Kavkaska sudbina kao balkanska divljina

Foto Stefan Slavković

Dopisuju se Kavkaz i Balkan preko mene, evo, već dvadesetak godina. Počelo je s gotovo usputnim pominjanjem Jerevana. Niti sam znao da je to prestonica Jermenije, niti me je, pravo rečeno, mnogo interesovalo. NJegovo pevljivo ime zvučalo je kao nasumični refren neke od pesama Šarla Aznavura, Parižanina po rođenju, i Jerevanca po ubeđenju, koji je glasom mogao da umilostivi svet, samo da je svet imao malko više srca. Dopisivanje se nastavilo pre desetak godina kada sam u biografiji Vladimira Majakovskog, plemenitog jurodivog pesnika s gruzijskih proplanaka, pročitao da je rekao da ne veruje u rajske vrtove, ali da je siguran da bi, kada bi postojali, ličili na kavkaske vrleti. NJegove su futurističke eksplozije jezika i osećanja i morale da prvobitno zaiskre negde gde priroda izgleda domaštano, neponovljivo. Poslednje pismo smo Balkan i ja dobili zahvaljujući LJermontovljevim opisima Zakavkazja u koje je dvaput bio prognan. Smrt ga je u vidu kuršuma tamo i zadesila, što je bilo u nadnaravnom saglasju s njegovim osećanjem sveta sudbina je, smatrao je, jedino na šta čovek ne može uticati i jedino što na čoveka utiče. Umreti u prirodi toliko lepoj da bi nepošteno bilo da ne bude samozaljubljena i, shodno tome, potpuno nezainteresovana za čoveka, makar on bio i LJermontov jedino je ta smrt smislena smrt. Kavkaski kismet.

Međutim, kazati Balkanu da ćeš bračno putovanje provesti u Jermeniji i Gruziji Azerbejdžan će kao treća kavkaska država morati da sačeka uzrokovalo je jednako očekivanu strast. Ne ljubomoru, no strah. Je li bezbedno tamo, pita Balkan. Gruzija je, vele putnici okupljeni oko jednog poznatog sajta, treća najbezbednija država na svetu. Jermenija je dvadeseta, Srbija tek četrdeset sedma. Bićemo dobro. Ratuje li se tamo? Majku mu, Balkane, ratuje li se kod nas? Bilo je prekoplotaškog pičkaranja, u Gruziji pre oko četvrt veka, pa pre osam godina, i sada su Abhazija i Južna Osetija uz pomoć babuški dobile svoje plotove na gruzijskoj teritoriji i rešena stvar. Azeri i Jermeni tukli su se oko Nagorno-Karabaha od 1988. do 1994, pa opet pre pola godine. Isto su se svi međusobno proterivali, klali i psovali, kao kod nas. Ratovi nimalo tužniji, nimalo lepši. Šta li je taj Kavkaz Azija, Evropa? Ne znam, idem sam da vidim. A ti se za svaki slučaj osmotri u ogledalu i imaćeš približan odgovor.

Prestonica Gruzije Tbilisi je pogodan primer. Grad širokih bulevara i izlomljenih ćorsokaka, šarmantnih spomenika neznanim junacima kafana i kaldrme i neočekivano gizdavih fasada. Grad koji je izgledom više evropski od mnogih zapadnih. Na tome imaju da zahvale istoriji. LJermontov bi rekao utvrđenoj strani sudbine. Godine 1801. potpali su pod rusku šapu koja je 1803. zgromila najveći deo starog Tbilisija i izgradila grad po uzoru na arhitekturu baroka i francuskog klasicizma. Ušuškanost među kavkaskim planinama je Tbilisi u međuvremenu sačuvala od velikih rušenja. Ušuškanost, i otvorenost po kojoj je ovaj grad bio naizmenično slavljen i omražen širom Kavkaza. Mnoge su veroispovesti bogove dozivale, mnoge su narodnosti drugovale i niti jednom se nije desio ozbiljniji pičvajz. (Jeste jednom, davno, kada je neki od brojnih muslimanskih osvajača na najstariji gradski most stavio ikone i zahtevao da ih Gruzini, inače pogibeljni hrišćani još od 337, danas pravoslavci, gaze. Umesto ikona je niz reku Kuru potekla krv svih okupljenih, a ovaj masakr vekovi su istesali u lepu priču. Imaš ih i ti, Balkane.) Jevrejski restoran je odmah do arapskog, sik sedi u indijskoj kafani, pored njih tetovirani klinci s kačketima, klinke u kratkim suknjama, bez ijednog zloslutnog maha.

Pre nekoliko godina sam prvi put posetila Tbilisi, zaljubila se u ovaj mali kavkaski Pariz, dala otkaz na ruskoj televiziji, vratila se i otvorila hostel. Od svih prestonica bivših sovjetskih republika je najživlji, izuzev Moskve, naravno, ali Moskva je monstrum, priča nam Jana, simpatična Moskovljanka kod koje smo prespavali. Isto kaže i Ukrajinka Ana, inače instruktorka joge ćutljivo zaljubljena u srpsku književnost: Tbilisi ne može da se ne dopadne. Vodopad u centru grada? Postoji. Pećine? Takođe. Izvori vrele vode po kojima se grad i zove? Tu su, nadomak reke. Gruzini su srdačni ljudi, lako se potuku, lako se pomire, a ako imaju potvrdu da su nekoga ugostili i zapili se, dobijaju dva slobodna dana, uz nasmejane policajce koji ih u njihovim kolima voze kućama. Gosti su im dar od Boga, kaže ona. A Gruzinke? Objašnjavam da sam sveže oženjen i da mi treba da reportažu. Gruzinke su kao filmske dive. Princeze. Vrlo sujetne, vrlo ljubomorne, sklone traču, ali i šali na svoj račun. Verovatno zato što su, bez obzira na mačizam Gruzina one te koje se za sve pitaju u kućanstvu, kaže nam Elena, Ruskinja koja je s ocem diplomatom devedesetih živela u Beogradu i koja je na prisustvo srpskog jezika veli da je seksi u kafani reagovala s oduševljenjem. Takav susret jeste neobičan, ali u Tbilisiju deluje sasvim prirodno.

Uđe li se u ma koje zajedničko dvorište, ode li se u neku od ulica kroz koju prolazi samo ko mora, nestaće evropska užurbanost i ukazaće se Azija ako ne u miomirisima začina, kafe i kanalizacije, onda u vidu iznošenja fotelja na trotoar i lagodnog komšijskog čavrljanja.

Jerevan je još pogodniji primer, baš zato što je po duhu čitavim svemirom udaljen od Tbilisija, iako ih ne deli ni 300 kilometara. Sredinom dvadesetih godina Rusi su takođe porušili stari grad nimalo impozantan, priča se i sagradili novi po uzoru na evropske košnice. Velelepni šareniš gruzijske prestonice odmenila je prevlađujuća uniformnost vulkanskih cigli purpurne boje, zbog čega nosi nadimak roze grad. Do opravdanja takvog milozvučnog imena, međutim, valja proći pored kaveza s deset svezanih kokošaka, vezanog živog jagnjeta umotanog u džak i ostavljenog na trotoaru, sirupa s ukusom koka-kole koji se dodaje u kiselu vodu kako bi ukus globalizacije zaigrao pod jezikom. Treba proći i pored starca koji vadi ostatke armature iz kontejnera samo da bi nije ga mrzelo preostali beton razlupao o tlo. Treba proći i pored njegovog ispisnika čije je udove kakva opaka bolest izuvijala, baš kao armaturu, i kojem je siromaštvo tutnulo probušenu harmoniku u ruke. Da nevešto svira. Da moli. Treba proći pored urbanističkog nereda, nemaštine gore od one naše devedesetih, da bi se prodrlo u nasmejanost i gostoljubivost. Taj je grad borbene melanholije u kojem su želje poistovećene s moranjem. Grad spreman na kompromise i pobunu, često istovremeno.



Ako je Tbilisi po sebi iznenađenje, Jerevan je pun malih iznenađenja. DŽez bar u kojem iza ponoći svira svetski poznati pijanista Levon Malkasijan, samo za najuporniju publiku, u trenerci, bez najave. Klub u kojem se rođendan slavi nazdravljanjem i uporednim psovanjem aktuelne vlasti i policije izbio je neki kurcšlus bio na ulicama pre koji mesec, demostracije neke, krvi je bilo, zvuči li ti poznato, Balkane? Kafić koji drži Hakub, tridesetogodišnjak koji obožava JSD Partizan i Srbe, do te mere da me je na ulazu pozdravio s nadaleko čuvenom psovkom o premijeru Vučiću. (Jermeni inače obožavaju balkanske narode, jer su s divljenjem pratili borbe za oslobođenje od Otomanskog carstva, ujedno ih prepričavajući do današnjih generacija. Kako su oni bili usred Otomanskog carstva, oružani ustanci bili su nemogući, a diplomatske borbe za nezavisnost rezultovale su najvećim genocidom u neslavnoj istoriji čovečanstva, kada je polovina populacije, oko 1,5 miliona Jermena, stradala od 1915. do 1923. Od tog se užasa ova zemlja i dalje nije oporavila, pa je jedna od retkih čija je matica od oko tri miliona ljudi najmanje dva puta manja od rasejanja. Gruzini takođe vole Balkance, naročito Srbe, jer izlazak na mostove za vreme bombardovanja 1999. smatraju prilično glupavom, ali i prilično hrabrom idejom.) Iznenađenje je i vrlo načitani slikar Vako koji na opasku da je istorija Kavkaza otužno slična istoriji Balkana veli: Ne, bogami, vi ste luđi. Azeri, Gruzini i Jermeni su tri različita naroda, s tri različita pisma i jezika i tri različita strateška partnera. Vi ste jedan narod koji stremi ka EU i opet ste uspeli da se pokoljete, rekao je. I bio u pravu.

Gruzija se nakon ratova s Rusima i Osetima okrenula ka EU i NATO, a bivši šerif Mihail Sakašvili odlučio je da, budući da rukovodi zemljom bez nafte, rude i, samim tim, bez budućnosti, sve pare sa Zapada upumpa u turističku ponudu. Možda čak i previše splet krasnih pećina koji se zvao po Amiraniju, gruzinskoj varijanti Prometeja, preko noći je poneo ime po nadaleko poznatijem, grčkom kolegi. A obojica su za Kavkaz bili prikovani i obojici je ista ptičurina jetru kljucala. Prosečna plata u Jermeniji je 340 evra, u Gruziji svega dvadesetak evra više i teško je ne pomisliti da Gruzija svoje dotrajale prnje samo lakše krije. Trudi se da zadivi i čini se da joj ide. S druge strane, hrišćanska Jermenija, koja nije pravoslavna, uprkos uvreženom mišljenju, već ima sopstvenu verziju hrišćanstva od 301, što je čini prvom kraljevinom s ovom državnom religijom, okružena je neprijateljskim Turskom i Azerbejdžanom. S njima nema ni granične prelaze, a kamoli dobrosusedske odnose, a na jugu joj je Iran, s kojim gaji uzajamno poštovanje uz jedan zajednički razbucani put. Sa severa je savetuje i pomaže Gruzija, ali joj vetar u nejaka jedra daje Rusija, s kojom upravo Gruzija ima neraščišćene račune (premda, kao i Jermeni, na sovjetsku eru gledaju kao na mirotvoračko, makar pozlaćeno doba; kažu da se šizofreno klackanje između rusofilije i rusofobije u Gruziji ponajbolje očitava u Goriju, Staljinovom rodnom mestu, u kojem čak postoje inicijative da se grad preimenuje u, pogađate, Staljingrad). Gruzija se ljuti na Jermeniju, jer, uprkos činjenici da joj obezbeđuje slobodan protok robe i ljudi, ova podršku daje zvaničnoj Moskvi; Jermenija se ljuti na Gruziju jer privredno šuruje s Azerima i na Jermeniju gleda kao na ubogog tvrdoglavca. Gruzin će otuda reći: ako vam Jermenin da reč da biste mu pomogli, čuvajte se, jer Jermenin zna da je reč njegova i da je može povući. Jermenin kao da misli: reči su odveć dragocene da bi se svakome davale, naročito na geopolitičkom nivou. Jermenija se ne trudi da zadivi, već da sa stilom preživi. Ponovo, čini se da joj ide.

Ide im i borba protiv nakaradnog urbanizma. Tbilisi na vodi se nakon pritiska građana pretvorio u svega jednu hotelsku kulu, udaljenu od centra, dok su Jerevanci pre koju godina telima odbranili jednu staru, nebitnu pijacu. Od lopovluka im je čak i ruglo draže.

Još ćeš nešto lako prepoznati, Balkane groteskni igrokaz parlamentarne demokratije. Dana kada sam odlazio održali su se parlamentarni izbori u Gruziji. Ponovo je zaseo onaj za koga niko koga znate nije glasao tajkun Bidzina Ivanišvili koji je Sakašvilija, ljutog neprijatelja, pre četiri godine pobedio, proterao u Ukrajinu i doveo svoje aparatčike. Te 2012. je preko puta Sakašvilijeve predsedničke palate podigao još veću i osvetljeniju, usput zaustavivši sve projekte koji su započeti za prethodnikovog vakta. U Jermeniji se parlamentarizam svako malo izlije na ulice, a ljudi su rastrzani između želje da žive i želje da ih se ostavi na miru. Po mogućstvu, uz čaču, snažnu domaću voćnu votku, ili konjak, ili vino. Alkohol se u Jermeniji ni s protestom ne meša, a kamoli s pučem ili revolucijom.

Eto, Balkane, još bi ti Kavkaz pisao, ali verujem da ti je poznatiji no što si voleo da misliš.