Obala za profit a ne za ljude

Beogradski kraj Savamala često je tokom poslednjih godina menjao identitet. Prvo je bio srce grada oivičeno ruinama i razvalinama, bitangama i smutljivcima. Potom je postao epicentar beogradske popkulturne renesanse, ispunjen klubovima, ateljeima i novom generacijskom energijom. Onda su brojne izbeglice s Bliskog istoka u njemu tražile odmorište, da bi s objavom projekta Beograd na vodi postao deo javnog prostora obećan stranom kapitalu. Ironija je, eto, zaželela da prvi korak u realizaciji tog projekta bude da neke nove maskirane bitange pre osam meseci u Hercegovačkoj i Mostarskoj za sobom ostave neke nove ruine i razvaline. Odziv policije se još čeka, iako je nemalo uplašenih građana još te večeri u pomoć zvalo drugove u plavom.

Prema rečima Margit Majer, uticajne politikološkinje, aktivistkinje i teoretičarke urbanih studija, profesorke na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i na berlinskom Tehničkom univerzitetu, koja je nedavno učestvovala na konferenciji o mogućnostima savremenih socijalističkih strategija Povratak utopije u organizaciji Centra za politike emancipacije, u zapadnoj Evropi kojoj Vučićev kabinet nominalno teži slični projekti jesu zamislivi, ali noćno rušenje i izostanak političke i krivične odgovornosti nipošto.

U zapadnim zemljama je prvo nemoguće da ne postoji baš nikakav dijalog između vlasti, lokalne struke, građana i investitora. Noćno rušenje baraka pod fantomkama više liči na postupak Erdoganovog režima nego i na najkorumpiranijeg zapadnog političara. Zaista ne može gore od toga.

Ta scena savršeno odslikava mafijaški karakter čitavog projekta. Bilo je ekscesa i na Zapadu, ali se o njima pisalo, bunili su se političari iz opozicije, ali i iz vlasti, proizvodio se pritisak, funkcioneri su gubili poslove. Užasno je što ovde jedino ombudsman, čini mi se, u javnoj sferi i dalje pokušava da podseti na nešto što je u suštini zločin. Još je gore što niko u vlasti ne želi da pregovara o tom projektu s obzirom na njegovu veličinu, kaže Margit Majer za NIN.

Kakvu poruku takvo ponašanje vlasti šalje građanima?

Prilično je jasna i ne morate biti politikolog da biste je razumeli. Vladajuća elita smatra da najbolje zna šta je dobro za grad i za građane, ne želi da sluša kritike i ne interesuje je šta birači misle. Odnos između građana i vlasti ovde ne postoji, što će se preneti i na odnos između građana i grada. Juče mi je jedna žena rekla: Znate, u trenucima najteže gladi, nemaštine i neizvesnosti, imala sam tu obalu. Više je neće imati, imaće je profit.

Vlast stalno pominje i pozitivne strane projekta. Smatrate li da može da ih bude?

Unajmljivanje domaćih građevinaca? Oni će završiti posao. Šta onda? Unajmljivanje čistačica, servisnog osoblja, prekarnog, slabo plaćenog radništva. Ali tamo niko odavde neće moći da zapravo živi. Prosečna plata u Srbiji je oko 365 evra, troškovi stanovanja u tom kompleksu će biti mnogo viši. Jasno je da projekat služi da privuče bogatu klijentelu iz drugih krajeva sveta, a ovdašnju populaciju pretvori u poslugu. Kuratorka u Geozavodu mi je objasnila da tu neće biti korporativnih sedišta, samo bolnica, rezidencije, neka javna preduzeća i agencije... ništa što će otvoriti dobro plaćene poslove. Ovaj projekat je uvreda Beograđanima i građanima Srbije u celini.

Slični se kompleksi grade svuda po svetu, kažu iz vlasti.

To je tačno, ali to ne znači da projekti u potpunosti zaobiđu struku i građane. Niti znači da su dobri. Nameću megalomaniju, podređuju lokalne političare na nivo sluškinja tuđih interesa, uvode finansijalizaciju gradskih sredina koje potom zavise od privatnog, uglavnom stranog kapitala. Kao i ceo neoliberalizam, neoliberalni urbanizam je toliko štetan da nisam sigurna da će njegovi efekti ikad moći da se ponište. Građanima se stalno govori da će uskoro biti bolje, a unazad 30 godina postaju sve siromašniji. S druge strane, jedan odsto ljudi postaje bogatije. I zašto bi ljudi onda verovali političarima? Naročito posle ovakvih projekata? Dinamika između građana i grada ne može da se sakrije. Leo Panič mi je pričao kako u NJujorku komšiluci bele, često deindustrijalizovane radničke klase izgledaju mnogo lošije, čak ruiniranije od crnačkih krajeva. Afroamerikanci su navikli na siromaštvo, pa su razvili naviku pomaganja i solidarnosti. Bela radnička klasa je i dalje u šoku.

Pomenuli ste da su neoliberalni građevinski projekti sveprisutni, ali i da uvek prođu kroz trijažu javnosti i javnog mnjenja. Ima li primera toga u Nemačkoj?

Bilo ih je nekoliko. Recimo, megaprojekat Štutgart 21 je oko glavne železničke stanice trebalo da izmesti šine pod zemlju i da samo zdanje stanice pretvori u tržni centar, uz izgradnju luksuznih objekata u kojima ne bi bilo mesta za obične ljude koji tradicionalno vole da se sreću kod prometnih mesta. Usledio je vrlo šarenoliki otpor, a potom je usledilo i nasilje na ulicama, ponajviše zbog toga što je gradska policija loše reagovala. Čak je i ozbiljno ranila mnoge demonstrante. Federalna vlada je na kraju morala da učestvuje u dijalogu i odustane od pojedinih tačaka projekta. I dalje se gradi, stalno se ispostavlja da košta više nego što je prvobitno planirano, što je uvek slučaj s neoliberalnim projektima, ali neki ustupci su izboreni. Drugi projekat bio je Medijašpri u Berlinu, takođe na reci, kojim je trebalo potopiti javnu zemlju i na njoj izgraditi ogroman medijski kompleks. I tu je narod morao da prisili vlasti na pregovore. Aktivisti su bili vrlo kreativni jezdili su na brodovima sa sloganim Udavimo Medijašpri, što je simpatična inverzija situacije u Beogradu. I uspeli su u izvesnoj meri dobar deo obale će ostati javno dobro. Verovatno najuspešniji je bio jedan plebiscit koji je naterao Socijaldemokratsku partiju da u potpunosti preispita i promeni svoju politiku o stanovanju. Važan aspekt nemačkih borbi za grad bilo je umrežavanje inicijativa sa stanarskim pokretima. Nijedan od ovih uspeha ne bi se dogodio izolovano.

Čini se da je ovdašnji zamajac protiv Beograda na vodi zastao kada je trebalo jasnije artikulisati ciljeve inicijative. U međuvremenu se dogodilo slično umrežavanje sedam organizacija iz pet gradova Srbije u vidu Građanskog fronta Srbije. Kako artikulisati neki zajednički cilj?

Pa on postoji ako se s javnim resursima loše raspolaže i ako građani osećaju nepravdu, on postoji. Slično se desilo u Berlinu kada su neke socijalne stambene jedinice privatizovane. LJudi koji su tamo živeli mahom su bivši migranti koji su pre 40 godina uvezeni kao jeftina radna snaga. Naljutili su se, ne samo zato što su im troškovi življenja skočili, već i zato što su ih, kada su došli, bili stavili u vrlo periferan, neprivlačan deo grada koji su u međuvremenu učinili veoma zanimljivim, autentičnim, bezbednim, živopisnim mestom. Odbili su da pred naletom tuđe pohlepe sami napuste svoje domove. Formirali su malu grupu, održavali sastanke, prikupljali potpise od komšija, išli od vrata do vrata... bila je raznovrsna grupa. Čak i među Turcima, bilo je onih za i onih protiv Erdogana, ateista i religioznih ljudi. Bilo je i mnogo Nemaca različitih ubeđenja. Za noć su podigli straćaru kakvih ima mnogo u Turskoj tamo važi da ako za noć podignete udžericu, a policije nema, zdanje je vaše. Postala je informativni centar, sastajalište, mesto za razmenu ideja. LJudi spolja su ulazili iz čiste radoznalosti. Od starta je grupa rekla jedno želimo niže troškove življenja i ne želimo rasizam. Ta borba je dugo trajala, nekoliko godina, ljudi su mnogo naučili jedni od drugih. Takve nam platforme trebaju više nego ikada, čak i kad se ne slažemo sa svima koji učestvuju. Inače će ceo svet skrenuti udesno. Jer, borba nekih građana za pravednije društvo je borba svih građana.