Nacionalisti se bolje snašli u naprednjačkoj Srbiji

Foto AP/Darko Vojinović

Sejanje straha od povratka u devedesete i gotovo utopijsko verovanje političke elite u vrednosne domete Evropske unije, kao jedinog mogućeg pravca Srbije, u prošlom se sazivu parlamenta odrazilo odsustvom makar i jednog poslanika koji bi evropskom putu tražio mane. Nedostatak pluralizma i reprezentativnosti, naročito konstruktivne kritike, apsurdan onoliko koliko je u Narodnoj skupštini nepredstavljenih evroskeptika (manje-više oko polovine građana) ili, recimo, onoliko koliko su birači Srpske napredne stranke svesni da zapravo glasaju za beskompromisno evropsku Srbiju, srozao je političke sukobe na lični nivo i preispitivanje zasluga, a čak i najrelevantniju opoziciju Aleksandru Vučiću do borbe za puki cenzus.

Demokratska stranka se u opozicionoj ulozi odveć rasula - idejno, infrastrukturno i kadrovski, a koliko je njeno biračko telo - potpuna je nepoznanica. Na koncu, ono što ostane deliće se bar na još tri liste Srbija za sve nas Borka Stefanovića, Savez za bolju Srbiju koji čine SDS, LDP i LSV, kao i pokret Saše Radulovića, čija se šansa za prolaznost u parlament, prema aktuelnim merenjima rejtinga, uvećava. I to na štetu DS, koji jedini od pomenutih beleži pad rejtinga.

Izbori koji se raspisuju da bi se učvrstila i na duže oročila vlast SNS, tako bi u srpski parlament mogli uneti novinu - da se među poslanicima ne skupi evropski orijentisana, a respektabilna alternativa. Ili čak totalni obrt - da jedina relevantna opozicija budućoj vladi, ako se u njoj opet nađe SPS, budu antievropske ili umereno evroskeptične partije, kako sebe sada, recimo, karakterišu Dveri.

Osim radikala i koalicije Dveri-DSS, zdesna su na izbornoj listi i Zavetnici, mlađane Milice Đurđević, sa sloganomZa slobodnu Srbiju, a pre svega slobodnu od NATO. Tu su i manjinske - Ruska stranka Slobodana Nikolića i Srpsko-ruski pokret, na čijoj listi je pod brojem jedan Dragan Todorović, bivši funkcioner radikala i trenutni predvodnik Rodoljuba.

Bojan Klačar iz CeSID-a, koji je, uz agencije Faktor plus i ProPozitiv, protekle nedelje istraživao raspoloženja birača, kaže da je čak teorijski moguće da od opozicionih stranaka samo stranke patriotskog bloka pređu cenzus, a da je realno očekivati da će radikali i DSS zajedno imati više glasova nego ostatak opozicije. Scenario da desnica u praksi postane jedina relevantna opozicija je, dakle, moguć. Može se zaključiti da imamo trend da se desničarske stranke jače pozicioniraju.

Štaviše, Klačar objašnjava da bi za slučaj da sve tri proevropske opcije pređu cenzus to značilo da su one uspele da iscrpu maksimalno od neopredeljenih. Toliko da čak ni SNS nije uspeo da zagrabi deo tog kolača. Najnoviji rezultati istraživanja pokazuju stabilnost SNS (50,9 odsto), i koalicije oko Borisa Tadića (5 odsto), rast SPS-JS (12,3), SRS (7,8), Dosta je bilo (4,5) i DSS-Dveri (5,1), kao i pad DS (na 5,7 odsto). Pored SNS i SPS, dakle, u neizvesnosti od cenzusa nisu još samo radikali, koji su po proceni analitičara profitirali od haške oslobađajuće presude Vojislavu Šešelju i njegovog ignorantskog stava prema tom sudu, pri čemu su uzeli pre svega od DSS, a moguće je malo i od naprednjačkog korpusa birača.

Ako je opozicija strateški nemoćna da kampanjom preobrati birače naprednjaka, ne znači nužno da je izborno telo SNS nepokolebljivo, već i da se opozicija suzdržava od napada. Zato bi i od patriotskog bloka, u finišu kampanje, moglo da se očekuje da jače grizu jedni druge. Recimo Radulovićevim metodama, čijem pokretu Dosta je bilo podrška raste zahvaljujući, u najvećoj meri, izdavanju za poštenijeg od svih - bivših i budućih.

DSS još uvek ozbiljnije ne otvara velike teme - poput pristupanja NATO, uvođenja sankcija Rusiji i naročito bolnog za Vučića Briselskog sporazuma - jer bi onda morao, svojom nedovoljno teškom artiljerijom, da napada isuviše krupnog protivnika. Ne isplati se. Te teme ne mogu da budu presudne za njihov rezultat, jer ljude više u ovom trenutku zanima ekonomija i životni standard. Zato se fokusiraju na oporezivanje banaka, odustajanje od privatizacije Telekoma, pomoć porodicama sa više dece. Pored toga, oni uvažavaju realnost u kojoj je činjenica da im je Vučić prilično veliki protivnik, objašnjava Klačar.

Haške presude Radovanu Karadžiću i Vojislavu Šešelju, godišnjice NDH i Jasenovca, kao i propratna regionalna talasanja, faktori su koji pogoduju patriotskom bloku stranaka. Ali, onog trenutka kad tenzija splasne, njihov rejting će prestati da raste. Teme koje se nameću nezavisno od kampanje, pogoduju im. Čak i SNS-u ili SPS-u, tu i tamo, ali ne koliko DSS-Dverima, a naročito radikalima, navodi Klačar.

Za razliku od SRS, koji zavisi isključivo od tih nacionalnih tema i Šešeljevog lika i dela, DSS-Dveri su, po sagovorniku NIN-a, koalicija koja je biračima razumljiva i može da komunicira onako kako ostali ne mogu. Tu pre svega mislim na teme koje se dotiču evropskih integracija. Osim toga, napravili su najbolju moguću fuziju, pa su, uz podmladak Dveri, uspeli da dobiju najbolji efekat kampanje na društvenim mrežama. U toj vrsti kampanje, uz Sašu Radulovića, jedini i prave prednost u odnosu na druge.



Dve najsnažnije opcije patriotskog, evroskeptičnog, anti-NATO ili proruskog bloka uživaju još jednu promenu koja im koristi, a mogli bi ozbiljnije da je se late i istraživači društvenih fenomena - njihovo biračko telo je mlađe od ostalih. Od raspada SRS prošlo je osam godina i cela nova generacija birača im se pridružila. Mladi koji čine biračko telo radikala su manje obrazovani od birača Dveri, ali i jedni i drugi imaju snažnu strukturu mlađih generacija. Uprkos tome, pitanje je kolike će biti granice njihovog rasta po ulasku u parlament. Ukupan potencijal desničarskih birača se kreće do 20 odsto i nisam siguran da ga je moguće povećati. DSS je 2014. mogao da bude stožer te koalicije. Sad su se stvari okrenule, pa Dveri generišu više energije i birača. Odnos bi bio pet prema tri u korist Dveri, ako bi se u brojkama prikazalo ko koliko doprinosi toj koaliciji, kaže Bojan Klačar.

Na prethodnim izborima lista patriotskog bloka bilo je čak šest, ali nijedna, sem činilo se DSS, nije imala šanse da pređe cenzus. Na kraju, korpus od preko 380.000 glasova, odnosno više od 10 odsto, pretvorio se, zahvaljujući Dontovom metodu raspodele mandata, mahom u poslanike pobedničke stranke naprednjaka.

Ako uspeju da motivišu neopredeljene, strankama desnice mogla bi pogodovati okolnost da u izjašnjavanju o ličnostima građani imaju više simpatija prema Sandi Rašković Ivić nego prema Bojanu Pajtiću ili Borisu Tadiću. U okviru, razume se, ostatka od nadrealne Vučićeve popularnosti, koja sve ostale čini sitnim.

U sitninu se tako broje i sva ostala, nenaprednjačka, poslanička mesta. Jer će na koncu svi dobiti onoliko koliko ostane od Vučića. Ako se desi da četiri liste pređu cenzus - i to dve evropske i dve desne - njihova parlamentarna snaga zavisiće od dominacije pobednika. Čija će prednost, po proporcionalnim pravilima, biti veća što je veća pobeda.