Virtualna imaginacija

Foto profimedia.rs

Da li će knjige biti transformisane kroz moć kompjutera i interneta u neograničene hipertekstualne strukture u kojima je čitalac ujedno i autor?

Danas postoje dve vrste knjiga: one koje se čitaju i one sa kojima se konsultujemo. Knjige-koje-se-čitaju započinju od stranice broj 1, na kojoj vam, na primer, autor kaže da je počinjen zločin. Vi to pratite do kraja kada otkrivate ko je krivac. Kraj knjige; kraj čitalačkog doživljaja. Isto se dešava kada čitate filozofiju, na primer Huserla. Autor počinje svoje delo na prvoj stranici i prati niz pitanja da biste vi videli kako dolazi do svojih zaključaka.

Enciklopedije naravno nisu predviđene za čitanje od korica do korica. Ako želim da saznam da li su se sreli Napoleon i Kant, uzmem tomove K i N i vidim da je Napoleon rođen 1769. i da je umro 1821, a da je Kant rođen 1724. a umro 1804. i vidim da je moguće da su se sreli. Da bih tačno saznao, konsultujem biografiju Kanta. U biografiji Napoleona, koji se sastao sa mnogo ljudi, možda ne bi bio zabeležen susret sa Kantom ali u biografiji Kanta se to ne bi previdelo.

Kompjuteri menjaju proces čitanja. Koristeći hipertekst mogu da potražim sve slučajeve u kojima je Napoleonovo ime povezano sa Kantovim. Taj posao mogu da obavim za nekoliko sekundi. Hipertekst će učiniti da štampana enciklopedija postane prevaziđena. Međutim, iako kompjuteri šire novi oblik pismenosti, oni nisu u stanju da zadovolje sve intelektualne potrebe koje podstiču.

Dva izuma čija upotreba tek treba da počne mogu da pomognu zadovoljavanju tih potreba. Prvi je mašina za kopiranje koja omogućava pregled kataloga biblioteka i izdavača. Izaberete knjigu koja vam treba, pritisnete dugme i mašina vam odštampa i poveže primerak knjige. To će izmeniti izdavaštvo i verovatno će eliminisati knjižare ali ne i knjige. Knjige se mogu podešavati željama kupaca, kao što je to bio slučaj sa starim rukopisima.

Drugi izum je elektronska knjiga (e-book): ubacivanjem mikrokartice u povez ili povezivanjem na internet dobijate željenu knjigu, ali postoji razlika kod te knjige koja je ista kao razlika između Šekspirovog prvog izdanja 1623. i najnovijeg izdanja kuće Pingvin.
Neki ljudi koji tvrde da nikada ne čitaju štampane knjige sada čitaju Kafku na primer u formi elektronske knjige. Kafka je isti za sve čitaoce bilo na papiru ili u elektronskom obliku, iako se sa tim ne slažu očni lekari.

Knjige će preživeti zbog svoje upotrebne vrednosti ali kreativni proces u kojem one nastaju možda neće. Da bismo razumeli zašto, moramo da vidimo razliku između sistema i teksta. Sistem čine sve mogućnosti koje nudi određeni prirodni jezik. Ograničena gramatička pravila dozvoljavaju vam da stvorite neograničeni broj rečenica a svaka lingvistička stvar može da se interpretira kroz druge lingvističke stvari; reč kroz definiciju, događaj kroz primer i tako dalje.

Međutim, tekst smanjuje neograničene mogućnosti sistema da stvori zatvoreni univerzum. Pogledajte bajku Crvenkapa. Tekst počinje sa datom grupom likova i situacija (devojčica, majka, baka, vuk, šuma) i dolazi do rešenja kroz niz koraka. Možete da čitate bajku kao alegoriju i da iz različitih događaja i likova izvlačite razne pouke ali ne možete Crvenkapu pretvoriti u Pepeljugu.

Mnogi internet-programi iznose tvrdnju da se priča obogaćuje nizom dodataka. Uzmite ponovo primer Crvenkape. Prvi autor predstavlja početnu situaciju (devojčica ulazi u šumu) a razni ljudi daju doprinos razvoju priče devojčica ne sreće vuka već Pinokija. Oboje ulaze u začarani zamak. Možda se bore sa magičnim krokodilom. I tako dalje. Ideja autorstva se dovodi u pitanje.

Ovo se ponekad desilo u prošlosti i bez zadiranja u autorstvo. Kod komedije del arte (Commedia dellarte), svaka izvedba je bila drugačija. Ne možemo da poistovetimo pojedinačno delo sa pojedinačnim autorom. Drugi primer je džez. Možemo da poverujemo da postoji data izvedba pesme Basin Street Blues jer postoji snimak, ali u stvarnosti je bilo isto toliko verzija Basin Street Blues koliko je bilo izvedbi.

Postoji razlika između neograničenih tekstova i tekstova koje možemo interpretirati na neograničen način ali koji su fizički ograničeni. Uzmite za primer Tolstojev Rat i mir: želite da Nataša odbaci Kurjagina; želite da princ Andrej preživi da bi on i Nataša mogli da budu zajedno. Pretvorite Rat i mir u hipertekst i možete da izmenite priču: Pjer ubija Napoleona ili Napoleon pobedi generala Kutuzova. Kakva sloboda! Svako postaje Tolstoj!

U Jadnicima Viktor Igo nam daje divni opis Vaterloa. Igo ne samo da zna šta se desilo već i ono što je moglo da se desi a nije. Koristeći hipertekst program možete da izmenite Vaterlo tako da Napoleon pobedi, ali tragična lepota Igoovog Vaterloa je upravo u tome što se radnja odvija nezavisno od želja čitalaca. Šarm tragične literature je u tome što mi osećamo da su junaci mogli da izbegnu svoju sudbinu ali nisu jer su bili slabi, ponositi ili slepi.

Osim toga, Igo nam kaže: Takav pad koji je zapanjio celu istoriju, da li je to nešto bez uzroka? Ne... Neko, kome niko ne može da se protivi, postara se za taj događaj, Bog je prošao tamo. To je upravo to što nam svaka velika knjiga kaže da je Bog prošao tamo. Postoje knjige koje ne možemo da izmenimo jer je njihova svrha da nas nauče o potrebi i to samo ako ih poštujemo jer mogu da nam pruže takvu mudrost. NJihova represivna pouka je nezamenljiva ako ćemo da dostignemo viši nivo intelektualne i moralne slobode.
: Project Syndicate, 2016.