Dobitna karta ili trojanski konj

Foto Milan Ilić

A možda ćemo u sledećoj epizodi saznati da su Vuk Jeremić i Saša Janković ubili pevačicu Jelenu Marjanović, jer je slučajno, u prolazu, čula njihov dogovor o pripremi državnog udara po nalogu DŽordža Sorosa?

Nije, nažalost, reč o TV serijalu sklepanom na osnovu nižerazrednog scenarija prepunog bizarnih likova i nelogičnih obrta: ono o čemu jeste reč, i što bi moglo rezultirati blesavom scenom iz prve rečenice - ili bilo čime drugim - jeste život u Srbiji 2016.

Sada je potpuno belodano: samo je nebo granica u zloupotrebi državnog aparata i njegovog stavljanja u funkciju jačanja vlasti jednog čoveka i njegovog najbližeg okruženja.

Na finansijski kriminal smo oguglali, vreme je za teža sredstva blaćenja. Videli smo to u slučaju diskreditacije zaštitnika građana Saše Jankovića, kada je izvučena i zloupotrebljena priča o pogibiji njegovog prijatelja iz mladosti. Potom je tragična smrt mlade pevačice poslužila za zamajavanje javnosti tokom prolećne predizborne kampanje, a zatim i za šamaranje svih koji bi da postavljaju pitanja od javnog interesa (jel` vam važnije ko je srušio tri barake ili ko je ubio Jelenu Marjanović).

Zar je, u takvim okolnostima, novi-stari igrač na političkoj sceni, nekadašnji šef srpske diplomatije i predsednik sveta Vuk Jeremić, mogao da prođe bez nečeg poput valjanja u blato navodne umešanosti u smrt dvojice tek stasalih mladića, čiju poštenu istragu čekamo još od 2004? Najpre tokom vladavine DSS-a, potom još četiri godine DS-a, da bismo stigli do pete godine pod Vučićevim naprednjacima.

Jeremić je, šest meseci nakon što je advokatica roditelja poginulih gardista Olgica Batić to tražila, pozvan na saslušanje u SBPOK povodom činjenice da je, pre godinu dana, nekadašnji načelnik Generalštaba VJ Branko Krga izjavio da ga je upravo Jeremić, u to vreme savetnik predsednika Republike Borisa Tadića na civilnom odsluženju vojnog roka, prvi obavestio o tragičnom događaju ispred podzemnog objekta Karaš u Topčideru.

Bez obzira na čudan tajming poziva, ne bi to moralo biti čudno da nije bilo tabloidne obrade informacije u pucačkim medijima bliskim premijeru. A onda je stigla i neka vrsta priznanja da je reč o političkoj zloupotrebi tragičnog slučaja i državnih organa istrage: jer, šta drugo može da znači činjenica da je lično premijer Aleksandar Vučić našao za shodno da javnost obavesti o sadržini Jeremićevog iskaza datog u svojstvu građanina, sve, pritom, rugajući se sadržini njegovog iskaza, namenjenog istrazi, a ne javnosti?

Široj javnosti nije poznato, ali u premijerovom okruženju se još pre tri godine mogla čuti procena da je upravo Jeremić, zbog kombinacije patriotskog imidža, dobrih veza u svetu, vrhunske upotrebe marketinga i ogromne energije, najopasniji potencijalni politički konkurent aktuelnoj verziji Vučića, premetnutog iz radikalnog nacionaliste u širom sveta prihvaćenog evropejca i reformatora.

Valjalo je, zato, na odgovarajući način obeležiti Jeremićev povratak u Srbiju, nakon neuspešne trke, ali ipak uz visok plasman, za poziciju generalnog sekretara UN. Spekulacije o njegovim unutrašnjopolitičkim/predsedničkim ambicijama, uostalom, bile su vrlo žive i pre nego što je njujorška utakmica završena, a različita istraživanja smestila su ga na visoko mesto rejting lista poverenja u političare daleko bliže neprikosnovenom Vučiću nego opozicionarima, stisnutim na dno liste.

Tako bi, recimo, prema nedavnom istraživanju NSPM, na predsedničkim izborima najveće šanse imao Vučić (29,8 posto), na drugo mesto probio se Jeremić, sa 18 posto, dok mu Tomislav Nikolić diše za vrat sa 16,4 posto podrške. Faktor plus nudi dva scenarija: ako bi predsednički kandidat vlasti bio Vučić, Jeremić bi bio treći, iza Vojislava Šešelja, a ako bi se ponovo kandidovao Nikolić, Jeremić bi se popeo na drugo mesto. Kvaka je u tome što bi u drugom izbornom krugu pozicija predstavnika vlasti bila vrlo neprijatna, naročito s obzirom na nezadovoljstvo socijalista i drugih Vučićevih koalicionih partnera, kojima Jeremić baš i nije mrzak.

I sve to bez raspisanih izbora (samo predsednički, predsednički i parlamentarni, ili ceo paket koji uključuje i beogradske) i poznate liste učesnika. Postoje samo spekulacije, među kojima i ona, reklo bi se, prilično slobodna, o pravljenju saveza po ugledu na nekadašnji DOS, u kome bi Jeremiću pripala uloga Vojislava Koštunice iz 2000, vrlo nepopularnog kod dobrog dela članica tadašnjeg velikog opozicionog bloka, ali odabranog na osnovu istraživanja koja su upravo njemu, tadašnjem umerenom nacionalisti davala najveće šanse u izbornom obračunu sa Slobodanom Miloševićem.

Jeste da je pokojni Aleksandar Tijanić Jeremića zvao Koštunica sa laptopom, ali u realnom životu (još uvek) nema baš mnogo elemenata koji bi tu spekulaciju činili osnovanom. Javno na vest o mogućoj Jeremićevoj kandidaturi, oglasio se Čedomir Jovanović, ocenom da je reč o torpedovanju ideje o zajedničkom kandidatu opozicije, zbog čega je spreman i da lično uđe u trku. Jeremić je neprihvatljiv i za Novu stranku Zorana Živkovića, a lider Dveri Boško Obradović ocenio je da je Jeremić bleda kopija evrofanatične vlasti, ali da bi bio dobrodošao u društvo evroskeptika ako bi promenio politiku. Ali, pošto bi bio bleda kopija politike Dveri, bilo bi mnogo logičnije da podrži on mene, rekao je Obradović.

S druge strane, procenjuje se da bi Jeremića mogli podržati DS, SDS i DJB, a u utorak, 13. decembra, kružila je tvrdnja o navodnom dogovoru Jeremića i Jankovića o paketu u kome bi Jeremić bio predsednički, a Janković kandidat za gradonačelnika Beograda.

Ono što Jeremića čini neprihvatljivim za građanski orijentisane birače jeste dobar deo njegovog minulog rada, uključujući i ono čega u njegovom dosadašnjem bilansu, zapravo, nema: od promenljivosti političkih uverenja od proevropskih do tvrdo nacionalnih iz vremena kad je bio ministar za Kosovo, preko korišćenja tog ministarskog mesta u svrhu sopstvene promocije koja ga je dovela do pozicije u NJujorku i potonje finansijske alavosti u vreme selidbe na Menhetn, pa sve do činjenice da se za sve vreme Vučićeve vladavine ama baš ni jednom nije oglasio o situaciji u zemlji koja uspešno napreduje na putu uspostavljanja autokratske vladavine.

Pojavila se čak i teza da je aktuelna hajka na Jeremića zapravo deo scenarija u kome Jeremiću pripada uloga trojanskog konja. Prema tom scenariju, potrebno je ambicioznom povratniku obezbediti oreol opasnog opozicionara, kako bi Saša Janković, čiju kandidaturu je javno zatražila grupa uglednih ličnosti, praktično bio izguran iz igre, a svi opozicionari prinuđeni da podrže Jeremića. Ta verzija potkrepljuje se i ocenama da nekadašnji student sa Kembridža i postdiplomac sa Harvarda u svom povlašćenom životu nije imao prilike da razvije najneophodniju osobinu za ulazak u klinč sa na sve spremnim Vučićem hrabrost.

I teško je, zaista, uz ovoliko manipulacija i prljavština, razaznati istinu od laži. Postoji, međutim, jedan scenario koji je sve teže dovesti u pitanje: onaj u kome bi, uskoro, Vučić mogao biti pobednik prvog kruga predsedničkih izbora, opozicione stranke izbačene iz igre na parlamentarnim izborima, a na mesta zaštitnika građana i poverenika za informacije instalirani poslušnici.
Vučić, znamo, ne želi nikakvo zvocanje. A Srbija?