Servisiranje diktature

Foto AP

Izveštaji o smrti Islama Karimova se, da parafraziramo Marka Tvena, ipak nisu pokazali preteranim. Uzbekistanski predsednik je, u cvetu starosti - bilo mu je 78 godina, od kojih je na vlasti proveo poslednjih 27 - u nekom trenutku prošle sedmice zaista preminuo od posledica moždanog udara, ali je režim oklevao da to saopšti narodu; zvanična ćutnja prekinuta je tek nekoliko sati nakon što se turski premijer izleteo i pred televizijskim kamerama izrazio saučešće.

Do te objave, strani mediji, eksperti i svi drugi zainteresovani - a nije ih malo - nekoliko dana su mogli samo da nagađaju da li je Karimov na samrti, ili je već mrtav; jedino je ruski sajt Fergana njuz, specijalizovan za izveštavanje o centralnoazijskim zemljama, od početka tvrdio da je u pitanju ovo drugo. A nagađaju i dalje, post festum, jer je Uzbekistan tajnovita, zatvorena zemlja iz koje se informacije teško probijaju - slobodnih medija nema, a strani novinari su, s retkim izuzecima, nepoželjni - pa se ne zna ni šta sledi. Ali se zna dovoljno da bi se iznele neke osnovane pretpostavke.

Državom na čije čelo je došao 1989, dok je još bila republika u sastavu Sovjetskog Saveza (za generalnog sekretara uzbečkog ogranka KP SSSR imenovao ga je Mihail Gorbačov), i čiji je predsednik bio još otkako je 1991. stekla nezavisnost, Karimov je vladao gvozdenom pesnicom. Već u ranoj fazi vladavine započeo je eliminaciju svih onih koji bi eventualno u pitanje mogli da dovedu njegovu neprikosnovenu poziciju; rezultat toga je da danas u Uzbekistanu organizovana opozicija ne postoji, dok su preostali kritičari režima, ako već nisu pod zemljom ili u zatvoru, uglavnom u egzilu. Svaki disonantni glas nemilosrdno je gušen; međunarodne humanitarne organizacije nebrojeno puta su ukazivale na drastična kršenja ljudskih i građanskih prava, uključujući i sistematsku torturu - ali to, naravno, nijednu od velikih sila (pogotovu one zapadne koje inače na ljudskim pravima toliko insistiraju) nije sprečilo da tokom godina s Karimovom pravi dilove jedne ili druge vrste.

Ono što Karimov nije uradio jeste da reši pitanje naslednika. Svetska štampa je svojevremeno dugo spekulisala da bi ta čast mogla da pripadne njegovoj starijoj kćeri Gulnari; ona je, međutim - nakon što je još mnogo ranije zaratila s majkom i mlađom sestrom - pre četiri godine, posle jedne korupcionaške afere u koju je umešana (mada ne i nužno zbog toga, budući da od viška skrupula te vrste ne pati ni ostatak porodice), zapala u očevu nemilost i od 2014. je u kućnom pritvoru. Tako je barem bilo; kako je sada, teško je reći, jer se mesecima uopšte ne zna šta je s njom. Na očevoj sahrani nije bila ali to se, budući da se Gulnare ostatak prve familije praktično odrekao, nije ni očekivalo. Sam Karimov se nikad nije eksplicitno izjasnio koga bi želeo na predsedničkom tronu; možda mu je bilo teško da na njemu zamisli bilo koga osim sebe. Tek - očito neopterećen pitanjem ljudske prolaznosti, a uprkos poodmaklom dobu i već narušenom zdravlju, koliko prošle godine započeo je još jedan predsednički mandat, nakon izbora na kojima je, kao i svaki diktator koji drži do svoje reputacije, dobio preko 90 odsto glasova.

Kako nije poživeo onoliko koliko je planirao, sada naprečac treba naći novog predsednika - najverovatnije u uskom krugu njegovih ključnih ljudi: dugogodišnjeg premijera Šavkata Mirzijojeva, potpredsednika vlade i ministra finansija Rustama Azimova, te šefa zloglasne službe državne bezbednosti (SNB) Rustama Inojatova. Najveći izgledi se daju Mirzijojevu, protiv čega navodno ništa nema ni Inojatov; ne toliko zato što premijera naročito podržava, koliko zbog toga što raspolaže s dovoljno kompromitujućih podataka o Mirzijojevu da mu to garantuje kako će i njegovi sopstveni poslovni i finansijski interesi biti zaštićeni. A to je i Inojatovu, kao i svakom drugom pripadniku uzbekistanske vladajuće klike - od porodice Karimov naniže - ipak najvažnije. Očekuje se stoga da će, zarad očuvanja sopstvenih pozicija i privilegija, unutar državne vrhuške biti postignut takav dogovor o nasledniku koji će kontinuitet režima između ostalog obezbediti i paktom o uzajamnom nenapadanju između vodećih klanova.

Nije teško pogoditi da bezbolan transfer vlasti, svako iz svojih razloga, priželjkuju i uzbekistanski susedi i velike sile koje se na prostoru centralne Azije konstantno bore za prevlast. Kad je o regionu reč, Uzbekistan je najmnogoljudnija od svih centralnoazijskih republika nastalih raspadom SSSR i jedina koja se graniči sa svima ostalima - Kazahstanom, Kirgistanom, Tadžikistanom i Turkmenistanom. S komšijama nema baš naročito dobre odnose - s Kirgistanom i Tadžikistanom se spori oko granica, a s ovim prvim i oko statusa uzbečke manjine u toj državi; relativnu moć zemlje u regionalnim okvirima donekle uvećava okolnost da neke od ovih zemalja zavise od uzbekistanskih isporuka električne energije. Šire posmatrano, pak, Uzbekistan je i strateški važna država. Činjenica da se na jugu graniči i s Avganistanom daje mu na značaju u očima Amerikanaca, jer obezbeđuje vitalno važan pravac snabdevanja tamo raspoređenih trupa; Rusija - koja je u postsovjetskom periodu uglavnom bezuspešno nastojala da Uzbekistan zadrži u svojoj sferi uticaja - neće odustati od namere da, sad kad u Kremlju ne baš omiljenog Karimova više nema, takvo stanje promeni; a kad je o Kini reč, dovoljno je reći da preko uzbekistanske teritorije vodi trasa tzv. Novog kineskog puta svile.

Kada se ukalkulišu i klasični, lukrativni motivi stranih sila - Uzbekistan raspolaže solidnim rezervama gasa i rude zlata, a spada i u vodeće svetske proizvođače pamuka - realno je očekivati da će SAD i drugi zapadni akteri ostati neuporedivo zainteresovaniji za stabilnost uzbekistanskog režima, nego za to u kakvoj strahovladi žive obični Uzbekistanci (Rusa i Kineza se to, po prirodi stvari, nikad nije ni ticalo). Postoji za to i zgodan izgovor: u delu sveta sve više izloženom pretnji islamskog radikalizma, Uzbekistan je barem i dalje sekularna, multietnička muslimanska zemlja pa, ako ništa drugo, treba gledati da tako i ostane; a najsigurniji način da se to postigne jeste da se pred režim u Uzbekistanu ne postavljaju nikakvi zahtevi kada je reč o popuštanju represije, nedajbože demokratizacije.

Ta teza je, jasno, na klimavim nogama. U redovima Islamske države je već nezanemarljiv broj Uzbekistanaca koji bi, ohrabreni smrću diktatora, mogli da se vrate u domovinu s ambicijom da džihad povedu i tu; da je opasnost sve bliže pokazuje i samoubilački napad na kinesku ambasadu krajem avgusta u Biškeku, prestonici Kirgistana. Osim toga, ukoliko se u Uzbekistanu i ubuduće ne bude tolerisala nikakva opozicija, to može da dovede do radikalizacije dela stanovništva, posebno mladih: oni bi alternativu postojećem poretku, u odsustvu demokratskih opcija, mogli da potraže upravo u militantnom islamizmu. Zemlja je, uostalom, krajem devedesetih već imala traumatično iskustvo s ekstremističkom grupom Islamski pokret Uzbekistana.

S druge strane, moglo bi se reći i kako je - posle katastrofalnih iskustava sa svrgavanjem diktatura u Iraku i Libiji, te pokušaja da se isto izvede i u Siriji - takve režime možda stvarno najbolje prepustiti njihovoj sudbini. U svakom slučaju, narodu Uzbekistana neko bi trebalo da, posle prošlonedeljne dobre vesti, saopšti i lošu vest.