Roboti će proizvoditi i patike

Zemlje u razvoju suočavaju se sa velikim preprekama, nad kojima imaju malo ili nimalo kontrole, sa ciljem da postignu visoke stope održivog privrednog rasta. Iza usporavanja privredne aktivnosti, uzrokovane sporim rastom razvijenih ekonomija, postkriznim anomalijama monetarnih i finansijskih prilika, stoje razorni uticaji digitalne tehnologije, koje su zasnovane na erozivnom uticaju na komparativne prednosti zemalja u razvoju, a posebno se to odnosi na radno intenzivne grane proizvodnje. S obzirom na to da preokret ovih trendova ne dolazi u obzir, prilagođavanje je jedina opcija.

Robotika je već napravila značajan prodor u industriji elektronskih komponenti, kao i u tekstilnoj industriji. One tradicionalno predstavljaju prvi stepenik zemalja u razvoju za ulazak u globalni trgovinski sistem, pogodan za prelazak na sledeći nivo. Razvojem ovog trenda, slabiće imperativ da se izgradnja lanaca snabdevanja zasniva pre svega na lokaciji i relativno statičnoj i jeftinoj radnoj snazi, uz istovremeno približavanje proizvodnje finalnom tržištu. Adidas, na primer, već gradi fabriku u Nemačkoj, u kojoj će roboti proizvoditi vrhunske atletske patike, a planira izgradnju još jedne takve fabrike u SAD.

Imajući sve ovo u vidu, zemlje u razvoju bi trebalo da ovim trendovima prilagode svoje strategije rasta. Pritom, moraju da uzmu u obzir nekoliko faktora.

Prvo, problemi zemalja u razvoju, od sporog rasta do političke neizvesnosti, verovatno će i dalje postojati, smanjujući potencijalne stope rasta na duži vremenski period. U tom kontekstu, zemlje u razvoju ne bi smele da padnu u iskušenje da povećaju tražnju tako što će dalje gomilati svoje dugove.

Umesto toga, zemlje u razvoju, posebno one u ranoj fazi razvoja, moraju da pronađu nova spoljna tržišta za svoju robu, da povećaju svoje trgovinske aktivnosti sa partnerima u razvijenom svetu, od kojih mnogi imaju značajnu kupovnu moć. Takva vrsta tražnje sigurno neće nadoknaditi pad tražnje na domaćem tržištu, ali može pomoći da se ublaži šok.

Drugo, investicije i javne i privatne ostaju snažan motor razvoja. U privredama sa viškom proizvodnih kapaciteta, ciljano ulaganje može da donese dvostruku korist, da na kratak rok stimuliše tražnju i posledično stimuliše rast i proizvodnju. S obzirom na to, deficit investicija koje obećavaju visoku društvenu i privatnu zaradu mora biti smanjen, pa čak i eliminisan.

Investicije koje povećavaju rast i produktivnost trebalo bi prvenstveno da se finansiraju iz domaće štednje, mada neke mogu biti finansirane i iz zaduživanja. Dugoročno, investicije u infrastrukturu mogu barem delimično da budu finansirane od međunarodnih razvojnih institucija.
Treće, od ključnog značaja je upravljanje kapitalnim investicijama na način koji obezbeđuje i unapređuje potencijal za rast realne ekonomije.

Veliki priliv kapitala iz zemalja sa niskim kamatnim stopama može lako da izazove slabljenje nacionalnih valuta zemalja u razvoju i time pod pritisak stavi razmenjivi deo privrede. Istovremeno, mogući preokret tokova kapitala može da poveća rizik, odbije investitore i proizvede iznenadna pogoršanja kreditnih uslova.

U tom kontekstu, selektivna kapitalna kontrola i pažljivo upravljanje rezervama može da pomogne stabilizaciji platnog bilansa i osigura da se uslovi za trgovanje ne menjaju tako brzo da bi mogli da neutrališu rast produktivnosti. Zapravo, uspešne zemlje u razvoju su primenjivale takve politike i pre nego što ih je pogodila svetska ekonomska kriza.

Četvrto, potreban je realistični pristup prema digitalnoj revoluciji. S jedne strane, zemlje u razvoju treba da prepoznaju taj poremećaj koji se dešava brzo, kako njihovi modeli rasta privrede ne bi zastareli preko noći. Nastavak rasta kineske privrede i povećanja prihoda domaćinstva stvorili su mogućnosti za jeftiniju ekonomiju sa jeftinijom proizvodnjom.

S jedne strane, zemlje u razvoju moraju da prihvate neminovnost promena u svojim modelima privrednog rasta, uzrokovanih razvojem digitalne tehnologije. Umesto da na te promene gledaju kao pretnju i pokušavaju da im se odupru, ekonomije u razvoju treba da budu korak ispred njih, prihvatanjem inovacija. To znači investiranje u kapacitete i fizičke i ljudske, kako bi se podržala njihova primena.

Osim unapređenja proizvodnje, zemlje u razvoju trebalo bi da se pripreme za promenu u skladu sa uslugama koje će se neminovno pojaviti sa rastom prihoda, iako je dobar tajming nemoguće predvideti. Zaista, one treba da traže načine da iskoriste mogućnosti za jačanje njihove trgovine preko uslužnog sektora, baš kao što su to uradili Filipini.

Peto, distribucija dobiti od privrednog rasta ne može se ignorisati. Razvijene zemlje su to pokušale, a kao rezultat su dobile rast političke polarizacije, kao i rast otpora prema establišmentu, smanjenje koherentnosti politika i slabljenje društvene kohezije. U uslovima niskog rasta zemlje u razvoju ne smeju da dozvole da ponove istu grešku.

Šesto, važno je napraviti održive modele rasta još u ranoj fazi. Takozvani zeleni pristup, neće samo stimulisati dodatni rast, već će verovatno povećati i kvalitet rasta, a da ne pominjemo živote običnih ljudi. To će privredu učiniti mnogo otpornijom na duži rok.

Konačno, preduzetnička aktivnost je od vitalnog značaja da pretvori ekonomski potencijal u realnost. Politike koje podržavaju takvu aktivnost, kao što je uklanjanje prepreka za započinjanje novog biznisa i poboljšanje uslova finansiranja, ne mogu se izostaviti iz strategija rasta. Otvaranje kanala za protok informacija, ideja, ekspertiza i talenata iz inostranstva može samo da poboljša ove napore.

Zemlje u razvoju ne mogu da imaju dovoljno kontrole nad problemom usporavanja privrednog rasta, sa kojima se sada suočavaju, ali to ne znači da su one nemoćne. Mnogo može da se uradi. Ne samo da se održe umerene stope rasta, već i da se obezbedi prosperitetnija i izvesnija budućnost.