Predsednik Tramp i kako ga preživeti

Dok američki prijatelji i saveznici zapanjeno posmatraju kako sve vodi ka tome da na novembarskim predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama snage odmere Hilari Klinton i Donald Tramp, morali bi, osim što krše ruke, da učine i nešto više. Treba da se nadaju najboljem, ali i da se spremaju za najgore.

Ključno pitanje ovogodišnjih izbora nije samo da je jedan magnat i zvezda rijaliti programa, koji pritom nikad nije bio biran za neku političku funkciju, stigao tako daleko da bude izvestan predsednički kandidat Republikanske stranke, već ogromna razlika koju bi Trampova pobeda predstavljala za ostatak sveta u poređenju sa situacijom u kojoj je pobednik Klintonova.

Na svim predsedničkim izborima modernog doba američki prijatelji i saveznici imali su svoje favorite. Ali nikad ranije pozicije demokratskog i republikanskog kandidata nisu bile toliko nespojive. Nije bilo nepremostivog jaza između Regana i Kartera, Klintona i Buša, Buša i Gora, ili Obame i Mekejna. Ali između Trampa i Klintonove taj jaz postoji.

Za ostatak sveta, Klintonova predstavlja kontinuitet, a Tramp dramatičnu promenu. Koliko dramatičnu ne može se znati unapred, ali uobičajena pretpostavka da kandidati tokom preliminarne faze izbora igraju pre svega na pridobijanje simpatija čvrstog jezgra svojih birača, da bi se onda u završnoj fazi fokusirali na pridobijanje birača sa centra, u Trampovom slučaju ne važi. NJegova kandidatura je po svemu atipična.
Ovo je razlog što pripremanje za mogućnost da Tramp pobedi ima smisla. U aprilskom govoru o svojoj spoljnoj politici u Centru za nacionalni interes u Vašingtonu, on je potvrdio da bi dominantna tema njegove administracije bila Amerika na prvom mestu (što je i jedan od njegovih predizbornih slogana, prim.). Odbacio bi multilateralne trgovinske sporazume i institucije, zauzeo mnogo čvršći stav prema ilegalnim imigrantima, te uspostavio novi odnos prema američkim odbrambenim i bezbednosnim savezništvima.

U tom govoru rekao je i kako želi da SAD budu predvidljivo nepredvidljive, ali je u isto vreme stavio do znanja da ne bi napuštao svoja osnovna polazišta. Saveznici će morati da plaćaju više da bi uživali američku zaštitu. I mogu da očekuju da će njegova administracija uvesti oštre mere ako njihove zemlje i dalje budu imale tako visoke suficite u trgovinskoj razmeni sa SAD. Regionalni sporazumi, poput Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) između SAD, Meksika i Kanade, za njega su totalne katastrofe koje su Americi vezale ruke. Stoga je najbolja pretpostavka da bi ih Tramp poništio.

Pa, kako da se prijatelji i saveznici pripreme za predsednika Trampa? Diskretno, naravno. Ali autor bestselera Veština sklapanja nagodbi iz 1987. sigurno bi se složio da je dobra priprema od ključne važnosti za postizanje povoljnog dogovora. Ako Tramp nakon ulaska u Belu kuću nađe tragove koji ukazuju na tako nešto, on će, makar i kriomice, svojim prethodnicima verovatno odati priznanje na tome.

Postoje dve stvari koje prijatelji i saveznici mogu i treba da učine kako bi bili spremni na najgore. Jedna je da sami ojačaju i tako budu spremniji na to da se suprotstave siledžiji. Druga je da ojačaju međusobna savezništva i prijateljstva, anticipirajući mogućnost da politika Amerika na prvom mestu dovede do raskida starih partnerstava i sloma međunarodnog poretka kakav preovlađuje još od četrdesetih godina prošlog veka.

Slab Japan i fragmentisana grupacija od 28 zemalja članica Evropske unije bile bi za Trampa privlačna meta. Ali Japan koji bi, s ciljem da se obezbedi privredni rast, u narednih 12 meseci istinski prigrlio strategiju liberalizacije koju je premijer Šinzo Abe toliko puta obećavao, našao bi se u boljem položaju. Kao što bi i evropskim zemljama bilo od pomoći ukoliko bi se oslobodile opsesije fiskalnom štedljivošću i programe javnih investicija iskoristile za podsticanje rasta i smanjenje nezaposlenosti. Takve mere, u svakom slučaju neophodne, učinile bi lakšim ispunjavanje zadatka uspostavljanja čvršćih savezništava - što bi moglo da se ispostavi kao pitanje od suštinskog značaja.

Ako Trampova administracija bude pokušala da poništi NAFTA sporazum, Kanada i Meksiko će morati da nađu zajednički interes. Ako odluči da odbaci Sporazum o transpacifičkom partnerstvu (TPP) koji je Obamina administracija postigla sa 12 azijsko-pacifičkih država, te zemlje, možda predvođene Japanom i Australijom, moraju da budu spremne da sporazum, ili nešto nalik njemu, sprovedu međusobno. (Protiv TPP se okrenula i Klintonova, ali se može pretpostaviti da je to samo taktički potez; u Trampovom slučaju, nema osnova za takvu pretpostavku.)

Slično važi i za Evropu. Da bi izbegle da ih Tramp pritiska po pitanju trgovine ili bezbednosti, članice EU i NATO moraju biti spremne da se drže jedne drugih. To bi moglo da znači i spremnost da više troše na sopstvenu odbranu - što je i jedan Trampov zahtev za koji se ne može reći da je nerazuman. To će isto značiti i da budu u dovoljnoj meri jedinstvene kako bi izbegle situaciju u kojoj bi pojedinačno bile uvlačene u sukob s američkim siledžijom.

Ali evropska solidarnost se, blago rečeno, sve više osipa, zahvaljujući migrantskoj krizi i efektima finansijskog kraha iz 2008. Britanski glasači bi 23. juna situaciju mogli da učine još gorom ukoliko na referendumu glasaju za izlazak zemlje iz EU. Da bi Britanija i EU ojačali u anticipaciji Trampovog dolaska na vlast, bilo bi krajnje preporučljivo da glasaju za ostanak u Uniji.

Azija nikad nije ni bila poznata po solidarnosti. Da bi rivalstva koja tamo vladaju bila držana u ravnoteži, ona je, možda i u preteranoj meri, zavisila od američkog uticaja. Japan, na primer, ima bliske veze s zemljama jugoistočne Azije, ali nema formalne bezbednosne aranžmane s njima. I Japan i njegov najbliži sused, Južna Koreja, odavno već imaju bezbednosne sporazume s SAD, ali su neprijateljski nastrojene jedna prema drugoj.

Imajući na umu izglede za izbijanje trgovinskih i valutnih ratova, te odricanja od dugotrajnih bezbednosnih savezništava u narednih devet do 12 meseci, vreme je da se pitanje regionalne solidarnosti stavi iznad starih neprijateljstava i sila koje vode fragmentaciji. Američki prijatelji i saveznici moraju da se pripreme za situaciju u kojoj će im Amerika biti manji prijatelj nego što je bila.