Učvršćuje se ideja o jednoj državi i jednom vođi

Srbija je u stanju hipnoze na kraju 2016. godine. Formalno prozapadnog premijera, doskora visoko pozicioniranog ekstremnog radikala, podržavaju proruski orijentisani tabloidi. Učvršćuje se ideja o jednoj državi i jednom vođi. U centru Beograda je u 2016. godini organizovana izložba „Necenzurisane laži“ po uzoru na izložbu „Degenerisana umetnost“, koja je pre Drugog svetskog rata putovala po jednoj drugoj zemlji. Počelo je i takmičenje novih vođa sa starim vođom Josipom Brozom Titom. Za sada se takmiče u disciplini auto-putevi. Vlada ignoriše poluprazna porodilišta, a veliki broj poniženih i prevarenih penzionera glasa za one koji su ih ponizili i prevarili. Rijaliti programi predstavljaju vrhunske domete kulture na mnogim televizijama. Veliki broj članova vlade i direktora javnih preduzeća ima diplome dobijene posle svoje četrdesete godine od strane kvaziuniverziteta. Mladi, obrazovani ljudi nastavljaju da odlaze u svet. Ponosni smo na stopu ekonomskog rasta od 2,8%, manju od stope rasta u Crnoj Gori, Albaniji i Bosni i Hercegovini. Akademska zajednica Srbije je i dalje, pri kraju 2016. godine, odraz društva. Časni, talentovani i vredni posvećenici ugroženi su plagijatima, predatorskim časopisima, nepoštenim evaluacijama naučnog i pedagoškog rada, nezameranjem i dominantnom željom da se ništa ne promeni. Nekrunisani kralj srpskih kvaziuniverziteta ponovo ima svoje đake na visokim funkcijama u Ministarstvu prosvete i nauke. Srbija je postala prva zemlja u svetu u kojoj je predsednik parlamentarnog odbora za nauku, obrazovanje, tehnološki razvoj i informatičko društvo bio, do pre nekoliko meseci, verski vođa. Ne računajući nepriznatu Islamsku državu. Sve nacionalne institucije i svi državni univerziteti, fakulteti i instituti Srbije su oćutali muftijino postavljenje. To, i ćutanje na mnoge druge teme u srpskom obrazovanju je moje razočaranje, a muk akademske zajednice Srbije je obeležio moju 2016. godinu. Muk institucija i pojedinaca. Da li su oni koji su oćutali nedavne šamare profesorki u Mladenovcu i sve druge šamare srpskoj nauci i obrazovanju mogli svojim jasnim i hrabrim „ne“ da bar malo prosvetle zbunjen, uplašen i apatični narod? Da li su se nalazili naivni formalno-pravni izgovori koji su nam omogućavali da bar prividno umirimo svoju savest i da se ne zamerimo vladaru? Biti profesor, docent, akademik, rektor, dekan, naučni savetnik ili direktor instituta podrazumeva, pored talenta, pameti, obrazovanja i znanja i moralnu čvrstinu i hrabrost. Nije bilo lako rektoru Univerziteta u Beogradu profesoru Rajku Vračaru da početkom devedesetih zatraži u ime Univerziteta u Beogradu ostavku Slobodana Miloševića. Bilo je i boljih naučnika na mestu rektora, ali teško da je bio neko tako moralno utemeljen i hrabar. Kao član tadašnjeg Saveta Univerziteta branio sam sa grupom kolega profesora Vračara. Uzalud. Milošević je nastavio da vlada, Srbija je otišla u sunovrat, a Vračar je bio smenjen i upisan u velika imena srpske nauke i prosvete. Morali smo u 2016. godini da kažemo „ne“ diletantima koji vode nauku i obrazovanje. Proveo sam četrdeset godina baveći se univerzitetskim poslovima. Osam od ovih četrdeset bilo je na univerzitetima Evrope i Amerike. Škole na kojima sam učio i predavao, bio mentor, rešavao inženjerske probleme i bavio se naukom bile su oličenje akademske čestitosti i poštenja. Čini mi se da mi moramo da stvorimo novu generaciju „francuskih đaka“. Za one mlađe koji ne znaju, mnogi đaci koji su se sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu našli u Grčkoj, upućeni su u Francusku na dalje školovanje. Ovi „francuski đaci“, vrhunski profesionalci, čvrstih moralnih stavova i gospodstvenog ponašanja dali su docnije veliki doprinos Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Novi „francuski đaci“ mogli bi da budu najznačajnija srpska investicija u budućnosti. Harvard, Stenford, Oksford ili Sorbona mogu da ih nauče da obrazovanje obavezuje. Mi to nismo uspeli. Član SANU i profrsor Beogradskog univerziteta