Rampa je spuštena

Foto Dušan Milenković

Koncept ljudskog zoološkog vrta uglavnom je odbačen kao neljudski ili pre kao neisplativ zahvaljujući širenju televizije nakon 1958, kada su Pigmeji iz tadašnjeg Belgijskog Konga bili delom postavke na Svetskoj izložbi u Briselu. Zaposlenici Prihvatnog centra za izbeglice u Preševu sigurno nemaju nameru da obnove koncept etnoloških izložbi, ali je novinarima NIN-a bilo nemoguće da se odlepe od tog poređenja nakon što im je rečeno da izbeglički kamp mogu da razgledaju i slikaju pod uslovom da ni sa kim ne razgovaraju.

Ostalo nam je, dakle, da razgledamo i slikamo: mladu muslimanku koja klanja podnevni namaz; dvojicu mladića koji igraju basket; sredovečnu grupu koja posmatra vozove što ne prolaze; dečake i devojčice koji sa volonterkama uče pesmicu Kad si srećan; uredne spiskove dece obolele od šuge i varičela (ime, dob, datum utvrđenog oboljenja, tretman, datum izlečenja); spavaonicu za sto ili dvesta putnika i vojničke krevete na sprat sa kojih vise čaršavi unapređeni u zavese, izum sedamsto ljudi oko četiristo Avganistanaca, pa zatim Sirijaca, Iračana, Bangladešana što žele makar simulakrum privatnog života. Da ne bude spora uslovi u preševskom Prihvatnom centru pristojni su, nekakav život njime kruži i zaposleni se trude da njegovom kruženju pomognu, pa se može verovati Valjonu Arifiju, aktivisti preševske humanitarne organizacije Mladi za izbeglice, kada kaže da je preševski kamp bolje mesto za život od turskih, grčkih ili hrvatskih, koje je takođe video.

Nevolja je, međutim, što se ne može sve pokazati/videti; štošta se može samo reći/čuti. A našim smo gostima oduzeli prvo kas, kada smo pozatvarali granice, a sada i glas. Da nismo, mogli bi nam reći, na primer, da im je u Preševu odnedavno zabranjen izlazak iz kampa, osim u pratnji. A čak i najuredniji logor pre svega je logor, a tek potom uredan.



Nemaju pravo da izađu sami iz kampa, moraju da ih prate volonteri i još neko iz komesarijata, a i to smeju samo do osam uveče. To je i dobro i loše. Dolazili su u poslednje vreme i ljudi iz Alžira i Maroka, među kojima je bilo i onih koji su bežali iz tamošnjih zatvora; nije kao ranije kada je 90 odsto ljudi dolazilo iz Sirije. Loše je što sada kamp liči na zatvor. Mladi su nervozni, porodice su mirne, ali je besmisleno to što onaj ko hoće da kupi cigarete, mora da zove mene ili nekog drugog ko radi u kampu, kaže Arifi.

Ako se saznalo da među imigrantima ima i odbeglih robijaša, onda se saznalo i ko su, pa se sa njima moglo postupati kako se sa odbeglim robijašima postupa. Umesto toga, zbog nekolicine zatvorenika zatvorili smo 700 stradalnika. Ako je to razlog. Zvaničnici zatvaranje kampa još nisu potvrdili, ali ko god hoće, može empirijski da se uveri da je rampa spuštena. Ekipa NIN-a provela je pred kapijom kampa dva sata, i za to vreme, u po bela dana, iz kampa su izašla ukupno dvojica sa pratnjom.

Zvanično taj kamp još nije zatvorenog tipa. Ali u Krnjači, recimo, ljudi mogu slobodno da dođu do centra, popiju kafu, odu do ,Miksališta; život kakav-takav, ali ga žive, a u Preševu, u istoj zemlji, sa istim statusom, biva im kao u zatvoru. I niko im nije rekao, niti mi možemo da im da kažemo, zašto je tako. Očajni su; mislili su da će ovde boraviti pet, deset ili petnaest dana, a sada put van sve teže nalaze čak i uz pomoć krijumčara. Pošalju nekog da krijumčara potraži, ali slaba vajda em su podigli cene, em čak i oni koji to mogu da priušte, mnogo teže uspevaju, priča radnik jedne humanitarne organizacije koja pomaže u Preševu.

Valjon Arifi usput prepričava kako se dogovori sa krijumčarima često završavaju.

Još je i dobro kada ih voze tamo gde su obećali. Dešava se da im krijumčar uzme hiljadu evra, kaže im da ih vozi do Budimpešte, i ostavi ih na prvoj naplatnoj rampi, kod Niša. ,Evo granice
Kada si izbeglica, granice su svuda oko tebe. Problem su u međuvremenu postale i potvrde o nameri da se traži azil, koje imaocu omogućuju da se 72 sata slobodno kreće.



Neki ljudi u Preševu već mesecima ne mogu da se prijave, a to je ozbiljno narušavanje ljudskih prava, jer bez te potvrde ne mogu da dođu do centra za azil, ne mogu da nastave tražiti azil, ako bi ga hteli u Srbiji, nastavlja priču pomenuti radnik koji je hteo da ostane anoniman.

Vlasti se izgleda vode idejom da niko normalan ne bi hteo azil u Srbiji što naravno nije opravdanje za kršenje ljudskih prava pa i Valjon Arifi smatra da se potvrde zaglavljuju u mađarskoj bodljikavoj žici.

Ti se papiri više ne daju jer Mađarska prima po četrnaest ljudi dnevno. U Srbiji je legalno oko četiri hiljade tražilaca azila, priča se da ih je ukupno šest hiljada, i sa tih četrnaest ljudi dnevno kojima se dopušta ulazak u Mađarsku, odlasci bi trajali godinu i po, a moguće je da Mađarska za sedam dana više neće puštati nikog. U poslednje dve nedelje, možda i čitav mesec, nisam dobio informaciju da je neko iz Preševa legalno otišao ka Mađarskoj.

Arifi kaže da gosti Preševa trenutno imaju tri mogućnosti da traže azil u Srbiji (što, rekosmo, neće niko, a i da neko hoće, ne uspeva mu), da se vrate kućama (što ljudi iz Alžira ili Maroka ponekad prihvate, ali što čovek iz Sirije, Iraka ili Avganistana naprosto ne može da prihvati) ili da stupe u program ujedinjenja porodice, ako je neki njihov srodnik imao sreću da dospe do Nemačke ili nesreću da ostane u Turskoj. Avaj

Spajanje porodica? Ne daj bože da treba da se spojiš sa nekim u Nemačkoj ili Turskoj. Vlasti će se pohvaliti kako su sa porodicama spojile jedno devetomesečno ili jedno devetogodišnje dete, ali to su dva slučaja od milion, a mnogo je dece koja putuju sama, koja su, recimo, izgubila roditelje u Iranu, a starija braća im dospela do Švedske, i koja ne nalaze način da se sa porodicama spoje, objašnjava radnik humanitarne organizacije.

Neki su boljestojeći tražioci azila pokušali da ovaj zaleđeni život pretvore u makar predstavu pravog, ali ni to se ne može.
Mladi profesor engleskog jezika iz Sirije, porodičan čovek sa ženom i dvoje dece, u Skoplju je proveo šest meseci u hotelu, i hteo je ovde bilo kakav stan. Rekao sam, evo ja ću da garantujem za njega, ja ću da idem u zatvor ako nešto pođe naopako nije moglo, prepričava Arifi.

Valjon Arifi dodaje da se u Preševu može naći pedesetak stanova, što bi značilo da bar pedeset porodica ima privatan život, i da bi uskoro trebalo da bude otvoren manji kamp u Bujanovcu, u kome će takav život valjda biti moguć, ali činjenica je da ljudi žele u Evropu, a Evropa ih ne prima.

Trajaće ovo dugo jer su rešili da idu tamo, a samo u Turskoj ima najmanje dva miliona izbeglica. Imam informaciju da se novi veliki talas sprema za jun 2017.
Važno je, međutim, da bi se, kako kaže Arifi, devedeset odsto ljudi vratilo kućama, u Siriju kakva je bila pre pet godina. I u tom svetlu treba posmatrati svaki problem koji će na izbegličkoj ruti iskrsnuti, problem neizbežan kada Balkanom tumara milion beskućnika.

U Preševu je ukupno registrovano 800.000 ljudi, a prošao je sigurno milion. I stanovnici nisu imali nijedan problem, nije bilo nijednog sukoba osim između krijumčara i izbeglica. Milion ljudi je prošlo, a nije bilo nijedne krađe, osim što su krijumčari njih pljačkali. Najveći incident je bio da se neko mlađi napije, ali i taj koji se napio nije pravio probleme, već se ponašao kao što se svako ponaša u pijanstvu.

Sa kakvim opravdanjem onda zatvaramo ljude? Anonimni sagovornik NIN-a podseća da je prihvatni centar u Preševu blizu granice, kao i prihvatni centar u Šidu, o kome se nedavno pojavila informacija da se takođe transformisao u logor, a da kampovi u Krnjači ili Banji Koviljači za sada ostaju otvoreni. Moguće je, dakle, da je reč o još jednom detalju sinhronizovanih evropskih pokušaja da se ljudska reka zaustavi, a možda i pokušaj da se spreče nevolje do kojih nužno mora doći ako nastavimo da držimo stradalnike na ledu.

Preševo je sirotinjska zajednica, zaboravljena decenijama. Zamislite preševsku majku troje dece koja ne radi i ima muža koji radi za trideset hiljada, kojoj su vojska i policija na ulicama, i koja posmatra kako prihvatni centar dobija čas novu kuhinju, čas informatičko ćoše, čas park. Pre ili kasnije će pobesneti, a ništa nije urađeno da se to spreči. Nije bilo inicijative da se obnovi osnovna škola ili da se, kada se kupuje za prihvatni centar, kupe i tri kompjutera za preševsku školu ili da se obnovi tamošnja biblioteka. Sav se novac slio u centar i malo ko od lokalaca profitira. Imali su razloga za zadovoljstvo dok su mogli da se ,grebu od humanitarne pomoći, da izbeglicama prodaju čaj na ulici, i da marketi prodaju sve što je potrebno milionu ljudi bez doma, ali sada opet ,nemaju leba da jedu, a u centru se podižu ,kule i gradovi. Pre ili kasnije će to da bukne.



Zatvaranje ljudi, međutim, može samo da učini još izvesnijim neki lokalni požar. Novinari NIN-a nisu mogli da pričaju sa izbeglicama, ali je neko bio dovoljno ljubazan da to učini u njihovo ime. Sagovornik je bila sirijska porodica iz Homsa, otac, majka, dete. Proveli su dva meseca u Turskoj, još jedan u Grčkoj, pa nekoliko meseci u Makedoniji. Nadaju se Nemačkoj, a u Preševo su stigli pre dve nedelje. Uslovi su, veli otac porodice, dobri, ali se pitaju da li su u zatvoru. Vlasti, dakle, po svoj prilici očekuju da čovek koji je ostao bez decenijama građenog života, koji je jedva spasao glavu od rata, prešao hiljade kilometara, bio bolestan, pljačkan, maltretiran, neće pobesneti kada nakon svega pomisli da je u zatvoru. A što se tiče potencijalnog gneva žitelja Preševa, naravno da smo propustili da budemo pametni, ali opet propustili smo to odavno, jer da nismo, ne bi stanovnici Preševa i za sebe smatrali da žive u ljudskom zoološkom vrtu.