Sudbina dvorske lude

Umetnost je posao” ugravirano je na staroj dvorišnoj zgradi koja je postala jedan od glavnih dizajnerskih centara u NJujorku. Na adresi 32. Istočne ulice br. 207: Studio Miltona Glejzera je na drugom spratu, u potkrovlju je korporacija Mirka Ilića, u sredini je Volter Bernard, dok prizemlje dele ilustrator DŽim Makmulen i mlada marketinška kompanija “Tonik” - naveli smo samo imena onih najpoznatijih. U proteklih 40 godina ova se kuća pretvorila u pravu dizajnersku Meku u koju neprestano dolaze i iz nje odlaze najčuvenija imena iz sveta grafičkog dizajna. Studio Puš-pin ovde je bio smešten tokom prvih 10 godina svog rada, počev od 1965, ovde je roćen časopis “NJujork”, ovde su nastali simboli koji nadilaze vreme kao što je logo “I love Nenj DŽork” ili programski i likovni identitet kuće “Grand junion”. Sve je to rođeno pod ovim krovom, pod dobroćudnim pogledom Miltona Glejzera koji je istovremeno i vlasnik zgrade.

Stepenište se pretvorilo u mesto za razmenu ideja, stavova o dizajnu, životu i politici - posebno između Mirkovog i Miltonovog sprata. Između njih dvojice uspostavljena je istinska i duboka veza; ima onih koji će reći da je Mirko zapravo Miltonov štićenik, mada Milton odbija da pokaže ma kakav znak očinskog odnosa koji bi ta vrsta štićeništva podrazumevala. Iako ih razdvaja cela jedna generacija, svaki od njih veruje da onaj drugi ima izvanredan stvaralački dar i dobro i mudro srce.

Čuveni časopis “Grafis” ih je pozvao da se sete kako je započelo njihovo prijateljstvo. NIN objavljuje ovu izuzetnu priču o stanju u svetskoj dizajnerskoj zajednici pred Ilićev dolazak na septembarski “Beograd festival”.

Glejzer: Ne mogu, nažalost, da se setim kako je sve to započelo. Pamtim samo da je Mirko, kada je pomalo narogušen došao da se predstavi, imao “konjski rep”.

Ilić: Mislim da je to bilo 2. aprila 1986. godine. U svakom slučaju, bilo je za ovim stolom. Doneo sam svoje radove, a pošto nisam imao pojma o tome šta je portfolio, jednostavno sam istresao crteže na sto, bez ikakvog reda, a ti si ih onda razgledao. Posle si me pitao gde sam odseo, i rekao sam ti da sam odseo kod prijatelja. Onda si me pitao: “Ako dobiješ posao ilustratora, gde ćeš raditi?”, a ja sam odgovorio: “Na kuhinjskom stolu.” Rekao si mi da imaš jedan crtaći sto viška u svom studiju i da mogu da dođem da ga koristim, ako mi bude trebalo. Prošlo je 10 godina i ja sam došao i upitao te: “Sećaš li se da si mi svojevremeno ponudio jedan sto za kojim bih mogao da radim? Zaboravimo sada taj sto, mogu li da dobijem ceo sprat u tvojoj zgradi?” Eto, tako sam se uselio. Pitao si me isto tako poznajem li neke dizajnere ili urednike ilustracija ovde u NJujorku. Naravno, nikoga nisam poznavao. Rekao si mi da dođem sutradan i uzmem spisak koji ćeš ostaviti na prijavnici za mene. Kada sam uzeo taj spisak, uočio sam da si stavio crvenu oznaku pored imena svakog urednika kome si telefonirao. Kasnije sam utvrdio da si ih sve na neki način obavestio o meni. (“Javiće vam se jedan čovek koji jako loše govori engleski, zapravo, koji mnogo bolje crta nego što govori engleski.”). Eto, tako je sve počelo.

Glejzer: Jezik kojim si govorio meni je delovao veoma zanimljivo. I inače sam se uvek pitao u kakvim si to uslovima rastao kada si zaključio da ilustracija kao umetnički izraz treba da ima neki društveni cilj?

Ilić: Kada sam bio mlad, živeo sam u Zagrebu, gradu koji je u to vreme još uvek bio u komunističkoj Jugoslaviji. Počeo sam da crtam karikature. Satima bih crtao karikature, od kojih su neke bivale i objavljene, čak i one političke. Međutim, već posle jednog dana mrzeo sam te svoje karikature. Uočavao sam sve svoje greške, uočavao sam šta je to što nisam dobro nacrtao, a za karikaturu je ponekad potrebno da prođe i godinu dana pre no što uspete da je objavite. Bilo je to veoma neprijatno, gotovo da sam se osećao postiđenim. Drugo, te karikature sa izrazitim političkim sadržajem bivale su štampane samo u malim niskotiražnim omladinskim listovima, tako da nisu mogle da imaju nikakvog stvarnog uticaja na javnost.

Živeo sam u zemlji u kojoj je postojao veliki sukob, između slobode, komunizma i kapitalizma. Taj sukob još traje - čini se da karikature i sve ostalo što sam radio, nije bilo ništa drugo do igra koju sam igrao zarad sopstvenog zadovoljstva, i igra koja nije mnogo značila za spoljni svet. Jednostavno, nije izazvala nikakvu promenu.

Glejzer: Da li si sebe doživljavao kao osobu koja ima poseban politički identitet?

Ilić: Ne, sebe sam uvek smatrao čovekom koji je otvoren za različite vrste ideja - razume se, može biti da i tu grešim, baš kao i svako drugi. Ipak, uvek sam bio na levici. Prilično je teško objasniti šta znači biti na levici u jednoj komunističkoj zemlji. Ovde u SAD moj politički stav bi verovatno bio označen kao stav okorelog liberala.

Glejzer: Oduvek me je interesovala ta razlika, ta distinkcija između levice i desnice, jer mi se čini da tu postoji izvestan paralelizam sa strukturom ljudskog mozga, odnosno, sklon sam da poverujem da politička pripadnost jednog čoveka ima više veze sa neurologijom nego sa ideologijom. Međutim, u ovom slučaju, reci mi šta misliš kada kažeš da si na levici?

Ilić: Pa, recimo, ovako: nisam religiozan čovek. Znam kako to u ovoj zemlji zvuči, kada kažeš da si ateista, to je otprilike gore nego kada kažeš da obožavaš đavola, jer satanisti bar imaju poštovanja za nekoga. U komunističkoj Jugoslaviji postojale su samo tri mogućnosti: levica koju je organizovala vlast; vera koja je uvek bila izrazito na desnici, a sve ostalo i svi ostali bili su negde između. Unutar te grupe koja je bila između, ja sam bio na levici. Ja sam ono što zovu anarhista-individualista. Ne dopadaju mi se nikakve organizovane grupe i sistemi.

Glejzer: Ti si isuviše anarhista da bi mogao da pripadaš nekoj anarhističkoj partiji.

Ilić: Da, zato što mislim da je osnovna uloga čoveka koji se bavi političkom ilustracijom ili bilo kakvom vrstom političkog komentatorstva to da ismeva svaku vlast, jer je svaka vlast korumpirana. Postoje male razlike između političkih sistema, neki sistemi su nežniji prema svojim građanima, neki su suroviji, ali je korumpiranost u osnovi ista.

Glejzer: Šta te je navelo da tako misliš?

Ilić: Moj otac je bio vojno lice, što znači da sam se često selio i video mnoge kasarne. Moć vojske je izraz moći jedne vlasti. Dolazili bi regruti, mladi vojnici bar tri puta pametniji od oficira koji su ih sačekivali. Onda bi ih maltretirali i iživljavali se nad njima ti poluobrazovani oficiri koji su nosili oružje i mrzeli sami sebe, mrzeli svoj posao i svoje porodice, a verovatno mrzeli i sistem u kome su funkcionisali. Umesto da se obrate psihijatru, oni su maltretirali te momke. Tu vrlo jasno uočite brutalnost jednog sistema.

Glejzer: Dakle, video si vojsku i način na koji se ona ponaša kao izraz jedne šire kulture koja je u osnovi bila tiranska i totalitarna.

Ilić: Nije to samo bio deo jedne šire kulture, to je postojalo i u domovima, ogledalo se u porodici. Ti oficiri bi, kada bi dolazili kući, skidali uniforme, ali time nisu uspevali da se oslobode srdžbe. Prema članovima svoje porodice ponašali bi se kao prema regrutima. Otprilike jedna trećina njihove dece postali su introvertne ličnosti, a potom i najuspešniji umetnici u Jugoslaviji. U isto vreme, oko 40 posto njih postali su ekstrovertni i odlučili da se pomoću kriminala uhvate u koštac sa sistemom.

Glejzer: Da li to znači kako misliš da postoji izvestan odnos između kriminala i umetnosti, budući da i jedno i drugo ima veze sa svrgavanjem postojećeg sistema uverenja i vrednosti, odnosno sa osećajem pojedinca da ne pripada određenom sistemu vrednosti?

Ilić: Da, ali to su dve različite vrste pobune. LJudi koji postaju umetnici verovatno nisu mogli da podnesu krv i nasilje pa su se odlučili na tihu pobunu: kroz crtanje, slikanje, komponovanje itd. U isto vreme, ako ti je otac bio u vojsci, selili biste se iz grada u grad. Samo bi ti bilo rečeno da ćeš u roku od mesec dana napustiti grad u kome živiš. Svaki put bismo se sretali sa novim društvom, novom etničkom grupom, prelazili bismo iz jednog dela zemlje u neki drugi, potpuno drugačiji. To nije kao ovde u Americi gde čak i u najzabačenijem gradiću u Misuriju imaš “Mekdonalds” i “Starbaks”, znači, imaš nešto poznato s čim možeš da se identifikuješ kud god da odeš. Ti bi se iznenadno našao u potpuno drugačijem okruženju, jeo bi potpuno drugačiju hranu, nailazio bi na potpuno drugačiji jezik, drugačiju kulturu. Sećam se da sam uprkos ovome kako danas izgledam, uvek prvo morao da izmlatim nekog klinca u školi. Tek tada bi okolina prestala da mi se podsmeva zbog drukčijeg akcenta.

Glejzer: Smatraš li da je to bilo kriminalno ponašanje, ili ponašanje jednog umetnika? (smeh)

Ilić: Vrlo je lako skliznuti sa jednog na drugi put. Mislim da sam se sačuvao zato što sam imao izvestan talenat, moja majka je uočila taj talenat i ohrabrivala me je. Kada sam imao 14 ili 15 godina, zaključio sam da više volim da se ljubim nego da ratujem. (smeh)

Glejzer: U Sjedinjenim Državama postoji tradicija istovremenog divljenja i prezira prema nekome ko je umetnik. S jedne strane, umetnici su tretirani kao uzvišena bića koja doprinose kulturi, dok su, s druge strane, prezreni kao ljudi koji ne mogu da zarade za život. Bred Holand je svojevremeno izneo sličan komentar: interesantno je da je u Americi svako na neki način predstavljen kao umetnik, pa tako imamo umetnike u spremanju hamburgera, umetnike u šišanju ili umetnike u odnošenju smeća. Jedini koga niko ne smatra umetnikom je ilustrator. A ja sam pomislio da je to zaista smešna opaska jer svet ilustracije u izvesnoj meri u ljudskom umu postoji kao paralelni svet. Ilustracija je na neki način povezana sa umetnošću, ali nije u potpunosti isto što i umetnost. Izuzetak je, naravno, ovo što se moglo videti na nedavnoj izložbi u njujorškom Muzeju savremene umetnosti, izložbi savremenog crteža, održanoj pod nazivom “Osam predloga”, kada je posetilac odjednom mogao da otkrije kako sve to liči na slike iz almanaha nekog ilustratora. Jezik ilustracije se iznenadno i nečujno pretvorio u jezik umetnosti, pri tom još ozvaničen autoritetom muzeologa.

Ilić: Dok sam živeo u Jugoslaviji, nisam sebe smatrao umetnikom. Nije mi se dopadala predstava o “umetniku”. Bio sam dizajner i ilustrator. Nije reč o tome da nisam voleo umetnost, samo nisam voleo umetnike - oni ni na šta nisu uticali. Kada je krajem 70-ih godina ekonomija počela da napreduje u Jugoslaviji, dogodilo mi se da preko noći postanem dizajner u jednoj zemlji koja je imala nešto malo bolju privredu, pozorišta, polunezavisne listove koji su redovno izlazili; dakle, bila je zemlja kojoj su bili potrebni dizajneri i ilustratori. Shvatili su da grafički dizajn može da donese novac. Bio je to sasvim različit osećaj kada si znao da si plaćen za posao koji radiš, a ne zato što je ono što radiš odgovaralo vlastima.

Glejzer: Jednom si mi objasnio da je tvojoj umetničkoj ličnosti potrebna neka vrsta otpora da bi najbolje funkcionisao?

Ilić: Moji najdraži zadaci počinju rečenicom: “Evo, imamo tu i tu temu, ilustracija nam je potrebna za sutra, a pojma nemamo kako treba da izgleda.” Nevolje nastaju onda kada prva rečenica glasi: “Ne treba da brinete, sve će biti sasvim jednostavno, mi imamo ideju.” Naime, ne samo da je meni potrebno da njima prodam svoju, a ne da prihvatim njihovu ideju, nego u takvim situacijama moram da potrošim dosta vremena da bih ih uverio kako njihove ideje nisu dobre. Srećom, imam izuzetno dobro vizuelno pamćenje, tako da uvek mogu da se spasem izgovorom koji glasi: “To je već viđeno, neko je to već radio.”

Glejzer: Onda im je neprijatno pa te puste da uradiš ilustraciju onako kako ti misliš da treba?

Ilić: Nekoliko puta sam morao žestoko da se borim u takvim situacijama, posebno kada je reč o karikaturi, ilustraciji i grafičkom dizajnu. Mada, sve u svemu, uradio sam možda 10 stvari za koje mislim da su predstavljale istinsku novinu, da su na neki način pomerile do tada postojeće granice. Recimo, 1991. godine uradio sam “Crno na crnom” za časopis “Tajm”. Uočio sam da mi je u svim tim slučajevima ideja odmah padala na um i morao sam da se borim da je drugi prihvate, jer su smatrali da je ideja neobična i riskantna. To su, mećutim, bile slatke borbe - i uvek su takve, posebno kada pobediš u njima.

Glejzer: Sama ideja da se ljudi angažuju zbog svog stila ili zbog sposobnosti da neku stvar urade na određeni način, neminovna je posledica načina na koji se radi u izdavačkim kućama ili časopisima u Americi, a pretpostavljam da je tako i drugde.

Ilić: Ne, drugde nije tako. Radio sam u Evropi - mada, nažalost, Evropa počinje sve više da liči na SAD - ali, svojevremeno sam radio u Italiji i bivšoj Jugoslaviji, čak 15 godina pre nego što sam se ovamo doselio, i tamo nikada nikome nisam morao da izradim skicu. Prvi put sam čuo za skicu za naslovnu stranu kada sam počeo da radim za časopis “Tajm”. Tada sam Rudolfu Hoglandu, tadašnjem umetničkom direktoru “Tajma”, dao jednu sasvim grubu skicu. On je rekao: “O, dopadaju mi se ove ideje! Možeš li da uvećaš crtež da bih ga pokazao uredniku?” Bio sam zapanjen, pitao sam se: “Čekaj, pa ti si umetnički direktor, to je tvoje zvanje, a sada kažeš da treba nešto da pokažeš uredniku? Ne razumem zašto bi ti kao umetnički direktor, čovek koji ima tako zvučnu i dramatičnu titulu, morao bilo šta da pokazuješ uredniku?”

Glejzer: To nas dovodi do jednog veoma interesantnog pitanja. U prošlosti - a kada ja kažem prošlost, treba da imaš na umu da to nije isto što i za tebe - bilo je nekih umetničkih direktora koji su zaista imali moć. Oni su donosili odluke i bili su odgovorni za oblikovanje vizuelne predstave i u svetu časopisa, i u svetu reklame. Međutim, u proteklih 15 godina stvari su se dramatično promenile, tako da odluke danas uglavnom donose ljudi iz marketinga ili pak oni koji kreiraju uređivačku politiku. Nikada nemaš osećaj da umetnički direktor ili grafički dizajner imaju poslednju reč, ili da će te podržati u razgovoru sa urednikom.

Sama priroda uspeha u ovoj profesiji prilično je čudna: uprkos činjenici da je reč o kolektivnoj delatnosti, moraš da daš sve od sebe. Ipak, šta god da radiš, uvek si deo tima, ponekad ni ideje nisu tvoje, a ponekad moraš da realizuješ loše ideje. U tom slučaju pripisuju ti i nešto što nije tvoje delo, barem nije tvoja ideja. Takva je, međutim, igra koju igramo: rad kojim se bavimo nikada nije u potpunosti autonoman.

Ilić: Nije, ali, kao što sam rekao, radio sam u komunističkoj Jugoslaviji, sa svim onim strogim urednicima koji su bili komunisti: znači li to da je sve što sam radio, moralo da bude prokomunističko jer je to ono što su oni želeli?

Glejzer: Pa...

Ilić: Da sam se potom odselio u Španiju, koja je u to vreme bila fašistička zemlja, da li bih u svojim radovima slavio fašizam samo zbog toga što je urednika postavio Franko? Gde prestaju kompromisi?

Glejzer: Hej, čekaj malo! Hajde da razjasnimo ovo. Ako te angažujem i platim te da bi obavio posao koji je prokomunistički, onda želim da tvoji radovi budu prokomunistički. Baš me briga za to šta ti želiš. Ako nećeš da bude tako, onda nemoj raditi za mene.

Ilić: Znam, ali ako me angažuješ i ako se prethodno nisi potrudio da proveriš šta sam dotad radio i ako ne znaš koga si zapravo primio na posao, onda si loš urednik ilustracije. Ako u mom radu nisi video nijedan komunistički srp i čekić, a angažovao si me da radim prokomunističke ilustracije, onda si ili izuzetno pronicljiv i uspeo si da u mojim radovima vidiš nešto što ja sam u njima nisam video, ili nešto debelo nije u redu. Umetnički direktor i urednik ilustracije to bi morali da znaju. Bavio sam se tim poslom. Angažovao sam mnoge ilustratore za “NJujork tajms” i “Tajm”: neki su bili osobenjaci, večito besni i nezadovoljni. Uvek tražiš celinu. Tražiš čoveka, tražiš celokupnu njegovu ličnost jer je i to deo njegovog stila. Prihvataš njegove mane jer želiš da dobiješ upravo ono što je najbolje u njemu.

Glejzer: Nisam mislio na to, mislio sam na onu situaciju kada treba da razlučiš između ideološkog sadržaja nečijeg rada i njegovog pojavnog obličja, pojavnog obličja tog rada. Onda kada te neko zaposli, ne zapošljava te zbog tvojih ideoloških uverenja, već te angažuje zbog činjenice da...

Ilić: (prekida ga): Pa ja mislim da je to neka vrsta premije: kupiš jednu stvar, a drugu dobiješ besplatno (smeh).

Glejzer: Angažuju te zato što, recimo, crtaš figure na način koji privlači određenu publiku. Međutim, ako su te figure nacrtane na način koji je u suprotnosti sa mojim potrebama, zašto bih te onda angažovao? Na kraju krajeva, ja sam taj koji te zapošljava i tražim od tebe da preneseš ono što ja želim da izrazim.

Ilić: Znam, ali politički sadržaj jeste važan zbog toga što ja uglavnom radim tu vrstu ilustracije, ilustraciju uz uvodnike. Složio bih se s tobom ako je reč o romanima, knjigama za decu itd. Međutim, pošto ja uglavnom radim ilustraciju za političke uvodnike u štampi; dakle, bavim se temama kao što su ekonomija i politika, onda je politički sadržaj i način na koji mislim veoma važan. Na primer, imamo sukob između onih koji su za abortus i protiv abortusa: ne možeš ilustrovati tu temu za tri različita časopisa i pri tom imati tri različita mišljenja samo zato što imaš tri različita urednika. Možeš pokušati da ih nadmudriš i da napraviš ilustraciju koja se može tumačiti na ovaj ili onaj način. Ali, moraš da zadržiš svoje mišljenje.

Glejzer: Oduvek me je interesovao taj međuprostor ili prostor u kome se sučeljavaju etika i umetnički izraz; ne moramo govoriti o politici. Mnogi ljudi koji se bave ovim poslom smatraju da čovek treba samo da uradi ono što se od njega traži i da nije naročito bitno kakva su njegova lična uverenja. To, međutim, nije potpuno tačno zbog toga što očigledno ima onih koji kažu: “Ja u to ne verujem i zato to neću da radim.” Međutim, u ovoj oblasti ima sve više onih koji su naučeni da deluju kao plaćenici.

Ilić: Uzmimo za primer dvorsku ludu i njegov odnos prema kralju. Kao dvorska luda, on ismeva kralja. Sa apsolutnom sigurnošću zna da on nikada neće postati kralj. Prihvata svoju ulogu i do kraja će ismevati onoga ko se nalazi na prestolu, istovremeno odlično znajući da od toga neće postati ni bogat ni poznat. Ja se ne bavim ovim poslom da bih se obogatio. Ako Jugoslavija sa pola miliona vojnika i policajaca nije uspela da me primora da radim stvari koje nisam želeo da radim, zašto bi onda neko pomislio da ću se prodati za dodatnih 1 000 dolara? Suviše sam star za to. Za mene je isuviše kasno. Ne bih mogao to da radim čak ni kad bih pokušao. Ne bih znao kako da to radim. Bavim se ovim čime se bavim iz potpuno drukčijeg razloga, ne da bih nekome udovoljio, niti da bih samo otaljao posao. Zapravo, ne mislim da je ovo nužno posao. Grafički dizajn je, međutim, nešto potpuno drugo od ilustracije za političke uvodnike, kakvom se ja bavim.

Glejzer: Korporativna Amerika ne ume da vrednuje umetnost. Zašto bi je i vrednovala? Odnosno, ne ume da vrednuje posvećenost koja prevazilazi puku želju za zgrtanjem novca. Korporativna Amerika ima veze samo sa sposobnošću zarade. Prema tome, ne postoji način da oni ikada priznaju kako u životu postoji još nešto drugo sem raznih načina da se dođe do zarade.

Ilić: Upravo tako. Istovremeno, oni su ti za koje radimo. Pa hajde se onda ti bori protiv vlasti...

Glejzer: Ali, dugoročno gledano, vlast je uvek u njihovim rukama... Dozvoli mi, međutim, da ti postavim jedno drugo pitanje. Reci mi nešto o tome kako se razvijao tvoj rad. Kako je ono što si nekada radio - kada si posmatrao, crtao i pri tom koristio tradicionalna sredstva - uticalo na tvoje današnje korišćenje kompjutera?

Ilić: Kada sam počeo da se bavim ilustracijama - a radio sam to za omladinske časopise u kojima je kvalitet štampe bio izuzetno loš, sve se svodilo na olovo i rotaciju, u prvih nekoliko navrata pokušao sam da kvalitet štampe odgovara kvalitetu mojih crteža, ali je to jednostavno bilo nemoguće. Kako god da nešto nacrtam, štamparski odraz je bio veoma loš. Onda sam odlučio da stvari uzmem u svoje ruke. Počeo sam da pravim ilustracije koje su u tehničkom smislu izgledale savršeno. Pokušavao sam da izbegnem sve moguće greške i da, recimo, ne koristim beli korektor zato što belina korektora nikada nije istovetna sa belinom papira. Želeo sam da površina bude savršeno glatka. Onda sam počeo da radim tušem i perom kao gravura. Pokušao sam čak da mi potez postane neutralan, da se oslobodim uobičajenih tankih i debelih crta, u želji da svaka linija koju nacrtam bude potpuno jednaka i da deluje onako mehanički, kao da nije urađena ljudskom rukom. Želeo sam da sve to izgleda savršeno kao što su savršene Direrove gravire. Direrove i Doreove gravire deluju savršeno od levog gornjeg do desnog donjeg ugla. Nisam pristajao da se predam samo zato što je štampa bila lošeg kvaliteta. Zato nisam razvio određeni stil ili određeni prepoznatljivi grafički rukopis, jer sam uvek mogao da menjam stilove.

Kada sam stigao u Sjedinjene Države, radio sam pomoću specijalnog graverskog noža grebanjem po oslojenom kartonu (scratch board) tako da je na svakom mom crtežu bilo otprilike nekoliko miliona linija - jednom sam ih čak i prebrojao. Na kraju bi mi se dešavalo da skoro uhvatim sebe kako dremam dok mi ruka potpuno mehanički iscrtava linije i ispunjava te prostore. Toliko su me vezali za taj tip rada da su svi očekivali da radim samo tako i nikako drukčije, očekivao je to čak i “NJujork tajms”, a on u to vreme ni sam nije imao najbolju štamparsku tehniku. Razmišljao sam o tome koja je najbrža komunikacija između moje glave i moje ruke i zaključio sam da je to ili olovka, ili štap kojim crtam po pesku. Što je kraća udaljenost, to je neposrednija ideja i samim tim moraš mnogo manje da radiš.

Tako je kompjuter postao moj štap za crtanje po pesku. Zašto bi se to radilo rukom kada je postojao kompjuter koji je to mogao da uradi; već se bio pojavio “Makintoš” i njihov poseban program za crtanje i odmah sam ga kupio. Počeo sam da se igram njime, opet sam išao od stila do stila, počeo sam da koristim programe Fotošop i Ilustrator, pa 3-D. Konačno sam uspevao da dobijem rezultate koji su izgledali kao da su štampani. Bili su glatki i lepi. Uspevao sam, dakle, nešto da uradim i to nešto je jako dobro izgledalo. Verovatno zbog te male, glupe fiks-ideje iz moje prošlosti - jednostavno sam prešao na foto-ilustraciju uopšte ne razmišljajući o tome.

I dan-danas prvo uradim skicu, a tek potom sednem za kompjuter, nikada ne idem drugačijim redom. Kada radim skicu, imam na umu sve mogućnosti, celokupnu tehnologiju, svetlost koju mogu da postignem (u 3-D kompjuterskim programima), koju vrstu atmosfere, teksture i sve ostale mogućnosti kompjuterskih efekata. Kada završim skicu, što obično radim markerom direktno na papiru, onda odlučujem koja je tehnika odgovarajuća za određenu ideju - fotomontaža, 3-D itd. Mislim da je jedan od najvećih problema pri korišćenju kompjutera onaj koji iskrsava kada pustiš da kompjuter upravlja tobom. To je najbolji put da stotine ljudi završe na istom mestu, i da se to neprestano događa, jer svaki program ima svoja ograničenja.

Prevela sa engleskog
LJljana Nedeljković