Vratićemo kult reprezentacije

Ovo ne smatram poslom. Zamolili su me da pomognem zbog toga što sam generalno uvek imao dobar odnos s ljudima a pretpostavlja se da, posle svega, i o košarci nešto znam”, objašnjava za NIN naš proslavljeni košarkaš Žarko Paspalj svoju novu funkciju, koju su novinari definisali kao sponu između selektora i igrača. “A treba da se poradi i na atmosferi, po kojoj je bila prepoznatljiva moja generacija - a koja bi mogla da donese rezultat, ali i da ovim momcima da motivaciju da dođu i sledeće godine, i 2006, i sledeće.”

Kult reprezentacije je, dakle izgubljen?

- Jeste, nažalost. Mi smo imali rezultate u poslednje dve, tri godine ali to nije funkcionisalo kao reprezentacija. Naš zadatak je da vratimo taj kult. Razumem da je država u teškom stanju, da ne znamo koja nam je himna, da nas opterećuju idiotlucima da li je zastava plava ili plavetna ali baš zbog toga mislim da treba da se borimo, za svoje saigrače, za sebe, za svoj narod. Sportista ne može da ima veću satisfakciju od toga. Ja sam igrao i kod nas, i u Evropi i u Americi, ali jedino pravo zadovoljstvo, jedini osećaj zaštićenosti, osećaj da se ponosiš time što radiš je kad igraš za reprezentaciju.

Ove godine vi i selektor Obradović ste napravili, za naše prilike, neuobičajen gest. Izašli ste pred javnost i otvoreno rekli da onaj ko se ne pojavi na početku priprema 27. juna ne može da računa da igra za reprezentaciju. Po makar se on zvao i Predrag Stojaković.

- Pripremati se 40 dana za jedno takmičenje kakve su Olimpijske igre je izuzetno malo i još više spuštati tu granicu znači biti neozbiljan i praviti cirkus od reprezentacije. Stvarno ne mogu da prihvatim da jedan Peđa Stojaković, pa makar on bio i najbolji igrač na svetu, dođe 3. avgusta na pripreme a da svi igrači treniraju od 27. juna. Prvo, to je s njegove strane vrlo nekorektno prema timu, a drugo ja nemam obraza da kažem jednom Dejanu Bodirogi, koji je imao sedam dana odmora i koji poslednjih devet godina igra za reprezentaciju, da će Peđa doći za 20 dana kada mu prođu nekakvi tajvani, hajvani ili ko zna šta. Neki red mora da postoji.

Već više od mesec dana zajedno ste s ovim momcima. Prepoznajete li u njima duh zajedništva, prepoznajete li karakter pobednika, koji je uvek imala naša košarkaška reprezentacija?

- Moje mišljenje je da funkcionišu dosta dobro. Postoji drastična promena od prvog dana do danas. Prvog dana kad su došli niko ni s kim nije razgovarao. Pitao sam Željka što ovi, bre, ne progovaraju. To su sve dobri momci i još bolji igrači, ali su došli iz različitih sredina, različito naučeni i ličili su na sve, samo ne na tim. Ipak, sada je potpuno drugačije, mislim da su shvatili da ovde nije bitno ni ko će dati poene, ni ko uhvatiti lopte, ni ko dodavati peškire već samo uspeh reprezentacije, osetili su malo i rezultat i nadam se najboljem.

A to je? Koji je realan domet ove ekipe kojoj nedostaju četiri igrača iz prve petorke iz Indijanapolisa?

- Kada se ide na veliko takmičenje sa reprezentacijom Jugoslavije, danas Srbije i Crne Gore, ne postoji realan domet. Na osnovu minulog rada, na osnovu svega što jeste naša košarka uvek se ide da se svaka utakmica dobije i da se osvoji medalja. Mi teret uspeha iz prošlosti niti možemo niti želimo da skinemo i naš posao nije da pričamo kako nam fali ovaj ili onaj već idemo da pobeđujemo. Mi smo u jednom jako teškom trenutku, sedam dana pred početak Olimpijskih igara, ostali bez jednog od ključnih igrača - Milana Gurovića - koji nam je strahovito puno značio ali to je sport. Oni koji su u sastavu - najbolji su i u njih se uzdamo.

Kako ste vi videli meč sa Amerikom u beogradskoj Areni. Čini se da su svi očekivali više?

- Meni je zasmetao samo preterani respekt prema njima. Treba poštovati svakoga ali poštovati i sebe. Ipak, mi se nismo skupili da se spremimo za meč sa Amerikancima već za Olimpijske igre. Da smo briljirali i dobili Ameriku, to bi bilo nešto najgore što bi se desilo ovom timu uoči olimpijskog turnira. Ovako, imamo vremena da ispravimo greške i da pokušamo da u svih osam utakmica na Igrama delujemo onako kako treba. Znam da su ljudi, zbog naših pobeda na Dajmond boulu, zbog poraza Amerike od Italije, zbog, u krajnjem slučaju svega što nam se dešavalo poslednje decenije, hteli da pobedimo Amerikance. No, to se nije desilo i idemo dalje.

Možete li uporediti ovaj američki sastav sa onim iz 1996. protiv koga ste vi igrali, i ko će nam pored njih biti najozbiljniji rivali za medalju u Atini?

- Ovo nije ni blizu tim koji uliva garanciju i da će osvojiti medalju, a kamoli biti prvi. Oni imaju strašan stručni štab ali osim dva igrača koji su iznad, ovi ostali su poprilična banda i tako se i ponašaju i na terenu i van njega. To je tim možda za nijansu bolji od onog iz Indijanapolisa i daleko od onih pravih “timova snova” iz 1992. i 1996. godine. Čak smatram da će nam Argentina i Litvanija biti ozbiljniji rivali. Tu je naravno i domaćin Grčka i, ja ih nisam gledao, ali koliko čujem mnogo dobar tim ima i Novi Zeland.