Preporod u Crkvi

U samostanu sestara Svetoga Križa, u Maloj Loki, 12 km od LJubljane, živi nekadašnji beogradski nadbiskup dr Franc Perko. Iz Beograda je došao pre tri godine. U samostanu ima tridesetak sestara. Samo nekoliko njih je mlađe od pedeset godina. Mnoge starije sestre su u Beogradu i drugim gradovima Srbije radile u bolnicama. Rado se sećaju tih godina. Slovenačke vlasti su pedesetih godina prošlog veka zabranile rad časnim sestrama u medicinskim ustanovama. Pozvane su u Srbiju da nastave rad. Bilo ih je više stotina.

Samostan je posvećen uznesenju Časnog krsta. U salonu za goste je pravoslavna ikona Bogorodice sa Hristom. Zgrada je u kasnom srednjem veku bila boravište pazitelja grofovskih imanja. Sestre Svetog Križa su objekat kupile posle Prvog svetskog rata i pretvorile ga u manastir. Sagradile su veliku kapelu. U parku ima raznovrsnog drveća, a u bašti se gaji i nešto povrća i lekovitog bilja. Nekada je ovde živelo i sedamdesetak monahinja. Sestre sa žaljenjem primećuju da se Slovenke danas retko odlučuju na monaštvo.

Iako će gospodin Perko za sebe reći da je “bolesni starac”, ne treba mu sasvim verovati.. Hitro se kreće, mada malo pogureno. Svako jutro u 6.30 služi misu. Slovenački biskupi ga često zamole da im pomogne.

Perko u samostanu koristi samo jednu veću sobu. Ona mu je i biblioteka i radna soba. Televiziju ne gleda, povremeno pročita neke slovenačke novine. O Srbiji gotovo da nema vesti. Ponešto čuje na radiju koji redovno sluša. “Čovek koji se priprema za carstvo Božje, ne treba da traći vreme”, smatra. Glasno razmišlja: “Zemaljski život, ma koliko bio pun bola i patnje, treba da u radosti provodimo, jer on je priprema za ‘pravi život’ koji nas čeka na nebesima. Treba da težimo da što pre odemo Bogu jer tek u njemu bićemo osamostaljeni, pravi ljudi, u pravom svom dostojanstvu. Dok smo na Zemlji, glavni princip treba da nam je ispunjavanje volje Božje. To je uslov za život u Bogu i sa Bogom.”

Nadbiskup Perko priseća se svojih susreta sa nekadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem. Nije ih bilo mnogo. Bili su protokolarne prirode, katkad i u Belom dvoru. “Kad sam jednom prilikom rekao gospodinu predsedniku da svi mi imamo vrhovnog gospodara na nebu, on me je samo mrko pogledao. Imao sam utisak da je on bezbožan čovek. Osećaj za silu i moć vodio ga je kroz život. Kod njega je potreba za ličnom afirmacijom dominantna. To se obično javlja kod ljudi koji, zapravo, imaju jak osećaj manje vrednosti. Mislim da nije imao jasnu ideologiju šta bi želeo da postigne. Bio je jako sebičan. Neki misle da je njegova supruga veoma uticala na njega, ali, ipak mislim da je on sam donosio odluke. I gospođu Miru Marković sam susreo više puta. Ali, na nju nemam neka posebna sećanja. Delovala mi je obično, štura na rečima, ne ostavljajući poseban utisak.”

Susretali ste pokojnog premijera Đinđića?

- Ne tako često. Smatrao sam ga vrlo inteligentnim političarem. Znao je šta i kako radi, imao je jasan projekt budućnosti. Vest o njegovom ubistvu primio sam sa velikim žaljenjem, kao neku najavu zla koje se sprema u Srbiji. Tada sam već bio u Sloveniji. Atentat je ovde imao velikog odjeka.

Da li ste sreli sadašnjeg predsednika vlade Vojislava Koštunicu?

- Posebnih susreta nismo imali. Bio mi je kod njega zakazan oproštajni susret, ali je od strane njegovog kabineta bio i otkazan.

Kakva su vaša sećanja na Beograd?

- Mnogobrojna i mnogostruka. Kao nadbiskup u njemu sam proveo četrnaest godina i dva meseca. To je bilo teško vreme. Nekih posebno prijatnih uspomena i nemam. Kada je usvojena moja ostavka osetio sam olakšanje. Trudio sam se odgovorno da obavljam svoj posao. Kako ste doživeli srpski narod među kojim ste proveli četrnaest godina?

- Srbi se ne mogu razumeti bez svoje istorije, ona ih uslovljava, ona ih i opterećuje. To je uticalo i na mentalitet naroda. Srpsku istoriju označavaju i ropstvo i konačno oslobođenje u Prvom balkanskom ratu. Srbima je danas potrebna duhovna obnova kako bi sagledali situaciju u kojoj se nalaze i iz koje bi spoznali šta im je u budućnosti raditi. Srpski narod mora u ujedinjenu Evropu. To mu niko ne osporava. Na tom putu ima puno uslova. Duhovni preporod treba da nastane u krilu Srpske pravoslavne crkve. Među sveštenicima, među vernicima. Preporodi se teško rađaju. Uspešni su u teškim vremenima, a ona su za Srbe sada takva.

Neki u Beogradu su vam prebacivali prozelitizam, pokušaj pridobijanja vernika za vašu Crkvu?

- Uvek sam tvrdio da u pravoslavlju postoji punina Crkve. Bilo je u ovim poslednjim, ratnim godinama ne mnogo pojedinačnih molbi za primanje u Katoličku crkvu. Ja sam ih sve do jedne odbio. Govorio sam: budite vi dobar vernik svoje Crkve. To je za mene ekumenizam, da jedni drugima budemo od pomoći, a ne da otimamo vernike.

Gospodine Perko, još uvek pušite lulu, da li je to greh?

- Nikako, to nije greh. Ima tri razloga zašto pušim. Prvo: u čast i slavu Gospoda. Apostol Pavle kaže: ‘Sve što činite, činite na slavu Božju.’ Ja popušim sedam lula na dan: matutinum, ante meridijanum, meridijanum, post meridijanum, ante vespera, vespera i kompletorijum. Drugo: iz brige za vlastito zdravlje, poštujući petu Božju zapovest. Pušenje pospešuje izbacivanje bacila i virusa iz organizma. Treće: iz čiste ljubavi prema bližnjemu. Čovek bez mana je drugima čak nepodnošljiv, bio bi kao svetac među onima koje muče gresi. Oni koji su srećni, pa imaju puno mana, neka ne puše. A mi koji nemamo mana, treba da preuzmemo bar jednu, da bi nas drugi lakše podnosili.

Živica Tucić