ili se zamisliti o osnovnim vrednostima koje kao država propagiramo i koje su nas i dovele do toga da škola ne samo da nije sigurno mesto za našu decu, već je često i izvor ozbiljnih, ponekad pogubnih, trauma.