Partneri u pokušaju

Foto AP

Nešto se ozbiljno minulih nedelja desilo sa Redžepom Tajipom Erdoganom. Ko zna, može biti da je turski predsednik sa ambicijom da postane Bajazit Treći konačno pronašao balans između ličnih predstava o globalnoj veličini i zdravog razuma, tek - sa Bosfora su počeli da stižu pomirljivi signali, čak i izvinjavajuće poruke. Gotovo jednovremeno, Erdogan je postigao sporazum o normalizaciji odnosa s Izraelom (posle zahlađenja izazvanog time što je izraelska ratna mornarica ubila deset turskih propalestinskih aktivista koji su brodom pokušali da probiju blokadu Pojasa Gaze 2010. godine) i uputio pismo izvinjenja ruskom predsedniku Vladimiru Putinu zbog obaranja aviona novembra prošle godine. Pride, kako navodi Fajnenšel tajms, postoje indicije da bi Ankara mogla da koriguje strategiju u Siriji i uskrati podršku pojedinim naoružanim grupama koje se bore protiv režima Bašara al Asada. U tom kontekstu treba posmatrati i izjavu predsednika parlamentarne grupe prokurdske Narodne demokratske partije (HDP) Idrisa Bakulena koji veruje da Ankara i Damask vode tajne pregovore.

Ublažavanje retorike na relaciji sa Nemačkom - s kojom su razmenjene teške optužbe nakon što je Bundestag izglasao rezoluciju da je Turska počinila genocid nad Jermenima - samo je upotpunilo utisak da Erdogan pritisnut brojnim problemima počinje da menja spoljnopolitički kurs.
Najviše pažnje izazvalo je izvinjenje Putinu, posebno ako se ima u vidu da je tek pre nešto više od šest meseci Erdogan jasno poručivao da je Rusija ta koja treba da se izvini jer je povredila vazdušni prostor Turske. Putin je na izvinjenje brzo reagovao ukinuvši sankcije Turskoj.
Na prvi pogled delovalo je pomirljivo, ali suštinski bilo je jasno da Moskva više neće tek tako verovati nepredvidivom Erdoganu. Sankcije su pale, ali će očigledno sa pomirenjem ići malo teže. Koja je, dakle, muka bahatog turskog predsednika naterala da pred Putinom gužva kapu?

Na ovom mestu mogli bi se navoditi različiti razlozi, pozivati na logiku međunarodnih odnosa koja nalaže da se ima stati na stranu jačeg, ali čini se da je presudno očekivanje Ankare da se Rusija uzdrži od podrške sirijskim Kurdima koji daju ozbiljan doprinos u borbi protiv terorista. Ali tu će stvari ići malo teže. I to ne samo zbog Putina. A to što Ankara možda i ima nameru da menja odnos prema Siriji ne znači da Turska iskreno želi opstanak Asada na vlasti. Štaviše, bio bi to politički Vaterlo za Erdogana u kome je gotovo izvesno da bi sirijski Kurdi bili nagrađeni visokim stepenom autonomije, faktički formiranjem Kurdistana na teritoriji Sirije. Takva pozicija dala bi Kurdima dobre izglede za potencijalnu disoluciju Turske.

Problem za Redžepa Tajipa u ovoj situaciji nije samo što Kurde podržava Moskva nego što to i čini i Vašington, što je svojevrstan presedan imajuću u vidu ozbiljne tenzije koje postoje na relaciji NATO - Rusija. Iz ove perspektive posmatrano teško je da će se Erdogan iz svega izvući neoprljen, posebno ako se zna da ni odnosi sa SAD poslednjih meseci nisu bili bogzna kako dobri. Naprosto, Amerikancima nije stalo da imaju bilo kog čoveka na južnom krilu Alijanse, već svog čoveka, a Erdogan je već duže vremena povlačio poteze koji ukazuju da nije ni svoj, a kamoli američki čovek.
A kad je već reč o Vašingtonu, Turskoj je iz više razloga stalo da sve opreznijem partneru pošalje poruku da je u stanju da normalizuje odnose sa Moskvom. Ako ništa drugo, ono makar zbog fingiranja pozicije u kojoj Ankara ne bi bila svedena tek na vernog saveznika Vašingtona. Biće da je to i pokušaj, makar i lažni, da se se još jednom pažljivo oproba strategija nadrastanja statusa regionalnog igrača i pokaže kako je Turska sila koja može da kroji globalni poredak. Ali, sva je prilika da je to važno jedino Erdoganu, koji se na unutrašnjem planu sreće sa radikalnim elementima: s jedne strane onima za koje je njegov islamizam i dalje previše sekularan, s druge, potisnutim kemalistima koji bi da povrate deo izgubljenih demokratskih tekovina.

Daleko od toga da Rusija nema interese u ovom partnerstvu u pokušaju. Putin računa da će Ankara odustati od pomoći krimskim Tatarima i da će držati na uzdama njihove separatističke težnje. Tim pre što nije nepoznato, mada se u Turskoj o tome ćuti, da je Ankara neretko pružala gostoprimstvo onima koji su se na Kavkazu borili protiv ruske vojske i policije. Moskva, takođe, računa da bi makar prividno uljudni odnosi s Erdoganom mogli pozitivno da utiču i na sukob Azerbejdžana i Jermenije u kome Turska i Rusija odmeravaju snage - doduše, igrajući u tuđe glave.

Opet, posmatrati samo političke uzroke Erdoganovog izvinjenja, bez sagledavanja ekonomskih aspekata ruskih sankcija bila bi nepotpuna slika. Naime, Ankara je zbog ruskog embarga pretrpela gubitak od 11 milijardi dolara. Ali ovde nije reč samo o tome da se turski paradajz i krompir nisu prodavali po ruskim bakalnicama, niti je reč o tome da ruski turisti nisu pohodili Stambol i druge destinacije.

Vratimo li se koju godinu unatrag videće se da su i jedni i drugi i te kako držali do ekonomske saradnje. Tako je 2007. trgovinska razmena između dve zemlje dostigla 25 milijardi dolara, a Rusija je bila drugi trgovinski partner Rusije, tik iza Nemačke. Turska je iz Rusije uvozila više od 70 odsto energenata. Daleko od toga da je u ekonomskom smislu Ankara bila nevažna Moskvi. Turska je bila 15. po značaju trgovinski partner Rusije, na čije je tržište stizalo više od 30 odsto tekstila i više od 15 procenata prehrambenih proizvoda. Ono na šta je Moskva, međutim, najviše računala bili su planovi o ulaganju u oblasti energetike, pre svega u distribuciju gasa.

I upravo tu leži najveći potencijal za ponovno uspostavljanje veza. Nakon što je jula prošle godine Gasprom saopštio da je raskinuo ugovor sa kompanijom Saipem o izgradnji prvog dela morskog gasovoda Turski tok, zvanični predstavnik Gasproma Sergej Kuprijanov pre nepune dve nedelje izjavio je da je firma spremna da ponovo otvori dijalog o Turskom toku. Ako je odustajanje od izgradnje gasovoda tada objašnjavano nedostatkom novca u kasi Gasproma zbog dramatičnog pada cene gasa, ostaje za upit - otkud sada pare?

Nije teško zaključiti da ova izjava dolazi upravo u paketu s potencijalnim obnavljanjem odnosa Moskve i Ankare i da Rusija neće pitati za cenu. Prosto, ulog je preveliki i u ekonomskom i u geostrateškom smislu. Turski tok je cev za koju će se u budućnosti sasvim izvesno hvatati i Putin i Erdogan.
U međuvremenu, sve ostalo za Erdogana ostaje igra s vremenom i pokušaj da u zamršenom geopolitičkom lavirintu ne bira stranu. Barem ne otvoreno. Biće da je tako najbolje i za njega i za Tursku. Jer, sve se već zna o njegovim imperijalnim naumima, a sada se zna i da su građani Turske ti koji plaćaju cenu ovog anvanturizma. Teror na istanbulskom aerodromu Ataturk valjda je bila dovoljna i jeziva opomena.