Milosrđe za “anđele”

Ministar spoljnih poslova Vuk Drašković kaže ovih dana da su nas “zbog ... politike Slobodana Miloševića, bombardovali naši istorijski saveznici i prijatelji...”, te da, ako su “članice NATO-a počinile genocid nad Srbima, kao što se navodi u tužbi, onda prekinimo sve razgovore o Partnerstvu za mir, ulasku u EU i NATO”.

Dâ se osetiti u intonaciji ne samo nešto od naše naklonosti krajnostima, već i svakodnevne patetike sa udrobljenom mrvicom lirskih prizvuka, a osobito lične patnje što smo toliko drski da tužimo ubice naših ljudi, dece, vojnika, one što su nam razorili rafinerije, elektrosistem, mostove.

Takav hrišćansko sveoproštajni pristup dobija poslednjih dana u zamahu, sledeći opšti sunovart logike u minule dve decenije i spreman da odoli vrlo eksplicitnim, a krajnje jednostavnim činjenicama.

Prva je identitet onoga ko je bombardovan. Izvesno je da stradalnik nije bila politika. Politika Miloševića je održala svoj kontinuitet lišenosti ne samo strategije, već i golog pragmatizma. Bila je upravo onakva, sa povremenim otklonima, kakva je, ali samo naizgled, odgovarala nacionalističkoj skalameriji velesrpstva, ali je, i pre svega, konvenirala interesima svetskih hegemona. Izvrsno je poslužila interesima NATO-a, održavajući, posle raspada Varšavskog ugovora, godinama aktuelnim jedno krajnje alergično žarište usred Evrope. Pa i ta i takva politika, i sam Milošević, trajali su dok taj interes nije zadovoljen. Ni dana više.

Kao žitelj Novog Sada, grada koji je od 78 dana, 74 bio izložen bombama, pitam se kakav su doprinos Miloševićevoj politici dali mostovi na Dunavu? Osobito one velelepne majstorije ljudskog uma, Žeželjev i Hajdinov most? Uzgred, koliko pamtim, tada je na vlasti u Novom Sadu bila “demokratska opozicija”, što pitanju doprinosa politici Miloševića, odnosno razlozima bombardovanja, daje osobitu aromu. Ako je bombardovana politika a ne narod, zašto su osvedočene demokrate bombardovale još osvedočenije vernike u isto to?

Povrh svega se, međutim, postavlja razložno pitanje, odakle ministru uopšte ideja da postoje prijatelji u politici, a u međunarodnoj, osobito. Zašto li su “utemeljivači” zapadne demokratije, a onaj lukavac, Vinston Čerčil, osobito, bili izričiti da u politici postoje samo interesi. Isključivo interesi i ništa više. Naravno, reč prijateljstvo se u međunarodnim komunikacijama često koristi, ali lišena svog osnovnog pojmovnog određenja, isključivo kao puka fraza, goli znak kurtoazije.

Kao makroekonomista sa uvidom u osnovne bilanse zemlje, tvrdim da je embargo, a ne bombardovanje vrh genocidnog (izraz koristim kolokvijalno) odnosa prema našem narodu. Neka je taj period destrukcije, u beskrajnom nizu negativnih posledica, recimo, samo za godinu dana skratio život svakom našem stanovniku (neki vele da je to učinio, u proseku i pet; vredelo bi doći do preciznih podataka), to čini ukupno deset miliona godina života manje za ovu generaciju. Uveren sam, međutim, da je broj znatno veći. Zvuči jezivo? Svakako! I jeste jezivo, jer je embargo tiho ubijanje ne samo tela, već ljudske psihe, uništavanje nade, oduzimanje perspektive. Sve posledice četiri godine zatvaranja u geto i danas su očigledne, i u nama i oko nas.

Treća činjenica postavlja “idiotsku” dilemu da li je satanizovanje ovog naroda gest savezništva i prijateljstva! Ne politike, već upravo naroda. Već godinama nema ni Miloševića, ni njegove politike, a loši momci sa Balkana i dalje haraju “diljem” svoje domovine i još nekim komadima sveta. Svi smo se mogli osvedočiti, samo pre nekoliko meseci, da su Srbi od malih nogu, dakle genetski filovane, ubice. Domalo su tako rekli izveštači na Bi-Bi-Siju, Si-En-Enu, obaveštavajući svet o monstruoznom utapanju albanske dece u Ibru, gonjene krvožednom srpskom decom. I srpskim psima, premda su srpski psi ostali u drugom planu.

Uopšte nije diskutabilna potreba ulaska u Evropsku uniju i verujem da je u ovoj zemlji niko ozbiljan ne dovodi u pitanje. Dakle ozbiljnije je pitanje, da li je članstvo u NATO-u uslov za pristupanje EU. Ako jeste, to je samo novo uslovljavanje i ucena sa tobožnjim demokratskim predznakom. Tada se moram izjasniti da sam protiv Evrope. Jer, ući u krug zemalja, koje se (u ime čijeg interesa? Srbije?) više no očigledno postrojavaju na granicama Rusije sugerira dalekosežne i nimalo ugodne posledice. Sluti najgore. I sada NATO ima ozbiljne probleme u Avganistanu, Iraku. Suzbijanje razvoja oružja za masovno uništavanje u Iranu i Severnoj Koreji... I sve tako dok se ne aktivira Armagedon Rusije. Na udaru su sve same “imperije zla”, kojima je zabranjeno sve ono što je dozvoljeno onima što zabranjuju.

Hajde da se manemo praznih priča o prijateljima i konačno definišemo šta nam je državni interes. Na tome valja da gradimo strategiju, a ne na nebulozama savezništava, koja nisu u stanju da odole ni najslabijim iskušenjima. Neophodno je da, posle četiri izgubljene godine, u prvi plan stavimo ekonomski razvoj. Ovako, praznobesedovanjem o ogromnoj pomoći spolja, iz dana u dan trgujemo sopstvenom kožom, a da joj nismo dali ni najmanju vrednost. Prodajemo je u bescenje. Deo te besmislene trgovine je upravo i inicijativa o povlačenju tužbe protiv NATO-a. Ako tako postupimo, gospodin ministar spoljnih poslova će zabeležiti prve poene na novom poslu i postati omiljen u nekim stranim zemljama. Tako će, bar zakratko, odložiti svoj pad u bezdno zaborava kao kreator spoljne politike zemlje (ne kao literata, naravno!). Međutim, na čiji račun?

Bio bi to i hrišćanski oprost koji se, naravno, ne proteže na zločin na Ibarskoj magistrali. NJemu, a i svima nama, jasno je da u monopolarnom svetu moramo da slušamo. Možemo da galamimo, ali u sebi. Biće uvek kako mama kaže. No, sve to ne bi tako iritiralo da se sa toliko neodmerenog neukusa, euforije, pa čak i agresije, ne uznose šuplje fraze i ispevaju panegirici.

Hajde da se manemo ćorava posla. Zašto da trčimo pred rudu? Neka se sud pravde legitimiše pravdom, ako je naše, primitivno balkansko poimanje pravde u sudstvu uopšte opstalo. Ukoliko nije, možemo li šta izmeniti time što sami guramo glavu u otvor giljotine. Mazohisti će reći, manje ćemo patiti. E pa i jeste neka uteha...

Dr Đorđe Petrović
(Autor je dugogodišnji ugledni privrednik iz Novog Sada, sada u penziji)