Evro i Žan Mone

Uoči uvođenja evra Evropska unija nije posedovala osnovne institucije koje bi mogle da podrže jedinstvenu valutu: ni ekonomsku, ni fiskalnu, ni bankarsku uniju, ni institucije zajedničkog ekonomskog upravljanja, ni razumnu koordinaciju strukturnih ekonomskih politika. Bio je to režim iz prethodne faze razvoja EU, kada su se gotovo sve ekonomske kompetencije nalazile na nacionalnom nivou. Svakako, vodećim evropskim političarima bilo je jasno da uvođenje evra nije dobro pripremljeno, ali su nastavili dalje. Nesumnjivo je to bio nastavak strategije lančane reakcije Žana Monea, jednog od otaca Unije, pri gradnji evropske federacije.

Naime, Mone je još 1950-ih godina, po neuspehu pokušaja da se odmah započne sa političkom i odbrambenom unijom, sugerisao prelazak na ekonomsku uniju kao prvi cilj, ali koja se mora graditi postepeno, bez naroda, sa prosvećenom evropskom elitom. Ta strategija sugerisala je dva pravca delovanja: prvo, da dobri rezultati ojačaju podršku za nastavak integracije i, drugo, da će neuspesi nekih integracionih poteza takođe tražiti novo produbljivanje integracije kako bi se uočeni problemi rešili (ovo je Moneov pronalazak). Ovo drugo se naziva lančana reakcija i primenjuje u uslovima šokova i kriza.

Neki drugi su to zvali metodom noge u vrata. Naime, federalističkoj struji bilo je važno da na nekom novom području izbori nadležnost za Brisel, ma koju i ma kakvu, makar rešenje ne bilo koherentno sa generalnom raspodelom nadležnosti, pa možda i principijelno loše. Kada se ubrzo pokažu slabosti usvojenog rešenja, federalistička struja počne da zagovara rešenja kroz novo proširenje nadležnosti Brisela, pošto, evo, regulacija nije zaokružena i zbog toga se javlja loše funkcionisanje. Tako je, verujem, i preuranjeni evro bio noga u vrata koja je trebalo da donese nove kompetencije Briselu.

U 2012. izgledalo je da zaoštrena kriza lako može oboriti i evro i neke prezadužene zemlje. Tada je na scenu stupila Evropska centralna banka i stabilizovala finansijska tržišta kroz najavu kanala za finansiranje kupovine državnih obveznica ugroženih zemalja u neograničenim razmerama. Mehanizam je na granici legalnosti, ali su evro, a verovatno i EU, spaseni. Intervencija ECB obezbedila je političkim faktorima vreme za dogovor i unapređenje institucionalne infrastrukture EU, ali prilika nije dobro iskorišćena: bankarska unija je stigla na pola puta, a ekonomska, fiskalna i politička stoje u mestu.

Moneova lančana reakcija ovog puta nije uspela, jer je bila preslaba da izmeni EU u potrebnom pravcu. Štaviše, kako tačno kaže Đankarlo Korseti, Moneov metod postigao je sa evrom obrnute rezultate: umesto da unapredi integraciju, on je destabilizovao sistem i doveo u pitanje samu egzistenciju EU.

Fundamentalni problem sa ovim konceptom je potcenjivanje heterogenosti država i naroda kao i troškova integracije. Oni svakako nastaju kada se (politička) integracija pokušava sprovesti između nacija sa različitim preferencijama, kulturama i identitetima. U prvoj fazi savladavana su područja kod kojih je korist očiglednija, pa je relativno lako bilo uvesti slobodnu trgovinu. Ali, mnogo teže ide sa osetljivijim područjima, kao što su fiskalna unija, odbrana i spoljna politika: i pored višedecenijskih nastojanja, ona su ostala u nacionalnoj nadležnosti jer je heterogenost EU visoka, a i troškovi njenog savladavanja. Davno je pokupljeno voće na niskim granama, a ostalo je ono na visokim.