Srećne vam nove rakete

Foto EPA

Oni koje je pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama obradovala verovatno ne mogu da dočekaju 20. januar, kada njujorški tajkun i zvanično preuzima dužnost. Vremena za slavlje bilo je dovoljno, ali inauguracija je nešto posebno: prizor bivše rijaliti zvezde koja polaže zakletvu i potom stupa u Belu kuću (s obzirom na estetske preferencije budućeg stanara, ubuduće možda poznatu i kao Trampova palata; postavljanje neonskog natpisa na pročelje zasad nije u najavi) biće za sve njih istinski trenutak likovanja - kao što će, za sve ostale, u tom istom prizoru biti nečeg montipajtonovskog. I zastrašujućeg.

Sam Tramp, međutim, nije navikao da čeka ni na šta - takva mu narav - pa ni na formalni početak mandata, i ponaša se kao da je već digao noge na radni sto u Ovalnom kabinetu. Kineze ne prestaje da provocira, što telefonskim ćaskanjem s predsednicom Tajvana, što nominovanjem antikineski nastrojenog univerzitetskog profesora Pitera Navara za šefa novoformiranog trgovinskog saveta, što - naravno - tvitovima u kojima ide uz nos Pekingu. Javno se suprotstavlja poslednjim potezima administracije predsednika Baraka Obame - kao što je upravo učinio povodom odluke da, umesto da kao što je izraelska vlada očekivala ulože veto, SAD u Savetu bezbednosti UN budu samo uzdržane i tako omoguće izglasavanje rezolucije kojom se od Izraela zahteva da obustavi izgradnju naselja na okupiranim palestinskim teritorijama. Ukratko, Tramp se ponaša kao da je već šef države i gazi po nepisanom pravilu (o pristojnosti da se i ne govori) koje nalaže da novoizabrani predsednik do inauguracije ni na koji način ne dovodi u pitanje autoritet onog odlazećeg. Prosto, to je nešto što se ne radi: Amerika ne može imati dva predsednika u isto vreme. To i dete može da razume; ali Tramp ne. I s takvim čovekom na čelu najmoćnije svetske sile sad treba pregurati naredne (najmanje) četiri godine, koje bi - da parafraziramo samog Trampa - mogle da budu toliko zanimljive da će nam se od tolike zanimljivosti smučiti.



Za početak treba najpre nekako preživeti 2017, koja ima izvanredan potencijal da bude još traumatičnija od šokantne 2016. Ali upravo je Tramp već i nad samo preživljavanje (barem dugoročno) postavio znak pitanja, budući da je prošle sedmice - zna se gde: na Tviteru - saopštio kako SAD moraju u velikoj meri da ojačaju i prošire svoje nuklearne kapacitete, sve dok se svet ne urazumi u vezi s nuklearnim oružjem. Pošto baš i nije bilo jasno šta je pisac hteo da kaže, njegovi saradnici su krenuli da objašnjavaju kako se zapravo htelo reći da će nova administracija odlučno raditi na sprečavanju proliferacije nuklearnog oružja; ali se onda Tramp ponovo oglasio pojašnjenjem kojim je nonšalantno pozvao na novu globalnu trku u naoružanju. Sve ćemo ih nadmašiti na svakom koraku. I nadživećemo ih sve, dodao je, za slučaj da ga neko nije odmah razumeo.

To je, dakle, ono što svetu trenutno najviše nedostaje: dodatne nuklearne glave.
No, treba biti pošten pa reći da Tramp nije ni prvi ni jedini kome je u poslednje vreme na pameti nuklearni arsenal. NJegov budući najbolji drug, Vladimir Putin - od koga mu je, pohvalio se, stigla topla novogodišnja čestitka - osim što je, zamoljen za komentar Trampove najave, rekao da u tome nema ničeg neobičnog, obznanio je i da Rusija planira jačanje svog već impresivnog nuklearnog potencijala; a kao što podseća američki časopis Nešnel interest, prvi put još od osamdesetih, vojni planeri na obe strane ponovo razmatraju opcije koje uključuju mogućnost upotrebe nuklearnog oružja. I ma koliko i dalje bila minimalna mogućnost da neko zaista posegne za njim, već i to da se o njegovoj upotrebi ponovo ozbiljno razmišlja, u okolnostima kad su odnosi SAD i Rusije na najnižem nivou u poslednjih 25 godina, zvuči obeshrabrujuće. Stoga, ako zbilja ima nekog izgleda da u 2017. budu načinjeni prvi koraci ka nekom novom detantu - mada ne treba gajiti preterana očekivanja - bilo bi lepo da se on ne svede samo na Trampovu i Putinovu bromansu u najavi.

Dok se ne vidi kojim putem će krenuti rusko-američki odnosi pod novom administracijom u Vašingtonu, toga što će svetu tokom sledeće godine moći da odagna misli od nuklearne apokalipse biće napretek. Samo što ništa, ili gotovo ništa od toga neće pomoći da se stanje kolektivne anksioznosti olakša.

Izuzmu li se ratišta poput sirijskog, gde je svaka nada odavno umrla, te hronično eksplozivna situacija na čitavom Bliskom istoku i u arapskom svetu uopšte (to se nekako podrazumevalo i pre katastrofa izazvanih nizom zapadnih vojnih intervencija), nigde te tenzije neće biti veće nego u ranjenoj, prepadnutoj i frustriranoj Evropi. Ona novu godinu dočekuje u sumornoj atmosferi stvorenoj nizom nasumičnih, tehnološki nesofisticiranih ali svejedno ubitačnih terorističkih napada koje su tokom 2016. izveli radikalizovani pojedinci arapskog porekla, a da im u nekim slučajevima za to nije bilo potrebno ni oružje, budući da su po broju žrtava najteži od tih napada izvedeni kamionima s prikolicama, u Nici i Berlinu; i u političkoj klimi zatrovanoj masovnim prilivom migranata, umešanošću u terorizam ili klasičan kriminal jednog broja njih, te snažnim otporom na koji već i samo prisustvo tolikih pridošlica nailazi kod značajnog dela domaćeg stanovništva. Ako je izglasavanje odluke o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije dobrim delom bilo rezultat i propagandnih laži o tobožnjoj invaziji koja zemlji preti - broj migranata koji su se u poslednje dve godine dočepali Ostrva i dalje je zanemarljiv; neuporedivo je veći priliv državljana drugih zemalja članica EU, koji su naprasno takođe postali nepoželjni - na kontinentu stvari stoje bitno drugačije.



Tamo je problem nekontrolisane imigracije istinski postao prvorazredno političko pitanje, a odnos prema njemu imaće velikog uticaja na opredeljenje birača prilikom važnih izjašnjavanja koja tokom 2017. predstoje: parlamentarnih izbora u Holandiji i Nemačkoj, te predsedničkih u Francuskoj. Rečeno je već mnogo puta: ukoliko na nekim od tih izbora pobedu odnesu snage radikalne desnice (Francuska je, zbog velikih ovlašćenja koje ima šef države, tu najranjivija) u pitanje bi mogla da bude dovedena i bez toga neizvesna budućnost EU. Sve i kad bi nekako mogli da se zanemare - a ne mogu - svi drugi problemi s kojima Unija i dalje mora da se nosi: grčka dužnička kriza, mogući krah italijanskog bankarskog sistema, nizak privredni rast i narasle podele u evrozoni, zapadanje Poljske i Mađarske u autoritarnost, komplikovani odnosi s Turskom... Te opet, neizbežno, pitanje odnosa s Rusijom koji, ovakvi kakvi su sada, štete i jednoj i drugoj strani; ali za koje ne postoje ni naznake da bi uskoro mogli da budu popravljeni. Svakako ne dok se ne nađe za sve prihvatljivo rešenje za Ukrajinu.

I ukoliko se na svet ne gleda iz dominantno evrocentrične perspektive, stvari ne deluju ništa ružičastije. Da se ne pominje ostalo - dovoljno je već i imati na umu realnu mogućnost da u 2017. započne trgovinski rat SAD i Kine, što, s obzirom na globalni značaj ekonomija tih zemalja, teško može da prođe bez posledica i po druge; Tramp je očito više nego oran za tako nešto.

Ispada da bi najbolje bilo skloniti se negde u zavetrinu i sačekati da dolazeća godina prođe. Samo što i taj, za ogromnu većinu ionako nesprovodiv plan, ima fatalnu manu: ko zna šta tek sledi po isteku 2017?