Arhiva

Bezbednosni standardi i samovolja

Aleksandar Radić | 20. septembar 2023 | 01:00
Bezbednosni standardi
i samovolja
Nesreća u Tehničkom remontnom zavodu u Kragujevcu nažalost deo je crne statistike u odbrambenoj industriji u kojoj svakih nekoliko godina mora da nešto pođe po zlu i završi se žrtvama. Sačekaćemo na zvaničan izveštaj o uzrocima kragujevačke nesreće, ali bilo bi izuzetno iznenađenje kada bi se pokazalo da se radi o nekom sledu događaja koji nije vezan za ljudski faktor. Gotovo sve industrijske nesreće u poslednjih nekoliko dekada, posebno u pogonima koji su radili sa rizičnim materijalima ili tehnologijama, imale su direktan uzrok u nemaru. Nijedan bezbednosni standard i model procene rizika i preventive nije se pokazao kao dovoljno efikasna brana ljudskoj samovolji i onom našem balkanskom stavu da su propisi samo prepreka obavljanju posla na način na koji se to „domaćinski“ radi. U krugovima povezanim sa odbrambenom industrijom poznata je mračna anegdota o tome kako su stručni ljudi u jednoj fabrici pokušali da reše problem u izradi raketnog goriva povećanjem pritiska prese i prirodno slučaj se završio uz puno buke i žrtava. Nezavisno od uzroka nesreće, kragujevački slučaj već je u prvim časovima pokazao jednu ozbiljnu manu domaće političke i medijske scene - ljudi iz Ministarstva odbrane, posebno ministar lično, pohitali su na lice mesta da se postave pred kamere sa zabrinutim izrazima lica samo za kameru. Ministarstvo odbrane sramotno je loše radilo posao u kriznoj situaciji i umesto da novinarima i javnosti dostavi informacije o ljudima koji su stradali bavili su se samo marketinškom obradom lika ministra odbrane. Cenim da je ministru odbrane i ljudima iz njegovog okruženja bilo važno samo da oni ne budu krivi pred novinarima za događaj za koji bi u nekoj uređenoj zemlji morali da se za početak - izvine. Zato verujem da ministarstvo nije imalo ništa protiv toga što se deo medijske pažnje odlio prema teoriji zavere po kojoj je u nesreću umešan NATO. Informacija o tome da je kragujevački zavod bio angažovan za neke poslove koje je finansijski podržavao NATO bila je osnova za razvoj priče o tome kako trag nesreće vodi do Brisela. Istina je da su stručni i dobronamerni ljudi iz našeg ministarstva odbrane odavno procenili da kragujevački zavod može da bude korisna referenca pred svetom i da „prehrani“ sebe kao ustanova deklarisana u NATO za rad na održavanju i delaboraciji municije za članice Partnerstva za mir i samog NATO. U tom kontekstu učinilo se puno da se podigne standard rada i neizostavno bezbednosti. Prihvaćeni su savremeni standardi, a pogon u kojem se dogodila nesreća je bio jedan od najbolje uređenih u domaćoj industriji u pogledu bezbednosti sa nizom tehničkih novotarija. Radilo se puno i efikasno i za proteklih desetak godina zavod je delaborisao 26.000 tona raznih ubojnih sredstava. Nesreća se dogodila u radu na projektu koji je zvanično 12. oktobra prošle godine pokrenut sa NATO organizacijom za podršku i nabavke koja je pomogla delaboraciju 1.601 tone municije i raketa. Na podužoj listi sredstava određenih za delaboraciju bile su kasetne bombe BL-755 koje je naša avijacija nabavila osamdesetih godina iz Velike Britanije, zatim rakete zemlja-vazduh za sisteme protivvazdušne odbrane Kub i Neva, municija raznih kalibara, mine, infracrveni mamci, ručne bombe, tromblonske mine - najvećim delom iz domaće proizvodnje, itd. Sredstva su uništavana jer su prestarela i beskorisna za oružane snage, a ne zato što je neko iz Brisela to naredio. Neke članice NATO pružile su finansijsku podršku, ali činjenica je da su delaborisana ubojna sredstva višak koji nije bio potreban i nije se mogao prodati nekoj trećoj strani. Jedini način da se problem viška reši na bezbedan i prihvatljiv način bila je delaboracija, ali zašto se rutinski posao zavoda završio sa četiri stradala i nekoliko desetina povređenih moraće ustanoviti istraga. Iskustva iz prošlosti kažu da se mora krenuti najpre od ljudi koji su bili na licu mesta.