Umrla je epoha, kreće novo vreme

Foto profimedia.rs

Umro je Umberto Eko ova tvrdnja sama po sebi je neverovatna čim pogledam svoju policu sa knjigama i primetim preko pola metra njegovih knjiga na njoj. Ali, da, i slonovi umiru, pa je tako i jedan stari slon ipak preminuo, tiho kao da oko svog računara nije zavrteo čitav svet. Kao svi preveliki primerci ljudske faune, nije imao prirodnih neprijatelja, jer niko nije pisao kao Eko. Spojivši uzorke najdubljeg filozofskog poniranja sa nesputanom kriminalističkom ili špijunskom radnjom svojih romana, Eko je pobedio pad Berlinskog zida i horske glasove svih koji su nakon 1989. zahtevali da literatura bude fina, mala, lako pamtljiva i prenosiva u sve medije, kao da je mobilni telefon.

Iako je Eko svetsku slavu doživeo avaj, šest godina nakon štampanja svog prvog magistralnog romana Ime ruže dakle, tek kada je 1986, u istoimenom filmu, Šon Koneri zaigrao njegovog franjevačkog detektiva Vilijama od Baskervila, svi koji su čitali roman pre gledanja filma, videli su koliko je filmska naracija isušila filozofski resurs njegovog romana koji je mnoge naučio odnosu i ponašanjima katoličkih monaških redova, ustrojstvu inkvizicije i medijevalne misli uopšte.

I to je bila osnovna narativna crta koja je obrnula prozaični postkomunistički svet naglavačke. Začeti veliko delo iz duha filozofije, a okončati ga u posvemašnjoj trci i spasavanju drugog dela Aristotelove poetike sve to negiralo je predlog kritičara koji su smatrali da bi najbolje bilo da se velika književnost novog stoleća klonira iz dozidanog žanrovskog romana. Recimo, u Francuskoj je na visokoj ceni kriminalistički roman i nemali broj literarnih odlučilaca misli da treba podržati njegovu nadgradnju u veliku i neprolaznu književnost. Mnogi veruju da je to moguće učiniti sa naučnom fantastikom, hororom, političkim trilerima, pa čak i ljubićima. Dakle sve vredne zanatlije (koje zbog umeća bez sumnje treba ceniti) valja poslati u školske klupe i terati ih da naporno uče, pa će od njih postati veliki pisci koji će moći da se porede s Prustom, Manom ili Muzilom.

Umberto Eko pokazao je ono što je znano vekovima, ali slabije u ovom u kojem živimo. Veliki roman mora da počne na onom svetu: u mislima, filozofiji, biblioteci, zabludama i zaverama predaka, u gibanju velikih ideja koje su menjale svet, a da se tek onda, spuštajući se i zgrušavajući se na stranicama knjige, okiti ruhom neizvesnosti (čuveni američki suspense), prepoznavanja i otkrivanja, dakle svim onim što čini dinamiku radnje. I jedan i drugi kraj romana, po Eku, jednako su važni. Književnost je prvo priča i svako razmišljanje svoje razrešenje mora da pronađe u pričanju, ali obična pripovest, bez velikih oblaka ideja nad njom pusta je i prazna.

Zbog toga je Eko bio najveći, čak i kad je u Fukoovom klatnu bio povremeno neprohodan, čak i kad je u Praškom groblju pomešao toliko romanesknih linija, da je čak i iskusnom čitaocu bilo teško da to isprati. Veličina se ne prima na prvo čitanje. Izgleda da ga na prvo, pa ni na deseto čitanje, nisu shvatili ni članovi Nobelovog komiteta, pa se, uz Borhesa, Eko upisao u njihove najveće promašaje u preko sto godina odlučivanja tog komiteta.

Umesto njih, mi od 20. februara 2016. znamo: umrla je epoha, kreće novo vreme. A ono već opominje istim kritičarskim refrenima: literatura mora biti pogodna za čoveka 21. stoleća. Ko će sad da zaštiti sve nas koji još mislimo onako manovski bezobrazno da romani moraju biti veličanstveni i nikako drukčiji i da ako to ne odgovara senzibilitetu ovovekovnih čitalaca tim gore po njih?