Šehidke, oružje terorista

Trebalo je da prođe pet dana od tragedije dva “tupoljeva”, u utorak 24. avgusta, da federalne vlasti u Moskvi konačno i zvanično priznaju da su avioni TU-134 i TU-154 sa devedeset troje putnika i članova posade bili žrtve terorista. Iako je već sutradan posle katastrofe bilo manje-više očigledno da je koincidencija drugih uzroka koji su mogli da izazovu praktično istovremene eksplozije u vazduhu dva putnička aviona, međusobno udaljenih oko hiljadu kilometara, prosto nemoguća, a posle još jednog dana i objavljeno da su na ostacima jednog aviona nađeni tragovi eksploziva, istraga je sve vreme svesno insistirala na svim verzijama eventualnih uzroka tragedije izuzev na terorističkoj. Tek kad je otklonjena i poslednja sumnja, zvaničnici su obelodanili punu istinu o kojoj su svih tih dana mediji naširoko pisali - da su dve putnice samoubice aktivirale eksploziv na svojim telima i izazvale pad aviona.

Načelnik uprave Federalne službe bezbednosti za naučno-tehničko obezbeđenje, general-potpukovnik Fetisov bio je u ponedeljak, za razliku od svih dotadašnjih izjava predstavnika ove službe i vladine istražne komisije, uključujući njenog predsednika, ministra transporta Igora Levitina, potpuno direktan: “Danas sa punom sigurnošću može da se tvrdi da su oba aviona stradala usled terorističkih akata”. On je novinarima objasnio da to može da saopšti pošto je “taj rezultat (istrage) analitički apsolutno potvrđen”. Drugim rečima, to se znalo faktički još prvog dana posle velike nesreće, ali je ipak bila neophodna “analitički apsolutna potvrda”, a trebalo da prođe i neko vreme, da bi se izbegli neki prateći negativni efekti, da bi se istina saopštila javnosti.

Ni danas, međutim, nije jasno od kakvih se negativnih efekata istine o pravim uzrocima katastrofe strahovalo tih prvih dana, kad, na primer, ni na sam dan kada su objavljene prve vesti o tragediji dva putnička aviona, a ni kasnije, nije zabeleženo otkazivanje avionskih karata, čak ni na linijama na kojima su leteli nesrećni “tupoljevi” - iz Moskve za Volgograd i Soči. U prvim danima posle katastrofe dva aviona manipulisalo se vanrednim predsedničkim izborima u Čečeniji. Terorizam je smešten u drugi i treći plan, navodno zato da se čečenski birači ne bi pokolebali: ako su protivnici vlasti, to jest separatisti i “borci za nezavisnost” toliko moćni da mogu da sruše dva aviona istovremeno, onda je, možda, bolje i ne izlaziti na izbore. Ali, već od prvog dana posle pada aviona novine su uveliko pisale o terorističkoj komponenti avio-katastrofe, a glasine su bile još i brže i “informisanije”, i to izborima u Čečeniji ništa nije smetalo.

Uprkos tome što se “prikrivanje” terorizma pokazalo providnim, čečenski izbori su uspešno održani i doneli su rezultat u skladu sa planom i željama Kremlja. Zašto je onda mladom zvaničnom portparolu Federalne službe bezbednosti Sergeju Ignatčenku bilo potrebno da ide “ispred rude”, pre nego što je istraga i počela, da izjavi da “nema ni znakova ni tragova” koji bi ukazivali da je diverzija terorista uzrok tragedije dva “tupoljeva”. List “Izvestija” je dva-tri dana posle nacionalne tragedije pisao da je “krivično delo rušenje aviona, bez obzira na svu očiglednost da se radi o terorističkim aktima, kvalifikovano kao kršenje pravila bezbednosti u vazdušnom transportu.” “Ispitujemo sve moguće verzije o uzrocima tragedije” - izjavio je ovom moskovskom dnevniku predsednik komisije Levitin, pa su i mediji, kao podstaknuti tim širokim dijapazonom istrage, i sami lansirali razne verzije, sve do apsurdne priče da su avioni “oboreni raketama sa zemlje”.

Stručnjaci su, na primer, glatko odbacili prvu pretpostavku da je uzrok pada aviona (istovremena) “greška pilota” i to ne toliko zbog toga što su u kabinama oba “tupoljeva” sedeli iskusni piloti, već najpre zbog činjenice da se posade ni na koji način nisu oglasile bar nekim znakom da su bile svesne predstojeće katastrofe. I kasnije dešifrovanje zapisa u “crnim kutijama” potvrdiće da piloti do poslednjeg trenutka nisu znali šta se događa s njihovim avionima. Iako su unapred nazvane “potpunom glupošću”, pravo da budu servirane javnosti dobile su i priče da je avione oborila protivvazdušna odbrana, koja je, navodno, dobila informaciju da je jedan od dva “tupoljeva” otet i da su ga otmičari usmerili na državnu rezidenciju u Sočiju u kojoj je tih dana boravio predsednik Putin. Pobornici ove verzije su se kleli da “izvesno znaju” da je posle američkog tragičnog iskustva sa otetim avionima 11. septembra 2001. godine i u Rusiji “data instrukcija” da se ne dopusti domaća repriza takve tragedije, a glavni argument im je bio u tome da “vlasti nešto kriju” čim se ne saopštava puna istina o katastrofi. Potreba da se terorizam (privremeno) isključi kao pretnja, i stvarnost, bila je toliko jaka da je i diverzija na autobuskoj stanici na Kaširškoj magistrali, u Moskvi, inače čista teroristička akcija u kojoj, srećom, niko nije stradao, izvedena samo nekoliko sati pre avio-katastrofe, kad se nije ni slutilo da će uslediti tragedija dva “tupoljeva” koja je zasenila sve vesti iz Rusije, u zvaničnom saopštenju dobila tretman “huliganskog ispada”, kao da se radi o pijanačkom izgredu među putnicima koji čekaju autobus!

Praktični koraci u ispitivanju okolnosti pod kojima su stradali avioni, kao i posledični potezi vlasti, svedoče da je “teroristička verzija” ne samo prevagnula, da je bila dominantna, već i jedina kojom se istraga bavila od prvog trenutka. Predsednik Vladimir Putin je, na primer, smesta naredio maksimalno pooštravanje mera bezbednosti ne samo na aerodromima već i na svim terminalima putničkog saobraćaja, a vladi premijera Mihaila Fratkova je naložio da pripremi po hitnom postupku izmene zakona kojima će se obezbeđenje aerodroma, godine 1997. izuzeto iz resora Ministarstva unutrašnjih poslova, vratiti policiji. Dok većina, pomalo u horskom duhu zbog atmosfere posle tragedije, tvrdi da u sistemu obezbeđivanja aerodroma, koji su u ovom trenutku u rukama raznih privatnih službi, vlada javašluk i da je zbog toga bilo moguće da “dve žene-samoubice uđu u avion kao svi drugi putnici” i izvrše svoj pakleni zadatak, samo malobrojni upozoravaju da je “važno ne to KO čuva, već KAKO čuva aerodrome”, a kao argument protiv Putinove inicijative da se aerodromi vrate pod kontrolu policije, navode njene uobičajene slabosti ispoljene u drugim sektorima, sve do “korupcije koja nagriza pravno-zaštitni sistem Rusije” - kao što kaže potpredsednik parlamentarnog komiteta za bezbednost Genadij Gutkov.

“Crne kutije” su otkrile svoju tajnu. Pošto je TU-154 poslao signal S.O.S., u početku se pretpostavljalo da je avion bio otet. Preslušani zapisi su pokazali da se ništa slično nije desilo, već da se upozorenje uključilo samo u času kad je avion, usled eksplozije u repu, počeo da se raspada i pikira na zemlju. Do poslednjeg trenutka piloti i radarski centri vodili su rutinske razgovore, odnosno razmenjivali uobičajene poruke. I za pilote je udes njihovih aviona bio iznenađenje kao što je to bio i za njihove putnike. Na kraju su se i zvanična istraga i sve priče o tragičnom udesu dva aviona koji su tog 24. avgusta poleteli sa moskovskog aerodroma “Domodedovo” svele na pitanje bezbednosti: ustanovljeno je da su avioni stradali usled eksplozija u repu, da su svoje eksplozivne naprave aktivirale dve putnice, “šehidke”, unapred rešene da svojom smrću u avionu osuđenom na smrt steknu “milost velikog Alaha”, ali nije utvrđeno kako su njih dve uspele da unesu eksploziv u avion! Malo je verovatno da su ga prosto pronele kroz kontrolu, jer ona funkcioniše, ma i traljavo, kako se tvrdi, a teroristkinje nisu smele da rizikuju da budu otkrivene pre nego i započnu svoje delo.

Zato se pretpostavlja da su “šehidke”, žene-samoubice, imale saučesnika na aerodromu koji im je omogućio da eksploziv stigne u avione nezavisno od njih dveju. Istraga je do ličnog identiteta dveju teroristkinja došla već posle prvih 48 sati, pošto je ustanovljeno da se niko nije interesovao za samo dve osobe sa liste poginulih. Jedna, Amnat Nagajeva, bila je na listi putnika aviona TU-134, na liniji Moskva-Volgograd, koji se srušio u okolini Tule, pola sata posle poletanja, a druga, S. DŽebirhanova, na listi putnika TU-154, koji je sa “Domodedova” poleteo za Soči i posle nepuna jednog i po sata pao u Rostovskoj oblasti. Karakteristične su pojedinosti u vezi sa ovom drugom “šehidkom” koja je prvo imala kartu za avion koji je iz “Domodeuvova” za Soči leteo u sredu, 25. avgusta, ali je u utorak uveče došla na aerodrom i zatražila da leti avionom koji poleće u 21.25. Uspela je, ali se istraga zaprepastila kada je kasnije ustanovila da o njoj kompaniji “Sibir”, čijim je avionom letela, i aerodromskim službama ništa, izuzev prezimena, nije poznato. Kasnije će se ustanoviti da je u pitanju Sacita DŽebirhanova, stara 29 godina, da su ona i 30-godišnja Amnat Nagajeva, živele u Groznom, glavnom gradu Čečenije, da su bile cimerke, da su se bavile trgovinom, preprodajući raznu robu koju su nabavljale u susednom Azerbejdžanu. Obe su bile razvedene i, kako se pretpostavlja, bile zavrbovane i na tajnoj vezi sa teroristima, mada u policijskim dosijeima u Groznom nema podataka s kim su se one družile i kuda su se sve kretale.

U jednom izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova Čečenije upućenom u Moskvu kaže se, međutim, da su “devojke čiste”. Na osnovu toga se rodila sumnja: da li su dve “šehidke” koje su svojom pogibijom odvele u smrt dva “tupoljeva” i njihove putnike, stvarno Amnat Nagajeva i Sacita DŽebirhanova ili neke druge dve žene koje su se poslužile njihovim dokumentima. Ustanovljeno je još i to da su s njima dvema u Moskvu stigle još dve žene, Amnatina sestra Roza Nagajeva i Marjam Taburova, ali se o njihovom daljem kretanju ništa ne zna. Istraga još nema odgovor na pitanje koje je sama postavila - da li su one bile rezervni tim ili su predviđene za neke druge, posebne terorističke akcije. Možda se deo odgovora krije u eksploziji pre dva dana, tačno nedelju dana posle dveju avionskih katastrofa, ispred ulaza u stanicu moskovskog metroa “Riškaja”. Jedna “šehidka” je raznela sebe i jedan automobil koji je planuo i usmrtio deset drugih ljudi, dok je oko 50 osoba bilo teže i lakše ranjeno.

Tri uzastopna teroristička napada u razmaku od samo osam dana - od eksplozije na autobuskoj stanici na Kaširskoj magistrali, preko rušenja dva putnička aviona, do dizanja u vazduh automobila i ubistva deset ljudi kod metro-stanice - ukazuju na stravično upozorenje: nikakve, ni najoštrije mere bezbednosti, ne pomažu. Gotovo da je jedina korist od njih što teroristima komplikuju život i primoravaju ih da se svaki put iznova dovijaju. U slučaju poslednjeg terorističkog napada kod metro-stanice Riškaja možda su baš mere bezbednosti spasle mnogo više života nego što je broj poginulih. “Šehidka” je verovatno imala zadatak da uđe u metro, pod zemlju, ali se uplašila da će biti otkrivena i ostala je napolju, a vreme je odmicalo i tempirana bomba na njenom telu je eksplodirala između parkiranih automobila. Da se to dogodilo u vagonu metroa, kao šestog februara, kada je poginulo 39 ljudi, broj žrtava bio bi znatno veći..