29.05.
2024.
Koliko bi vas koštalo letovanje u Albaniji 2024. godine
Broj turista iz Srbije koji letuje u Albaniji iz godine u godinu raste...
Nekada, birvaktile, u vreme mog detinjstva (i oskudice tekstila) dečaci su jedva čekali dan kada će porasti i dobiti svoje prve dugačke pantalone. Dugačke pantalone nisu bile samo simbolična ulaznica u svet odraslih, nego su imale i svojih praktičnih strana bolje su štitile od hladnoće, imale su dva džepa, takozvani mali džepić i šlic, a uz sve to je išao i kožni kaiš. Sa mesinganom kopčom na kojoj je bio grb Jugoslavije. U opciji je bio i grb Saveza izviđača Jugoslavije.
Ne prođe ni pola veka od tog doba, a dečaci počeše jedva da čekaju da porastu pa da ponosno izađu na ulicu ne u kratkim pantalonama, to bi bilo u redu nego u gaćama od sorte koju Crnogorci razložno zovu donje. Te se donje gaće danas eufemistički nazivaju šorts, ali one su u suštini donje gaće, dakle odevni predmet koji se proteže od pojasa do iznad kolena.
Prošetajte ulicom bilo koje srbijanske varoši, uključujući prestonu i videćete hiljade odraslih ljudi koji usred bela dana hodaju razgolićeni, samo u donjim gaćama, sa majicama prebačenim preko ramena, kao, božemeprosti, Indijanci po Torontu. NJima je to tamo dozvoljeno jer im je to, da kažemo, narodna nošnja, ostalima nije dozvoljeno jer je u Kanadi valjda još uvek na snazi neki viktorijanski dres kod koji strogo čuva Ne javni moral gaće nisu nemoralne, samo su smešne na javnom mestu nego javni dobar ukus.
Neki bi cinik mogao reći eto ti srpskog mačizma i rodne neravnopravnosti: muškarcima dozvoljeno da se na javnim mestima pojavljuju u gaćama, a ženama nije, neki još veći cinik bi rekao za sada, a neki ultracinik bi rekao samo je pitanje dana kada će srpski narodni poslanici početi da u Skupštinu dolaze u gaćama. I tako, mic po mic, od uspona gaća dođosmo do propasti srpske politike, koja je ovih dana vidljivija nego ikada, iako je oduvek bila vidljiva, samo smo se pretvarali da to tome nije tako.
Ovih sam dana iz čistog mazohizma ne vidim drugi razlog gledao skupštinske prenose, valjda u sumanutoj nadi da će se u Domu Narodne skupštine dogoditi neko čudo. Čudo se, naravno, nije dogodilo, ali su se izdogađala tačnije isponavljala neka stara čuda. Nema smisla zalaziti u detalje, verovatno ste ih i sami zapazili. Po ko zna koji put sam se uverio da smo mi društvo koje ne zna šta hoće i koje, posledično, neprestano dobija ono što neće, pa u jednom trenutku pomislih da o svemu tome mnogo više može reći umetnička proza, nego publicistika, pa si uzeh slobodu da citiram odlomak iz mog novog romana koji vam ništa neće razjasniti, ali koji vas, za razliku od skupštinskih govorancija, možda može malo oraspoložiti:
Crnjanski je najbolje, najtačnije i, ako hoćete, najpoetičnije opisao naš narod a posredno i samog sebe u romanu Seobe, u liku Pavla Isakoviča. Isakovič je bio, citiram po sećanju, rekao je Andrić, očigledno, čovek koji ne živi u onom mestu, gde se nalazi, nego priželjkuje da u jedno drugo mesto ode. Čovek koji nikada nije bio zadovoljan u onoj koži u kojoj je, nego kože menja, kao zmije. Kao vuk dlake. A ostaje isti. Eto, uzgred, zašto je Crnjanski, objasnio je Andrić, nepoznat i neomiljen u našem narodu prepoznao se narod u Pavlu Isakoviču, eto zašto. Ali činjenica je tu je Crnjanski sasvim u pravu da naš narod zaista ne može dugo u jednoj koži, dodao je Andrić i potom rekao da našem narodu sve brzo dosadi, da mu nikada ništa nije dobro, da mu, nadalje, iako mu je sve vekovno, ništa nije doživotno, da naš narod uvek hoće da isproba nešto novo i da je tako menjajući državne kože i kožuhe, a ispod kože i kožuha ostajući vavek isti naš narod u poslednjih sto i kusur godina promenio sva postojeća društvena uređenja i sve takozvane vođe koji su imali muda da ga vode u propast (i zbog neuspeha u poslu apsolutne propasti listom pogubili glave) i da naš narod nijednim ni vođom ni društvenim uređenjem nije bio trajno zadovoljan i da je naš narod dodao je Andrić malo povišenim, za njega neuobičajenim tonom posle prvobitnog oduševljenja, sva svoja društvena uređenja i sve svoje vođe plebiscitarno uvaljao u govna u koja će uskoro, vrlo brzo Andrić se tu, oprezan kakav je bio, osvrnuo da proveri da možda neko ne prisluškuje, dodao je Stojković biti uvaljan i sadašnji, da mu ne izgovaram ime, znate na koga mislim, koga naš narod, zasada, slavi i kuje u zvezde.
Ne prođe ni pola veka od tog doba, a dečaci počeše jedva da čekaju da porastu pa da ponosno izađu na ulicu ne u kratkim pantalonama, to bi bilo u redu nego u gaćama od sorte koju Crnogorci razložno zovu donje. Te se donje gaće danas eufemistički nazivaju šorts, ali one su u suštini donje gaće, dakle odevni predmet koji se proteže od pojasa do iznad kolena.
Prošetajte ulicom bilo koje srbijanske varoši, uključujući prestonu i videćete hiljade odraslih ljudi koji usred bela dana hodaju razgolićeni, samo u donjim gaćama, sa majicama prebačenim preko ramena, kao, božemeprosti, Indijanci po Torontu. NJima je to tamo dozvoljeno jer im je to, da kažemo, narodna nošnja, ostalima nije dozvoljeno jer je u Kanadi valjda još uvek na snazi neki viktorijanski dres kod koji strogo čuva Ne javni moral gaće nisu nemoralne, samo su smešne na javnom mestu nego javni dobar ukus.
Neki bi cinik mogao reći eto ti srpskog mačizma i rodne neravnopravnosti: muškarcima dozvoljeno da se na javnim mestima pojavljuju u gaćama, a ženama nije, neki još veći cinik bi rekao za sada, a neki ultracinik bi rekao samo je pitanje dana kada će srpski narodni poslanici početi da u Skupštinu dolaze u gaćama. I tako, mic po mic, od uspona gaća dođosmo do propasti srpske politike, koja je ovih dana vidljivija nego ikada, iako je oduvek bila vidljiva, samo smo se pretvarali da to tome nije tako.
Ovih sam dana iz čistog mazohizma ne vidim drugi razlog gledao skupštinske prenose, valjda u sumanutoj nadi da će se u Domu Narodne skupštine dogoditi neko čudo. Čudo se, naravno, nije dogodilo, ali su se izdogađala tačnije isponavljala neka stara čuda. Nema smisla zalaziti u detalje, verovatno ste ih i sami zapazili. Po ko zna koji put sam se uverio da smo mi društvo koje ne zna šta hoće i koje, posledično, neprestano dobija ono što neće, pa u jednom trenutku pomislih da o svemu tome mnogo više može reći umetnička proza, nego publicistika, pa si uzeh slobodu da citiram odlomak iz mog novog romana koji vam ništa neće razjasniti, ali koji vas, za razliku od skupštinskih govorancija, možda može malo oraspoložiti:
Crnjanski je najbolje, najtačnije i, ako hoćete, najpoetičnije opisao naš narod a posredno i samog sebe u romanu Seobe, u liku Pavla Isakoviča. Isakovič je bio, citiram po sećanju, rekao je Andrić, očigledno, čovek koji ne živi u onom mestu, gde se nalazi, nego priželjkuje da u jedno drugo mesto ode. Čovek koji nikada nije bio zadovoljan u onoj koži u kojoj je, nego kože menja, kao zmije. Kao vuk dlake. A ostaje isti. Eto, uzgred, zašto je Crnjanski, objasnio je Andrić, nepoznat i neomiljen u našem narodu prepoznao se narod u Pavlu Isakoviču, eto zašto. Ali činjenica je tu je Crnjanski sasvim u pravu da naš narod zaista ne može dugo u jednoj koži, dodao je Andrić i potom rekao da našem narodu sve brzo dosadi, da mu nikada ništa nije dobro, da mu, nadalje, iako mu je sve vekovno, ništa nije doživotno, da naš narod uvek hoće da isproba nešto novo i da je tako menjajući državne kože i kožuhe, a ispod kože i kožuha ostajući vavek isti naš narod u poslednjih sto i kusur godina promenio sva postojeća društvena uređenja i sve takozvane vođe koji su imali muda da ga vode u propast (i zbog neuspeha u poslu apsolutne propasti listom pogubili glave) i da naš narod nijednim ni vođom ni društvenim uređenjem nije bio trajno zadovoljan i da je naš narod dodao je Andrić malo povišenim, za njega neuobičajenim tonom posle prvobitnog oduševljenja, sva svoja društvena uređenja i sve svoje vođe plebiscitarno uvaljao u govna u koja će uskoro, vrlo brzo Andrić se tu, oprezan kakav je bio, osvrnuo da proveri da možda neko ne prisluškuje, dodao je Stojković biti uvaljan i sadašnji, da mu ne izgovaram ime, znate na koga mislim, koga naš narod, zasada, slavi i kuje u zvezde.
