Pustinjska elegija

Posle efektnog uvodnog teksta o legiji kao instituciji, osnovanoj 1831. od strane kralja Luja Filipa, u sjajno realizovanom, tvrdo ukoričenom kolornom albumu ređaju se predivni kadrovi likovnog umetnika koji je bez izuzetka majstorski nalazio meru između funkcije i likovnosti. Batalja uvek fokusira pažnju na ljude, makar i po cenu da skoro sasvim eliminiše detalje enterijera i eksterijera. Figure su mu u fokusu čak i kada od osoba, zbog promene ritma vizuelnog aspekta naracije, napravi samo nemoćne, sitne siluete, koje su u opoziciji sa dominantnom, nemilosrdnom prirodom. Tekst je redukovan i izostavljen gde god slika može da ga nadomesti. Batalja je tu racionalan, uvek s merom. No, sasvim posebnu ulogu imaju sama slova koja oponašaju i čitaocu/gledaocu prenose zvučne efekte, odnosno onomatopeje! Iako im je u osnovi očigledno anglosaksonska fonetika i tamošnja uobičajena stripska forma, kojom su nebrojenim i neodmerenim ubacivanjima iskompromitovani, a sve radi pojačavanja kod publike efekta spektakla i senzacije („Crack!”, „Wratatatatt!”, „Bang!”, „Argh!”...), najčešće u superherojskim ali i drugačijim akcionim crtanim pričama, kod Batalje oni imaju prvenstveno likovno-kompozicionu, a ne tu komercijalno-tržišnu funkciju atrakcije. Za njega, kao i neke slikare američke „mejnstrim“ pop-art likovne scene, na primer, za Roja Lihtenštajna ili, u nešto manjoj meri, Endija Vorhola, hipertrofirani „zvukovi“ su promišljeni, legitimni, čak bogomdani elementi likovnosti. Ovde, legionar 1921. godine, iz čete sa Some iz Prvog svetskog rata, dolazi pod komandu kapetana koji se u bici na Verdenu pokazao kao kukavica, ali to znaju samo njih dvojica, dok treba zajedno da sa saborcima, na kraju albuma, u violentnom krešendu, odbrane pustinjsku tvrđavu od alžirskih pobunjenika. Priča počinje marširanjem kolone legionara ka mestu Sidi Bel Abes u alžirskoj pustinji, uz ometajuće napade beduina… Remek-delo stripa, ilustracije, i likovne naracije uopšte!