Kriza identiteta B92

Da li ste primetili da više i ne gledate “Devedesetdvojku”, da više ne čujete većinu nekada omiljenih glasova? Pitate li se zašto su danas glavni izanđali “Alo, Alo” i televizijske vesti za koje priloge rade uglavnom netelevizični i neuki izveštači koje verovatno ne bi primili ni na TV Palmi? Pitate li se zašto ste 17. marta dok su gorele kuće Srba na Kosovu i džamije u Beogradu i Nišu morali da gledate “ružičasti” kanal ili Bogoljubovu televiziju da bi saznali šta se dešava?

Imali smo pravo da očekujemo puno više od danas velike medijske kuće koja je devedesetih bila simbol neke druge Srbije. Kreativnost, visoki kvalitet i hrabrost ove tada male radio-stanice činili su bolju budućnost mogućom. Posle rušenja diktatorskih režima slični mediji u istočnoj Evropi postali su popularna glasila i neki se danas ubrajaju u najuspešnije kompanije u svojim zemljama.

Devedesetdvojka je krenula suprotnim putem. Televizija je danas tek šesta po gledanosti u Srbiji. Najveći krivac za pad ove kuće i jadne rejtinge je Veran Matić, (su)vlasnik i jedan od zaslužnih za njen nekadašnji uspeh.

Veran je jedan izuzetno topao čovek. Posle prvog susreta s njim ne možete izaći iz kancelarije a da ga ne zavolite. Donedavno su čak i njegovi bivši saradnici bili spremni da vam “otkinu glavu” ako bi izneli makar i reč kritike. Matić je godinama bio njihov prijatelj, idol i iskreno voljeni “dobroćudni meda”. Neki ni do danas nisu promenili mišljenje. Drugi su zgađeni onim što se dešava u kući, ali misle da ga ne treba javno kritikovati zbog starog prijateljstva i Veranovih “prvoboračkih zasluga”. Treći ćute, jer je B92 i dalje najbolji poslodavac u srpskoj medijskoj industriji. Plate u ovoj kući su nekoliko puta veće od “granskog proseka”. Četvrti se ne oglašavaju jer misle da svaki “napad” na Verana znači pomoć u ovoj kući omraženoj trojci: Tijaniću, Kariću i Mitroviću. Peti bi već odavno otišli, ali nemaju gde.

U srpskoj javnosti opsednutoj zaverama i strahom od neprijatelja još se nije zapatila ideja - koja je u samom temelju zapadnog prosperiteta - da je javna kritika poželjan sastojak na putu do uspeha.

Ali, kada se radi o kritici svog rada čelnici “Devedesetvojke” su nažalost do grla zaglavljeni u balkanskom blatu. Svaku kritiku kuće doživljavaju kao napad i svako ko je iznosi mora biti jedan plaćeni, frustrirani, zli, povređeni ili sujetni čovek. Oni veruju da su svi oni koji ih kritikuju samo instrumenti i trabanti njihovih “neprijatelja”. Matićevoj odvojenosti od realnosti doprinosi i u demokratskoj javnosti sveprisutna nespremnost da se na bilo koji način “udari” na “svetu kravu” sa puno starih zasluga kakav je B92. Radio je za vreme Miloševića bio zatvaran četiri puta, a Matić i saradnici su do sada dobili četrnaest uglednih nagrada. Veliki broj ljudi iz novinarske branše i dalje veruje da je Veran čovek kome se ne treba zameriti koliko god da je loše ono što on radi.

Matić i dalje ne uspeva da se odlepi od svoje nekada uspešne, ali krajnje primitivne poslovne strategije: donacije, donacije i donacije. Iako je u međuvremenu otkrio internet, marketing, “piplmetar”, fokus grupe i Bi-Bi-Sijeve instruktore rezultata nema. NJegova televizija - izuzimajući sve jadniji informativni i sportski program - ovog leta često nije uspela da tokom dana emituje ni jedan jedini minut programa koji je proizveden u sopstvenoj produkciji. Čak i “TADŽI B92” radi za devedesetvojku jedna privatna produkcijska kuća.

Iako je Radio i dalje slušan, televizija posle već jednogodišnje “pinkizacije” programa u osam uveče ima gledanost poredivu sa gledanošću “ružičaste” televizije u četiri ujutro.

Stiče se utisak da je Matić program “Devedesetdvojke” zamislio kao mešavinu Bi-Bi-Sija i jeftinog Pinka začinjenu visokoprofitabilnom, ali dosadno prezentiranom pričom o genocidu i etničkom čišćenju (“Istina, odgovornost, pomirenje”).

Jedan od uzroka Veranove teško shvatljive neodgovornosti je njegovo ubeđenje da ova kuća, koliko god da je loša, jednostavno ne može da propadne. On, s razlogom, veruje da će njegov medijski brod pre nego što eventualno potone kupiti neki od srpskih finansijskih giganata, tipa nedavno pominjane Delte. Objašnjenje zašto se Matić ovako odnosi prema budućnosti B92 leži prvenstveno u tome kako je došao do pune kontrole nad njom.

Verana Matića su zlobnici pogrešno opisivali kao “šabačkog Teda Tarnera”. Životni put Si-En-Enovog dugogodišnjeg gazde nema dodirnih tačaka sa Veranovom biografijom. Pre nego što je Tarner prodao svoje “mezimče” gledanost Si-En-Ena je stalno rasla. Ovde je puno važnija činjenica da je Tarner za razliku od Matića sam zaradio svoje pare.

Glavni problem sa Matićem nije u tome kako je došao do tuđeg novca za svoju stanicu, čak ni u tome što je kasnije prisvojio veliki deo ove medijske kuće, već u tome šta je uradio sa “svojom” “Devedesetdvojkom”. Da je Matić napravio dobru televiziju, vlastoljublje i vešto prikriveno srebroljublje bili bi mu oprošteni. Nažalost ovde se niko, pa ni najglasniji branioci takozvane druge ili evropske Srbije, nije držao zakona kao pijan plota. U srpskoj ratno-sankcijskoj kleptokratskoj tranziciji Matić verovatno spada u poštenije, i može se bez ironije reći društveno korisne srpske tajkunčiće. A i kako kaže stara poslovica, u devetnaestom veku omiljena među precima današnje američke poslovne elite: “Samo nemojte pitati kao sam zaradio prvi milion.”

Mada je pitanje vlasništva najnebitniji deo priče o “Devedesetdvojkinom” padu zanimljivo je da je Adam Mihnjik - slavni poljski novinar i urednik sa kojim Matić najviše voli da se poredi - odlučio da ne uzme taj “dozvoljeni” miliončić. On je predao upravljanje kućom u vremenu tranzicije onima koji su bili sposobni da je vode. “Uspeh ‘Gazete’ je proizvod mojih kolega... koji su uspeli da organizuju moderan uređivački odbor i funkcionalnu kompaniju. Moj doprinos je ograničen na činjenicu da nisam uspeo da sve to uništim”, rekao je Mihnjik povodom desetogodišnjice “Devedesetvojkinog” “vršnjaka”, “Gazete Viborče”, 1999. godine. Agora, medijska imperija nastala iz “Gazete Viborče”, za samo 12 godina od osnivanja postala je jedna od 20 najvećih kompanija u istočnoj Evropi prvenstveno zato što je Mihnjik, za razliku od Matića, rešio da ne bude “gazda” i da Agora ne bude “njegova kompanija”.

Unutrašnja borba protiv sebe i svojih demona nekad zahteva puno više hrabrosti nego borba protiv Miloševića i njegovog svemoćnog DB-a. Zbog nedostatka ove hrabrosti kod onih koji od rušenja Miloševića upravljaju javnom i političkom scenom Srbije našoj bedi se danas jedva nazire kraj. Bilo bi dobro da za početak jedan od njih, Veran Matić, nekako proba da poput Mihnjika dobije svoj lični rat i da odbrani “Devedesetdvojku” od sebe kao što je odbranio od Miloševića. Bilo bi loše ako se sasvim uruši medijska kuća koja je godinama ovde verovatno bila nešto najbliže toliko satanizovanoj Evropi, odnosno svemu onome čemu većinska Srbija danas konačno stremi. Veranov lični poraz pozdravili bi svi neprijatelji naše budućnosti.

Zoran ĆirjakoviĆ
(Autor je dopisnik Nenjsnjeek-a
iz bivše Jugoslavije i bivši spoljni saradnik Radija B92)