Kako zaustaviti Frankenštajna

Foto Tanjug

Ameriko, ti su glupa, stajalo je u prvom delu naslova komentara Šona Ilinga na sajtu Salon neposredno nakon što je Donald Tramp - milijarder i nekadašnja rijaliti zvezda a danas, uprkos svemu, i dalje favorit za dobijanje predsedničke nominacije Republikanske stranke - krajem februara pobedio na unutarpartijskom izjašnjavanju u Nevadi. Trampov politički trijumf to je i zvanično označio - mi smo nacija idiota, pisalo je dalje; ispod je Iling lamentirao nad stanjem rečene nacije, pune bučnih, nepismenih i naivnih ljudi opčinjenih praznorečivošću i neotesanošću jednog očiglednog muvatora i ignoranta kakav je, kojim god standardom da se meri, ovaj njujorški magnat.

Proteklo je otad par sedmica, prošli su i super utorak i super subota, Tramp je pobedio još u desetak saveznih država a Iling na Salonu objavio još nekoliko tekstova o predizbornoj kampanji - i, reklo bi se, još ne planira da se iseli u Kanadu. Kad se ovaj broj NIN-a nađe na kioscima, znaće se i rezultati u utorak održanog izjašnjavanja u još dve savezne države u slučaju Demokratske stranke, odnosno četiri kad je reč o republikancima. To bi, pred ključna glasanja u nekoliko velikih država sredinom marta, za još koju nijansu moglo da pojasni sliku na oba stranačka fronta. Ili možda da je, barem na republikanskoj strani, još više zakomplikuje.

Velika stara partija je u ogromnim problemima. Predugo je stranački vrh verovao kako je nemoguće da se Tramp, takav kakav je, nađe i u krugu glavnih kandidata za dobijanje stranačke nominacije, još manje u ulozi favorita. Sada kada je to realnost, partijski establišment panično traži način da to spreči - s krajnje neizvesnim ishodom.

Proteklog vikenda Trampov juriš je, istina, prvi put usporen. Ostvario je relativno tesne pobede u Luizijani i Kentakiju, ali je ubedljivo poražen u Kanzasu i Mejnu, državama u kojima je trijumfovao njegov glavni rival, ultrakonzervativni senator iz Teksasa Ted Kruz; kao i u Portoriku (koji nije država, već teritorija), gde je pobedio još jedan arhikonzervativac, senator s Floride Marko Rubio. Ali verovatnoća da će na nacionalnu konvenciju u julu stići s najviše elektorskih glasova i dalje je velika, pa su, konačno shvatajući razmere potencijalne katastrofe s kojom bi stranka mogla da se suoči ukoliko završi kao njen kandidat u novembru - jer tada slede i izbori za Kongres - partijski čelnici i stratezi sada grčevito traže način da spreče njegov izbor.

Iako je do 6. marta pobedio u 12 država, Tramp je još daleko od toga da nominaciju i dobije. Zaključno s tim datumom, imao je 384 delegata, što i nije bila neka prednost u poređenju s Kruzovih 300, s obzirom na to da ih je za dobijanje nominacije potrebno 1.237 (Rubio je sa 151 delegatskim glasom daleko zaostajao, dok je poslednji preostali pretendent, guverner Ohaja DŽon Kejsik, tu prisutan još samo kao statista). Važnije od toga, međutim, jeste to što su stranačke vođe, finansijeri, konzervativna akademska elita i moćni mediji svi proglasili opštu mobilizaciju, samo s jednim ciljem: da spreče da Tramp nominaciju i dobije.

Pitanje je - kako. One koji su postali Trampova biračka baza sad ne vredi pozivati da se urazume i svoje poverenje poklone nekom drugom. Ali kome? Republikanski establišment Kruza prezire koliko i Trampa; Rubio, u koga su polagane velike nade, očito ne dobacuje do statusa ozbiljnog kandidata, barem ne u ovom izbornom ciklusu; a Kejskik je tek, kao najumereniji u tom društvu, bez ikakvih izgleda. Štaviše, Tramp je, u poređenju s Kruzom i Rubiom, i dalje kandidat s nesumnjivo najvećim crossover potencijalom, tj. sposobnošću da privuče i glasove izvan uobičajene republikanske biračke baze. To što i nije autentični republikanac, već je političke simpatije tokom godina menjao od prilike do prilike i od kandidata do kandidata, a donacije davao obema strankama, ni dosad mu nije naškodilo. Pa mu tako i danas podršku ne daju samo tradicionalni republikanski glasači, nego i oni stranački neopredeljeni, koji ranije uglavnom nisu izlazili na izbore, kao i Reganove demokrate, tj. birači koji su inače bili simpatizeri demokrata, ali su vremenom prihvatili neke vrednosti konzervativne ideologije čiji je maneken bio bivši predsednik Ronald Regan. Da dovoljan broj svih pobrojanih preobrati, sve i da magični štapić kojim bi se to moglo ostvariti postoji, stranka jednostavno nema kad: već posle ovomesečnog glasanja u Ilinoisu, Ohaju, Severnoj Karolini i Floridi, gde se deli mnogo elektorskih glasova, za to će i definitivno biti prekasno. Izuzimajući mogućnost nekog neverovatnog, holivudskog preokreta, i uz realnu pretpostavku da će Tramp ovako ili onako na nacionalnu konvenciju stići s najviše elektorskih glasova, glavni cilj stranačke vrhuške sada je da se spreči da tih glasova na njegovom kontu bude dovoljno, odnosno da se osigura da ih bude manje od 1.237.

U tom slučaju, stvorili bi se uslovi za rizičnu i retko korišćenu mogućnost organizovanja tzv. posredovane konvencije, na kojoj bi stranački delegati bili oslobođeni obaveze da glasaju u skladu s rezultatima na izjašnjavanjima u državama iz kojih dolaze, i na kojoj bi partija mogla da ponudi alternativne kandidate za koje bi moglo da se glasa bez obzira što se dotad nisu ni kandidovali ni učestvovali u kampanji, kao i da reciklira nekog od onih koji su u kampanji učestvovali pa se iz nje povukli. Ali pomenuti rizik ovakvog rešenja (trenutnu verovatnoću da se njemu pribegne upućeni ionako procenjuju na samo 10 do 15 odsto) u tome je što bi Onog Donalda tako nešto jako naljutilo, i što bi on u tom slučaju umesto kao predstavnik republikanaca na izbore izašao kao nezavisni kandidat. A to bi se onda moglo da okonča samo na jedan način: totalnim rasulom u republikanskim redovima i sigurnom pobedom demokratskog kandidata. Što je za republikance jedina varijanta gora od one da ipak Tramp bude njihov predsednički kandidat - i da takođe izgube...



U celoj toj pometnji, i među samim republikancima je sve više glasova u kojima dominira ocena da je njihova stranka sve ovo što je snalazi i zaslužila. Jer, njeno skretanje udesno i zapadanje u populizam, ksenofobiju i paranoju započelo je mnogo pre Trampovog ulaska u ring, i njegov uzlet je zapravo samo farsična kulminacija tog trenda. Da poslednjih (barem) dvadesetak godina Republikanska stranka s depresivnom učestalošću nije lansirala čitavu plejadu radikalnih figura i politika - u rasponu od, recimo, NJuta Gingriča pa, preko pokreta Čajanka i DŽordža V. Buša i njegove kohorte, sve do tragikomične Sare Pejlin - ne bi danas ni Tramp bio tu gde je.

Malo ko je na toj strani političke podele ovih dana o tome progovorio s više elokvencije i ubedljivosti od Roberta Kagana, jednog od gurua američkih neokonzervativaca - još jedne grupacije užasnute mogućnošću da Tramp postane predsednik - koji je uoči super utorka u Vašington postu ponudio krajnje sumornu sliku partije koju više ne doživljava kao svoju. Republikansku stranku pogodila je kuga u obliku najuspešnijeg demagoga i šarlatana u istoriji američke politike. (...) I partija je ta koja je tu kugu prizvala. Za njena politička nedela sledi kosmička kazna, kao u grčkim tragedijama, napisao je on.

Način na koji se Kagan okomio na stranku zahteva opširniji citat. Da budemo jasni: Tramp nije slučajnost. Niti je on taj koji je oteo Republikansku stranku ili konzervativni pokret, ako takva stvar postoji. On je upravo tvorevina partije, njeno frankenštajnsko čudovište koje je ta partija oživela, nahranila i učinila ga dovoljno jakim da uništi svog tvorca, piše on. Zar nije republikanska opstrukcija - ponovljene pretnje blokadom savezne administracije zbog neslaganja oko njenih mera i zakona, stalni pozivi na anuliranje odluka Vrhovnog suda, insistiranje da je kompromis isto što i izdaja, interni pučevi protiv partijskih vođa koje su odbijale da se priključe rušilačkim naporima - ono što je republikanske birače naučilo da su vlada, institucije, političke tradicije, partijsko vođstvo pa čak i partije same nešto što treba svrgnuti, izbegavati, ignorisati, vređati, podsmevati mu se? (...) Ko je počeo napade na migrante - legalne i ilegalne - mnogo pre nego što se Tramp pojavio i od toga napravio svoju glavnu temu? (...) Republikanski analitičari i intelektualci koji su nastojali da raspale populističke strasti i po mogućstvu nanesu udarac svakoj legislativnoj meri za koju bi predsednik Obama mogao da preuzme makar i delimične zasluge. Šta je Tramp učinio nego nastavio tamo gde su oni stali?

Najlepše od svega, Kagan tiradu završava pozivom republikancima da, ukoliko Tramp ipak dobije stranačku nominaciju, u novembru glasaju za kandidata Demokratske stranke: Za ovog bivšeg republikanca, možda i za druge, jedino preostalo rešenje je da se glasa za Hilari Klinton. Partiji nema spasa, ali za zemlju bi još moglo da ga bude, zaključuje on. I daleko od toga da je u tome usamljen: sve više je istaknutih republikanskih ili konzervativnih figura koje glasanje za Klintonovu - makar i zapušenog nosa - vide kao poslednju liniju odbrane od onoga što Tramp predstavlja.
Ne bi to ni bila tolika politička perverzija - pod sve izvesnijom pretpostavkom da će, uprkos skoro pa herojskim naporima Bernija Sandersa, Klintonova zaista i biti predsednička kandidatkinja demokrata. Koliko god da je u nekim stvarima levo u odnosu na Republikansku stranku, Hilari je istovremeno i dokazani prijatelj krupnog kapitala i nesumnjivi spoljnopolitički jastreb, što je makar jednim delom čini prihvatljivim izborom čak i za konzervativce. Mada joj je u očima nekih izgleda dovoljna preporuka već i to što nije Donald Tramp.


Donald Tramp

Kandidat od teflona

U (prilično lošem) filmu Vudija Alena Celebrity iz 1998. u jednoj sceni pojavljuje se i Donald Tramp, igrajući samog sebe. Pošto ga TV ekipa u nekom njujorškom restoranu pita šta ima novo, on odgovara: Radim na kupovini katedrale Svetog Patrika, razmišljam o tome da je sravnim sa zemljom i izgradim veoma, veoma visoku i divnu zgradu - što je, naravno, šala na račun pravog Trampa, čije su poslovne i druge eskapade ono po čemu je tada, pa sve doskora, bio najprepoznatljiviji.
Srušio je Tramp i sagradio u međuvremenu mnogo toga (uglavnom zdanja koja bi našla mesto u svakoj enciklopediji kiča), prolazio kroz kadar u još nekoliko beznačajnih filmova, ali je negde usput izgubio smisao za humor, pa danas agresivno reaguje na svaku prozivku, preti i batinama, te obećava da će kao predsednik SAD inicirati usvajanje zakona koji će medijima staviti brnjicu na njušku.
Među njegovim poslovnim dostignućima je i projekt bombastično naslovljenog Tramp univerziteta, a zapravo tek onlajn kursa iz preduzetništva, menadžmenta i srodnih veština; završilo se istragom o nezakonitoj poslovnoj praksi i privatnim tužbama u tri savezne države. NJegovi protivnici danas rado podsećaju i na to, ali uzalud: za Donalda se nijedna bruka ne lepi.


Hilari Klinton

Sirota mala bogatašica

Ima mnogo razloga zašto mnogi na Hilari Klinton gledaju s podozrenjem; jedan od njih tiče se i odnosa Klintonovih prema novcu, posebno nakon Bilovog odlaska s mesta predsednika SAD. Hilari je svojevremeno izjavila da su ona i Bil 2000. Belu kuću napustili bez prebijene pare, ali ako je tako - primećuje novinarska veteranka Elizabet Dru u tekstu za Project Syndicate - onda su se od toga veoma dobro oporavili: smatra se da su njih dvoje danas teški preko 100 miliona dolara. Kao i drugi bivši predsednici (s izuzetkom DŽimija Kartera) Klinton je svoju slavu i uticaj maksimalno eksploatisao za sticanje bogatstva, s tim što je, za razliku od prethodnika, u tome imao i pomoć jednako slavne i uticajne supruge. Nije toliko stvar u tome kako su došli do para, nego ko im ih je dao. Dok je Bil sklapao poslovne aranžmane s mutnim inostranim figurama, Hilari je najveći deo svog bogatstva stekla držeći govore kompanijama s Volstrita, onima koji su glavna meta gneva javnosti zbog Velike depresije koju su izazvali 2008. godine, podseća Dru. Hilari je tako samo za tri govora održana na poziv Goldman Saksa inkasirala 675.000 dolara. A kada joj je postavljeno pitanje zašto je prihvatila toliki novac, samo je slegla ramenima i rekla da su joj toliko ponudili...