Rijaliti pobeđuje

Foto Oliver Bunić

Nebojša Stefanović, ministar u tehničkoj vladi, objasnio je zašto se troši onih (minimum) 580 miliona dinara za prevremene parlamentarne izbore: Srbija, reče Nebojša iz Beograda, mora da pokaže da li hoće stabilnost ili zabavljače i nekoga ko će da vas uveseljava u parlamentu.

Stefanović nije precizirao ko se tu zabavlja i na čiji račun, ali se zna da je šou-biznis vazda bio skup, pa čak i ako u njegovom najskupljem aspektu televizijskom učestvuje mali broj aktera. A u Srbiji je, uprkos rekordnom broju prijavljenih izbornih lista, upravo takva situacija. Prema analizi izveštavanja elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom agencije Kliping, u periodu od 1. do 7. aprila, na primer, zastupljenost izbornih takmaca izrazito je neravnopravna. U korist vladajućeg SNS, naravno njima i njihovim partnerima posvećeno je čak 3.828 sekundi, što je gotovo tri puta više od drugoplasirane koalicije oko SPS (1.365 sekundi).

Opozicije je moglo i da nema, ali je ipak bilo, tako da nema na šta da se žali: koaliciji SDS-LDP-LSV pripalo je 1.225, DS-u 1.194 a DSS-Dveri 835 sekundi. Ko nije mnogo treptao, mogao je da vidi i pokret Dosta je bilo (28 sekundi) ili Savez vojvođanskih Mađara (20 sekundi) - što je, primetili su analitičari, manje i od malo poznate Ruske stranke kojoj je pripalo 66 sekundi programa.

O ravnopravnosti, kao jednom od ključnih uslova legitimnosti izbora, još manje se može govoriti kad se u obzir uzme medijska zastupljenost članova Vlade, koji rado primenjuju provereni recept korišćenja državne funkcije za slanje predizbornih poruka. Tako posmatrano, članovi naprednjačke koalicije osvojili su čak 61,5 posto, dok je celokupna opozicija morala da se zgura u 29,9 posto političkog programa emitovanog u glavnim informativnim emisijama.

Neko ciničan bi rekao da je to u redu, jer je upravo SNS-u potrebno vreme da nam objasni zašto je bilo potrebno na polovini mandata raspisivati izbore, koje niko ozbiljno nije ni tražio. Naročito zato jer ima sitničavih koji, umesto da lepo prihvate verziju SNS prema kojoj se Srbija nalazi pred izborom između teške prošlosti i budućnosti u Evropskoj uniji, tvrde da u aktuelnoj, nikad čudnijoj predizbornoj kampanji, ozbiljno nedostaju političke teme.

Tako je, recimo, Raša Nedeljkov, direktor Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) i šef posmatračke misije Građani na straži, predstavljajući prvi izveštaj o monitoringu izbornog procesa, ocenio da je rijaliti-šou uzeo maha u politici, te da u kampanji imamo prepucavanja, a ne priču o politikama. Osim prepucavanja, koja su, verovatno, dominantan utisak i za površne posmatrače, Građani na straži su ustanovili da su u javnim nastupima političkih lidera dominirale ekonomske teme i izgradnja infrastrukture (SNS), socijalne teme, briga za stare, radnike i penzionere (SPS), transparentnost političkih stranaka, stručni kadrovi i nova rešenja (DS).


Foto Milan Ilić

Analiza parola i obećanja, koji nam se serviraju kao tema za opredeljivanje, politikologa Jovana Komšića navodi na zaključak: Tema je to što nema teme. Iako nas TV stanice zatrpavaju maratonskim prilozima o napretku i novim radnim mestima, Komšić podseća da su ekonomski oporavak i zaposlenost standardne teme od devedesetih, i teško da mogu biti značajna karakteristika predstojećeg odmeravanja snaga. Isto važi i za borbu protiv korupcije, koju je koristio i Slobodan Milošević još 1993, a bila je stalno prisutna i na izborima 2000. i kasnije.

Neki, poput Vojislava Šešelja i koalicije DSS-Dveri, pokušavaju da u fokus stave podelu Istok-Zapad, ali Komšić ni u tome ne vidi ključnu priču. Ako smo 2008. i 2012. imali temu `za i protiv EU`, danas nije dominantna ta konfrontacija dva vrednosna sistema. I dalje smo u političkom koloseku koji nije odustao od EU kao stanice dolaska državnog voza Srbije, ali se kandiduju neke druge opcije koje mogu biti opasne, kaže sagovornik NIN-a. Prema njegovoj oceni, antievropska opcija još nije dobila takvu snagu da bi se građani izjašnjavali za modernu evropsku Srbiju ili za narodnu dušu Evroazije.

Za ovog politikologa činjenica da se nacionalizam okrenuo ka rusofiliji, zaboravljajući, u solidnoj meri, borbu za očuvanje Kosova, nije čudna, već predstavlja indikaciju metafizičke prirode nacionalizma. Važno je da nađete uporišnu tačku, ako ona nestane, izmislite drugu. Što je maglovitija, lakše se manipuliše, lakše se beži od odgovora na teme svakodnevice, teme koje rešava demokratija i za koje je uverljivija racionalna argumentacija, kaže Komšić i dodaje da kad se pobegne u metafiziku nacionalne duše, istorija i prošlost postaju glavni saveznici i lako se putuje u redizajniranje prošlosti. Pa kako ko ume neko dovodi unuka Slobodana Miloševića na stranački skup (SPS), neko ojačava izbornu listu unukom Milana Nedića (DSS), a neko briše dobre dve decenije iz samog pojma prošlost, kako bi, oslobođen teškog bremena sopstvenog minulog rada, mogao da se diči evropejstvom (SNS)

Ipak, primećuje Komšić, i SNS pokušava da pokrije taj deo patriotske priče, ali dozirano. Dokle god je ključna poenta naprednjaka sistematsko kretanje ka standardima EU, iracionalne priče ne mogu dobiti na velikom značaju, kaže ovaj sagovornik, uveren da antievropske opcije sa nacional-patriotskim senčenjima još nemaju snagu da vode ka prekretnici. Važna reč je još: Upravo će mandat narednih vlasti, ako bude trajao četiri godine, ponuditi precizan odgovor o tome kuda idemo, kaže Komšić.

Sudeći po rečima sociologa Jove Bakića, ako i ne znamo definitivno u kom geografskom pravcu se krećemo, sva je prilika da i u narednom periodu nastavljamo ka autokratiji. Izbori su apsolutno bespredmetni, raspisani zbog potreba jednog čoveka i ni zbog čega drugog, kaže Bakić i objašnjava da Aleksandar Vučić misli da još uvek dobro stoji i da može to da kapitalizuje i produži vladavinu do 2021. umesto do 2018. godine. Naprednjački poziv na ujedinjenje (oko Vučića, koje je dobro, za razliku od lošeg navodnog ujedinjenja opozicije protiv njega), prema Bakiću, oslonjen je na stereotip prema kome je standardni problem Srba u razjedinjenosti. Cilj je da se, u sklopu, kako kaže, egocentrične političke priče izbori pretvore u referendum za ili protiv Vučića kao spasitelja.

Uspeo je da sebe nametne kao glavnu temu, što je uobičajeno za autoritarne vođe. U autoritarnim sistemima sve zavisi od volje vođe, što se vidi i na listi SNS-a. Na njoj su i Vuk Drašković, koji je za NATO i Nenad Popović, koji je za Evroazijsku uniju. Svi oni slušaće šta vođa kaže, kaže Bakić, koji dodaje da temu od opšteg interesa ne može da nametne ni opozicija, jer se ne takmiči u ravnopravnim uslovima.

Normalni mediji u normalnoj situaciji, uostalom, organizovali bi debate, ali su one iz srpskog etra temeljno proterane. A sudeći po gotovo potpunom nedostatku TV spotova opozicije, svega dve nedelje pred izbore, besparica u tom taboru je tolika da protivnici aktuelne vlade imaju male šanse da, makar plaćenim reklamama, obaveste građane o svom postojanju i namerama. Ako ih se, onako izbubetani, uopšte sećaju.