Odlazi cirkus

Kampanja je iza nas. Oni koji su se tobože vajkali kako ni izdaleka nije dinamična i zanimljiva kao neke prethodne, ujeli su se za jezik brže nego što Vučić smisli izgovor za... pa, za bilo šta. Uvukla se u naše živote nekako tiho, diskretna, neprimetna i neuhvatljiva gotovo kao program ČedeBorisČanka. Bilbordi su nas iznenada zaskočili sa svih strana, nekako vulinovski.Reklame sa televizija zapljusnule su nas masivnim talasima obećanja, psiha se povijala pod teretom projekcija o lepšem životu koji, eto, samo što nije, samo zaokružite taj i taj broj i ne samo da će plate i penzije biti vraćene na pređašnji nivo, već će svako dobijati onoliko plata koliko i Dušan Bajatović.

Izbegavali smo političare na televiziji, u novinama, na internetu, migoljili se baš kao Ivica Dačić kada ga uhvate sa koferčetom, Bananom ili nekim sličnim inkriminišućim predmetom, ali nije pomagalo. Nismo tako vešti kao Ivica.
Na internetu je curilo na sve strane. Zanimljivi video i audio snimci, ucenjivanje zaposlenih u javnim preduzećima da će izgubiti posao ako ne dođu na stranački miting, nesmotrene uvrede na račun nacionalnih manjina, šefovi ogromnih kompanija koji lepe stranačke plakate i vređaju građane, svađe i podmetanja svih mogućih i nemogućih vrsta... bile su u ovoj kampanji konstanta poput Rasima LJajića u sastavu vlade.

Retki su, međutim, oni za koje se može reći da su bili ubedljivi. Pogodnije je reći da su uglavnom svi bili bledi poput prosečnog Pajtićevog govora ili politike Borka Stefanovića. Ali zasigurno će, takođe, svi posle izbora biti u stanju da promene politiku i potencijalne koalicione partnere, taman toliko brzo koliko i Borislav Stefanović ime.

A za nas birače sve bi bilo mnogo lakše kada bi stranke bile bar malo inventivne. Pritom ne mislimo na urnebesni video pokreta Dosta je bilo, u kojem na licu mesta objašnjavaju, pomoću potpuno pogrešno primenjenih logičkih pravila, koliko će procenata dobiti na izborima. Najinventivnije kod tog videa bilo je to što su shvatili da nije baš dobar, pa su ga brzo obrisali.Umesto inventivnosti, dobili smo uglavnom generičke i milion puta čute poruke, a prava je #sreća (copyright by Boko Obradović feat. Sanda) da se bar u blamovima nisu štedeli, inače bismo se svi kolektivno smorili poput publike na konvenciji Milana Krkobabića, alijas Kralja poštara.

Stara poslovica kaže pazi šta želiš, možda ti se i ostvari, te možda čak i nije pametno prizivati inventivnost svih onih koji su dugim delovanjem dokazali da je originalnost jedna od stvari kojom baš i ne mogu da se podiče.Kada to, nažalost, pokušaju, dobijemo Šešelja koji se fotografiše okrvavljen sa nožem u ruci i okružen svinjskim polutkama. Ili Nenada Čanka koji bez reči, pretećeg pogleda, svira tamburicu. Ili Velimira Ilića koji se davi u jalovini. Ili Nebojšu Stefanovića kako maljem udara po traktorskim gumama. Prizori posle kakvih se čovek probudi iz košmara obliven hladnim znojem.

Zato, kada premijeru na mitingu doviknu Gladni smo! Gladan ti je narod, Vučiću! ili Gladni smo, pomozite, znajte da hoće da kažu da su gladni originalnih i zanimljivih, da ne kažemo normalnih kampanja. Nikako nečeg drugog. Hrane, recimo. Jer kako zaista neko može da bude gladan u zemlji u kojoj se za dva meseca otvori na desetine fabrika i položi na desetine kamenova temeljaca? Prosto nemoguće. Veću glupost u životu nismo čuli. Ili bar u novijoj istoriji Srbije.