Poziv na buđenje

Foto AP

Za promenu, Marin le Pen, liderka francuskog desničarskog Nacionalnog fronta, ovog puta bi mogla da bude u pravu. Ona je izjašnjavanje Ujedinjenog Kraljevstva za izlazak iz Evropske unije okvalifikovala kao najveći politički događaj u Evropi od pada Berlinskog zida. Moglo bi da se ispostavi da je to tačno: bregzit je destabilizovao Veliku Britaniju, a mogao bi na kraju da uništi i EU.

Staromodni federalisti kažu da bi odgovor na bregzit trebalo da bude dalja integracija. Ali to je istovremeno i malo verovatno i opasno. Nemačka i Francuska često imaju suprotne stavove, a obe zemlje predvode slabi lideri koje iduće godine čekaju izbori i koji teško da bi mogli da pridobiju podršku za ideju sve tešnje unije. U okolnostima slabe i podeljene EU, nesposobne da razreši brojne evropske krize, te ojačalog nacionalizma, može se očekivati da će dalja dezintegracija Unije poprimati različite forme.

Najekstremniji oblik bilo bi istupanje još nekih članica iz EU. Napuštanje Unije nekad je izgledalo kao ekstravagantna ideja: nijedna zemlja to nikad nije uradila, i samo su se ekstremisti za to zalagali. Bregzit je, međutim, napuštanje EU učinio realnom, a za neke i razumnom opcijom. Gert Vilders, čija desničarska Slobodarska partija u Holandiji vodi u anketama pred parlamentarne izbore narednog marta, već zahteva da se i tamo održi referendum o članstvu u EU. Isto traži i danska Narodna partija, koja je pojedinačno najveća stranka u nacionalnom parlamentu ali nije članica vladajuće koalicije.

U Francuskoj, gde je otpor prema EU čak i veći nego u Britaniji, Le Penova kampanju za predsedničke izbore zasniva na obećanju plebiscita o izlasku zemlje iz Unije. Ona trenutno vodi u anketama pred prvi krug izbora narednog aprila. Osim toga, rastuće osećanje nesigurnosti posle napada u Nici 14. jula - trećeg velikog terorističkog napada u Francuskoj u 18 meseci - ide Le Penovoj u prilog.

Dezintegracija bi mogla da ima i manje ekstremnu, ali zato i manje vidljivu formu ukoliko evropske vlade nastave da nekažnjeno ignorišu propise EU. U Italiji je premijer Mateo Renci pokušao da nestabilnost posle bregzita iskoristi za prikupljanje javnih sredstava kojima bi se dokapitalizovale tamošnje zombirane banke, a da u isto vreme teret gubitaka ne padne na ramena njihovih poverilaca, čime se zaobilazi nova EU regulativa koja upravo predviđa da se banke ne mogu spasavati novcem iz državnih fondova ako jednim delom u tom spasavanju ne učestvuju i njihovi deoničari i klijenti. U Francuskoj je premijer Manuel Vals zapretio da će ignorisati direktivu EU o privremenom slanju zaposlenih na rad u neku drugu zemlju članicu ukoliko ne bude izmenjena tako da poslodavci ostanu bez mogućnosti da radnike iz drugih zemalja angažuju pod lošijim uslovima od domaće radne snage.

Nemačka tvrdi da Francuska krši i fiskalne propise evrozone, mada Evropska komisija nije iznela takav prigovor. I mada je Komisija u jednom trenutku Španiji i Portugaliji zapretila novčanim kaznama zbog prekomernog zaduživanja, na kraju se povukla. Dopustila je i jednostrano uspostavljanje granične kontrole kojem su pribegle vlade nekolicine zemalja članica šengenske zone, u kojoj je sloboda kretanja navodno zagarantovana. Još gore, Komisija je odlučila da žmuri pred ponašanjem mađarskog neliberalnog premijera Viktora Orbana, uprkos tome što njegova vlada redovno ignoriše zahteve EU koji se tiču vladavine prava i demokratskih normi. Mađarska i vlade drugih članica Unije takođe odbijaju da se pridržavaju evropskog programa relokacije izbeglica, koji ionako jedva da se primenjuje; Orban u oktobru organizuje i referendum o tome, kako bi učvrstio svoju poziciju.

Treći vid pretnje EU integracijama jeste što u sve većem broju slučajeva na vlast u zemljama članicama dolaze nacionalističke, antiestablišment stranke. Kao što je Evropski savet za međunarodne odnose ukazao, partije tog tipa već direktno učestvuju u vlasti u osam od 28 članica EU.

U Austriji, kandidat krajnje desnice Norbert Hofer vodi u anketama pred ponavljanje predsedničkih izbora u oktobru. Istog meseca, u Italiji se održava ustavni referendum o reformisanju Senata, gornjeg parlamentarnog doma; Renci je obećao da će, ako promene koje predlaže njegova vlada ne budu usvojene, podneti ostavku. To bi onda otvorilo vrata antiestablišment Pokretu pet zvezda, koji je nedavno pobedio na lokalnim izborima u Rimu i Torinu, i koji se zalaže za održavanje referenduma o daljem članstvu Italije u evrozoni (mada ne i u EU).

Da bi se suprotstavila ovim dezintegracionim silama, EU mora da čini manje, i da to radi bolje. Kad je o ekonomiji reč, planovi za uspostavljanje novih institucija mogu da sačekaju; evrozona bi umesto toga trebalo da se usredsredi na mere za podizanje standarda građana. Ovo bi trebalo da uključuje labavija fiskalna ograničenja; više investicija; obustavljanje kresanja zarada; i niže poreze na rad.

Evropski lideri moraju i da povrate poverenje. Za početak, trebalo bi da nove propise kojima se uvodi bail-in, pravilo da se za spasavanje banaka jednim delom koristi i novac njihovih deoničara i klijenata, iskoriste za sređivanje bankarskih balansa, prenošenje tereta gubitaka na kreditore i obezbeđivanje kompenzacije za svakog obmanutog malog investitora.

Na političkom planu, EU bi trebalo da stavi naglasak na efikasnu saradnju u borbi protiv terorizma. A umesto što pokušavaju da nepoćudne vlade nateraju da prihvate izbeglice koje ne žele, evropske institucije bi trebalo da se posvete tome da program raseljavanja sprovode u saradnji s vladama koje su s tim programom saglasne. Ovo je posebno važno u svetlu neizvesne sudbine sporazuma koji je EU, kako bi zaustavila priliv izbeglica, sklopila s Turskom, i koji posle neuspelog pokušaja vojnog udara počiva na sve krhkijim temeljima.

Evropski lideri moraju da se probude. U situaciji kad preti dezintegracija, potrebno je da uznemirenim Evropljanima hitno stave do znanja da prednosti članstva u EU nadmašuju njegove negativne aspekte.