Sa mnom nema zezanja

Ona je oštra i hrabra u svojim izjavama; često govori o stvarima o kojima se obično ćuti. I, poništava stereotipe: da su folk zvezde nedovoljno urbane, i nenačitane. To je pravi razlog popularnosti Vesne Vukelić Vendi, u izvesnim intelektualnim krugovima. Ova atraktivna crnka upamćena je i po izjavi da joj je koeficijent inteligencije veći od obima grudi! Upravo promoviše svoj četvrti po redu CD, a o nastavku snimanja filma o dinastiji Obrenović, Vendi kaže: Priznajem da imam izvesnu dozu treme pred snimanje lezbijske scene sa Bebi Dol, svojom filmskom svekrvom. Ali, ona ima još veću tremu jer nema filmsko iskustvo. Završna scena ubistva, snimljena je u Istanbulu, ostali su kadrovi koje treba snimiti u Maroku, na Maldivima i Malti.

Mislim da je energetski potencijal Bebi Dol, Olivera Mandića i mene bio presudan da dobijemo uloge. Nijednog trenutka nismo zapali u sukobe, razmimoilaženja. Sve funkcioniše kao švajcarski sat. Isidoru Bjelicu nisam poznavala, na jednoj promociji je prišla, stavila ruku na moje rame, i rekla: “Nebojša i ja hoćemo da snimimo film, odlučili smo da tebi damo ulogu Drage Mašin. Samo tebi, i nikom drugom.” Da me je zlatna ribica pitala za želju, odlučila bih se za tu ulogu.

VIRDŽINA: Moje detinjstvo bilo je potpuno atipično za jednu devojčicu. Bila sam, a i sada sam takva, poput nekog predvodnika, vojskovođe, Robina Huda. Nisam imala potrebu da budem ženstvena, ali moram da priznam da sam patila zbog svog muškobanjastog ponašanja. Otac je vojno lice. U stvari, on je želeo sina, i vaspitavao me je u spartanskom duhu. Recimo, sa pet godina išla sam na marš sa vojnicima, do Avale i natrag. Ranije sam zamerala ocu što me je kao malu maltretirao; recimo na gradnji kuće radila sam sa majstorima, nosila blokove i cigle, morala sam da čuvam sestru, idem u muzičku školu i pomažem mami. A, psihološki portret moje mame, otprilike odgovara opisu Čučuk Stane.

Imala sam veoma teško detinjstvo, zahvaljujući nerazumevanju roditelja. Da nisam tako jaka, moglo se to i drugačije odraziti na mene. Ne bih želela da sad kukam i klevećem ih, nikako. Na neki način i zahvalna sam im za takvo, spartansko vaspitanje. Za razliku od mojih drugarica, koje su u detinjstvu primale nežnost svojih roditelja, ja sam odmah bačena u ring. Zato mi je smešno kad neko kaže: “Ušla si među pirane!” Ja sam se izborila s njima još u vreme odrastanja. Ovo sada meni je mačiji kašalj, levom rukom završavam stvari na estradi. Najviše zameram roditeljima što mi nisu dozvolili da nastavim da se bavim rukometom. Jer, igrala sam fenomenalno, žmureći sam davala golove.

Većina pevačica uspeva zahvaljujući svojim roditeljima. Nedavno sam čula da su roditelji jedne koleginice utovarivali ugalj i čistili zgrade da bi ona mogla da dobije mikrofon, i peva. Majka druge poznate pevačice prodala je stan da bi isfinansirala ploču svoje ćerke. To vam je isto kao kad na startu trke neko krene natovaren ciglama, trči bos, pred njega bacaju žar, a druge svi guraju, ne bi li bili brži. Ipak, zahvaljujem Bogu što me je stvorio ovakvom kakva jesam. Imam jaku volju, i ne volim pesimiste oko sebe. Nikad se ne predajem, ne gubim nadu. Isus je rođen u slami, a ne u zlatnoj kolevci. I njega je Bog čeličio do tridesete godine, da može da bude to što jeste. Gledam svoje okruženje: mnogi nemaju snagu da odrade posao, trče kući da spavaju. Ja ležem u tri, ustajem u sedam, i stalno sam u deficitu s vremenom. Pevam četiri-pet dana u nedelji, po restoranima i kafanama. Često počnem u devet uveče, a završim u osam ujutro.

MASAKR U LINCU: Svi u mom okruženju vatreni su “partizanovci”, stričevi su me redovno vodili na “jug”. I navijanje utiče na fizički izgled. Zato mi je smešno, recimo, kad čujem da je Zorana vatreni “grobar”! Naravno, ona je to u funkciji marketinga; bicepsi su joj iste debljine kao i butine. Sve u životu radim iz ljubavi, da nešto radim na silu, odmah bi se videlo na meni.

Jeste, obožavali su me dečaci, verovatno iz razloga što nikad nisam dozvoljavala da me neko maltretira. Čak, mnogi su od mene redovno dobijali batine. I, sad sam takva: zaista, nikog se ne plašim. U Lincu mi se jednom desilo, pre četiri godine: bila sam u drugom stanju, inkognito. Jedna naša pevačica otela mi je mikrofon, i odgurnula me, u punom restoranu. Nisam želela tuču pred svima: podmuklo sam je sačekala, uterala je u bife i masakrirala. Uradila sam to u sedmom mesecu trudnoće. Sa mnom, zaista, nema zajebavanja! Nikad to sebi nisam dozvoljavala, zato i ne volim servilne tipove, dupelisce. Pre bih se ubila, nego da živim bez dostojanstva. Običnim ljudima pomažem, čak i na svoju štetu. Ali na one, koji za sebe misle da su bogomdani, idem ognjem i mačem. Beskompromisna sam. Od detinjstva imam izražen osećaj za pravdu, on je imperativ mog razmišljanja. I ne volim ljude, ma koliko bili inteligentni, koji to nemaju u sebi. To što se neko nabiflao znanjem, ne znači da ume i da razmišlja. Još manje da je dobar čovek. A, obično, takvi najviše vole da sole pamet. Ja ih sečem, u korenu.

Cilj opravdava sredstvo, nikad nije bila moja deviza. Udvarao mi se jedan megapoznati kriminalac, kasnije je ubijen, hteo je da se venčamo. Uvek sam se ograđivala od takvih, nikad ne bih mogla da poželim da imam decu s njima. Zar da moje dete nosi prokletstvo onih koje je poubijao! Takav kapital meni ne treba, pogotovo ne bih mogla da se kurčim s tim. To mogu samo kreteni.

DAMA KOJA UBIJA: Ispunjava me umetnost, ne bih bila sretna da sam, recimo, guverner Narodne banke. Jedino umetnost daje lepotu. Ne rađaju se ljudi lepi, nego zato što dobijaju duhovnu lepotu. Oni, koji, kao, poružne tokom života, zapravo, njihov duh je posustao i zato su ružni.

To što nisam studirala slikarstvo, isključivo je zato što sam ambiciozni karijerista. Ne želim slavu pod stare dane. Ja sam slavoljubac! U mojim dilemama posle srednje škole, šta ću i kako ću, odlučila sam da se bavim muzikom. Počela sam da radim kao fotomodel smatrajući da je to prečica do pravog cilja. Namontirala sam se i otišla u emisiju kod Minimaksa. Kamera je stalno zumirala mene, onda je Mića pitao: “Ko je ta devojka?!” Znala sam da će se to dogoditi, očekivala sam. U čitavoj emisiji Mića se bavio mnome, pa je Big Lale rekao da ne bi bilo loše da se pojavim i u sledećoj emisiji. Pojavila sam se i u trećoj emisiji, na Mićino nagovaranje. Publika me tražila; zato uvek kažem da je moć u narodu, a ne u moćnim pojedincima, kako se obično smatra.

Radeći kao fotomodel, snimila sam reklamu i tom prilikom upoznala Borisa Kostova, reditelja. Imala sam nameru da uradim dve ploče, zabavnu i narodnu, da vidim kako će proći na tržištu. Borisu sam rekla: Uradićeš mi jedan jeftin spot i on je to prihvatio. Onda se dogodilo da sam u liftu, u “Beograđanki”, upoznala Jezdimira Vasiljevića, alijas Gazda Jezdu. Bila sam preplanula, upravo došla s mora. Pitao me je čime se bavim i sve sam mu objasnila. Sam je predložio da finansira moju ploču. Pomislila sam da je jedan od onih klasičnih prevaranata, što uvek obećavaju. Međutim, prema meni se nije pokazao takvim. Uradila sam kompletnu zabavnu ploču i spotove koji su bili veoma skupi, koštali su od 10 do 15 hiljada maraka.

Upoznala sam Jezdimira sa Borisom Kostovim, dao mu je novac. I šta se dogodilo: ovaj mu je ispričao sve najgore o meni! Jezdimir se naglo distancirao, nije se udostojio da mi pruži bilo kakvo objašnjenje. Onda mu je, kao utehu i alternativu, Boris ponudio pevačicu koja je pevala po brdima iznad Berana, zove se Adrijana Dabetić, posle je postala Anči. Uskočila je u sve što sam godinu i po stvarala, i preko noći postala je zvezda PGP-a. Ne krivim je, i drugi bi isto uradili. Hoću da kažem da njen uspeh nije bio njen, ali bio je uspeh.

Ipak, imala sam sreću: na predlog mog velikog prijatelja Vanje Bulića, zaigrala sam u filmu Zorana Čalića “Dama koja ubija”. Uspela sam da se izborim da u filmu igra i moja drugarica, čija je majka bila jedna od najboljih profesorki 14. gimnazije. Bile su bukvalno na ivici egzistencije. Za tri dana snimanja dobile smo po 3 000 maraka, kada je plata glumca u Narodnom pozorištu bila tri marke. Onda se desilo da sam upoznala, sada pokojnog Raku Đokića, menadžera. Oduševio se onim što je video i čuo na mom VHS-u. Bila je to avangarda za ono vreme. Bio je iskren, rekao je: “Pošto nemaš novac, pustiću te u ZAM-u, samo dva puta. Ako imaš sreću, zapaziće te.” I pokazalo se da je to bio pravi bum. Sa ta dva pojavljivanja doživela sam veći uspeh od svih tadašnjih pevača. Bombastik, totalni.

LEOPARD: Seksualnog nabacivanja u ovom poslu, naravno, ima. Toga ima svuda, samo što se kod nas, s obzirom na to da smo javna profesija, više manifestuje. Zapravo, mislim da toga najmanje ima kod nas. Jer, samoj sebi sam direktor: pevam kad hoću i gde hoću. U Srbiji i svetu postoji 1001 restoran u kome mogu da pevam. Poznata sam, gde god odem, mogu da napravim posao, i pravim ga. Naročito sada, kada postoji deficit kafanskih pevačica.

Obične pevačice ne žele da se bave tim poslom, veoma je težak. Prisustvovala sam stotinama tuča, pucnjavi, rešetanju, ubistvu... Strašnim stvarima. Kafana u svom pravom smislu, nosi veliko otrežnjenje i bukvalno vas čeliči. Ja sam inače majstor za komunikaciju s muškarcima, i vladanju situacijom. Ekspert sam da ih otkačim jednom rečenicom. A umem da ih nateram da svi gledaju u mene. Jer, kad bih ja pevala a oni čačkali uši i gledali kroz prozor, onda se ne bih bavila ovim poslom. To se najbolje vidi na svetkovinama i vašarima: tamo gde ja pevam, na ulaz čeka stotinu ljudi. Recimo, najatraktivniji je Šabački vašar: oni ne znaju ko peva, samo vide šta se dešava. A ja sam na sceni kao leopard, nimalo statična. Vašari su najbolja provera da li je neko harizmatičan ili nije. Naravno, ima tu svega: ljudi se opiju, uhvate se i naprave vozić, bauljaju. Pa se svlače i navlače, valjaju se, skaču na glavu... To je neprepričljivo.

Ono što me sada oduševljava, jeste ponašanje mlade generacije. Rođena sam i živim u ovoj sredini, verujte, u ruralnim krajevima ima manje prostaka. Tamo je uobičajeno da vam persiraju, i poljube ruku kad im date autogram. Takvih manira ovde nema. Ako u tom trenutku pričam, stanu u red i čekaju da završim razgovor. To je nešto što me sokoli: odrasli u slami, finiji su od onih koji su odrastali u komforu.

POLITIKA KAO SUDBINA: Kad čujem kako neko peva, tačno znam da li je pevao u kafani. Vladanje glasom, situacijom, publikom - potrebno je imati više od fakulteta. Nažalost, gradska sredina pokušava da degradira kafanu, kao da je ona nešto degutantno i pogubno za urbanu kulturu. Istovremeno veličaju pevače iz ruralnih krajeva, pokondirene tikve sa štiklom na opanku. Ako neko pokušava da bude urban, pri tom tvrdeći da je urbani narodnjak, onda je to ekvivalent gradskom seljaku. Kao kad bih se ja gađala padežima i tvrdila da sam najbolji spiker!? Nespojivo. Čim nešto potenciraš u svom ponašanju, znači da si iskompleksiran - bežiš od svog ruralnog bića! Onda upadaš u sve veći živi pesak, još više sebe degradiraš.

Da ne budem pogrešno shvaćena, malo je muškaraca koji mi zapadnu za oko. Ježim se od pomisli da neko meni blizak ne gleda na život kao ja. Kao prvo, ja sam politička zver, samo me politika zanima. Otkad znam za sebe, pratim prenos svakog skupštinskog zasedanja. Ne isključujem mogućnost da ću jednom zaplivati u tim, političkim vodama.