Izgubljeni auto-put

Osnovna postavka novog Basarinog romana krajnje je svedena: autorov alter ego i glavni junak, pisac Kaloperović na samom početku kreće put Zagreba, da bi već na drugoj strani, na Tošinom bunaru, svratio do svog prijatelja, slikara Stojkovića, s kojim potom, u urnebesnom dijalogu secira kulturno-političku situaciju i izvodi svakovrsne metaistorijske i metafizičke zaključke. Roman o putu postaje tako roman o odlaganju i skretanju s puta, čime se na različitim ravnima, uključujući i sam naslov, velika modernistička tradicija obrazovnog romana obrće naglavačke. Andrićeva lestvica užasa, kao i nekoliko prethodnih Basarinih romana, u formalnom smislu predstavlja varijaciju bernhardovskih monologa i istorijsko-psihopatološku dekonstrukciju kolektivnih mitova, predrasuda i vrednosti. Ono što je, međutim, strukturno različito jeste što je sada umesto monologa reč o dijalogu i, u skladu s tim, što kontrasti i paralelizmi postaju osnovni način organizovanja pripovedne građe. To se može pratiti kako na mikroplanu, dakle, na ravni rečenice, tako i u višim pripovednim registrima, preko manje ili više suprotstavljenih pojedinačnih ili kolektivnih sudbina: Kaloperović: Stojković; Baletić: Andrić; Srbija: Hrvatska; Rusija: Francuska itd. Na kulturno-političkoj ravni pak, roman predstavlja nastavak obračuna sa raznolikim emanacijama famozne (beogradske) čaršije. U ovom slučaju reč je o nacionalnim mitovima o našem nobelovcu, o uspehu naših ljudi na Zapadu, o Politici kao nekakvoj nacionalnoj vertikali, ali i mit o bratstvu i jedinstvu jugoslovenskih naroda, posebno Srba i Hrvata, jednako kao i mit o večitoj mržnji među tim narodima. Pored ovih, osnovnih motivskih linija, čije hirovito i lucidno preplitanje i čini osnovno pripovedno tkivo Andrićeve lestvice užasa, Basara sa jednako superiornom i sugestivnom ironijom dekonstruiše i mnoštvo malih i manjih mitova: o ruskoj književnosti („ruska imperijalna osvajanja puki su produžetak ruske književnosti nasilnim sredstvima“), francuskoj kulturi, grčkom pravoslavlju, čistoći zagrebačkih kafanskih toaleta i dr. Ali ceo taj urnebes se nikako ne iscrpljuje u prvoloptaškom humoru, a još manje je sam sebi svrha: Basarin pripovedač, naoko usput, srazmerno precizno nijansira raznovrsne slojeve značenja likova, događaja i fenomena koje analizira, čime zapravo sve te pojave svodi na njihovu ljudsku i, uslovno rečeno, stvarnu meru. Na tom tragu, u romanu su posebno zanimljiva, a u autopoetičkom smislu ključna mesta u kojima pripovedanje prelazi iz hiperbolički-ironičnog u prigušeniji, melanholični ton, kada pripovedač „otvara dušu“ i govori o sopstvenim zabludama i posrnućima, ili kada govori o prozi, dakle, metaforično o umetnosti – kao o jedinom preostalom prostoru ljudske slobode. Slično je značenje pojave redovnih statista u Basarinoj prozi: Grobarova, Kukića ili usputno pominjanje Voje Despotova. NJihovo prisustvo na rubovima priče jeste s jedne strane iscrtavanje sopstvenog intelektualno-poetičkog kruga, a sa druge, metaforično govoreći, kao u poznatoj paraboli o pravednicima na kojima počiva svet, (krhka) smisaona protivteža sveopštem raspadanju vrednosti i potonuću u varvarstvo. Kako se, nažalost, prečesto ispostavi da Basarine hiperbole stvarnost vrlo brzo pretoči u gotovo banalnu faktografiju (ovih dana: slučaj Dušana Petričića), tako čitanje ovog romana, kao uostalom i svih drugih dobrih knjiga, uvek, a naročito danas i ovde, treba posmatrati i kao skroman doprinos borbi za slobodu. I to bez ikakve ironije, ili patetike, doslovno.