Vreme kao oružje

Vladimir Janković je završio meteorologiju u Beogradu, radio pet godina na fakultetu, a 1990. godine otišao na postdiplomske studije istorije i filozofije nauke na Univerzitetu Notr Dam kod Čikaga. Tamo je završio doktorat sa temom Istorija meteorologije od kraja 17. do početka 19. veka, koju je objavila Universitdž of Chicago Press pod naslovom Čitati neba (Reading the Skies). NJegova istraživanja se bave kulturnim i socijalnim poimanjima vremena i neobičnih atmosferskih prilika u periodu evropskog prosvetiteljstva. Danas je Vladimir Janković predavač u Centru za istoriju nauke, tehnologije i medicine Univerziteta u Mančesteru i bavi se istorijom nauke u Britaniji.

Pre godinu dana je škotska televizijska produkcija TERN iz Glazgova dobila ponudu od televizije Diskaveri za seriju koja se bavi uticajem vremenskih i atmosferskih prilika na ishode ratova u istoriji. Vladimir Janković im je preporučen kao stručni voditelj i čovek koji povezuje Zapad i Istok - ima ekspertizu koju je dobio u inostranstvu, a poreklom je iz bivše Jugoslavije.

Možete li objasniti kako ste se bavili uticajem klime i vremena na društvene prilike?

- Moje studije u Americi su se fokusirale na kraj 18. i početak 19. veka, znači na ono što se zove prosvetiteljstvo u Zapadnoj Evropi i to na pitanje istorije meteorologije, koja nije dovoljno obrađena. Počeo sam da posmatram na koji način su se ljudi bavili vremenom od kraja 17. veka, pošto je to doba u istoriji nauke tretirano kao jedna veoma važna tačka, jer je to bilo vreme takozvane naučne revolucije. Što se tiče istorije meteorologije, ljudi početkom 18. veka posmatraju vreme prevashodno kao izraz Božije volje. Ako dođe do neke velike oluje koja učini ogromne štete kao što je to bio slučaj 1703. godine sa najvećom olujom u istoriji Engleske, onda se to shvata kao osveta Boga za grehove koje je učinila jedna dinastija. Dakle, postoji neko proviđenje koje izražava svoj bes kroz atmosferske pojave. To je bio jedan način posmatranja vremenskih prilika. S druge strane je bilo ljudi koji su se bavili prirodom, ne na simboličan način i koji su želeli da naučno objasne atmosferske pojave kao što su munja, oluja, zemljotres itd. Oni su iz socijalnih razloga hteli sebe da distanciraju od religioznog čitanja prirode i na taj način da pokažu da su drugačiji. Dakle, za njih je munja elektricitet a ne bič Božji.

Da li je tada nastala meteorologija kao nauka?

- Meteorologija postoji od Aristotela koji je i prvi dao reč meteorologija - direktan prevod za grčkog znači nauka o visećim stvarima. To su stvari koje vise u vazduhu, u nekom prostoru između Zemlje i sfere Meseca. Po Aristotelovom učenju, to je raspored svega.

U toj takozvanoj podmesečnoj sferi imate pojave kao što su vetar, zemljotres, kiša, grom, munja, grmljavina, oluja, rosa, duga, zvezde padalice - čak je Aristotel uključio u to i Mlečni put. Kad posmatrate Mlečni put iz pustinje on zaista izgleda kao neka izmaglica u atmosferi, na nebu.

Ali prava naučna meteorologija, kako je mi razumemo, nastaje negde oko 1800. godine kada je određeni broj ljudi koji se do tada bavio meteorologijom kao kolekcijom neobičnih meteoroloških pojava prestao tako da gleda na stvari. Došlo se do zaključka da je jedini pravi način da se razume atmosfera - da se postavi mreža stanica i da se komparativno mere temperatura, pritisak, vlažnost... Dakle, da se atmosferske pojave ne tumače nekim nebuloznim teorijama, nego isključivo primenom matematike i nauke. Tako moderna meteorologija nastaje početkom 19. veka. Ja sam se bavio upravo poslednjim vekom pre nego što se to desilo i u mojoj disertaciji proučavam taj prelazak iz stare u novu meteorologiju.

U seriji koja se priprema vi ste više voditelj nego stručnjak za meteorologiju.

- U početku je bilo reči o tome da preuzmem i istraživanja za ovu seriju. Međutim, u međuvremenu je produkcija našla asistente koji su taj posao obavili, a meni je poslat konačan skript. Mislim da je procena produkcijske kuće bila dobra, jer akademsko istraživanje se razlikuje od onoga što oni žele da realizuju u seriji koju treba da gleda, ipak, jedna šira publika. NJihova zamisao je bila da povežu istoriju i prirodu na jedan popularno-naučni način.

Serija koju trenutno snimamo imaće pet nastavaka, i u svakom nastavku će se obraditi jedan rat, npr. iskrcavanje saveznika u Normandiji, takozvani D-Dadž, 6. juni 1944, jer je to bio jedini dan koji su meteorolozi u Engleskoj i Americi procenili povoljnim za operaciju u seriji oluja koje su tada obeležavale vremenske uslove ...

Bilo je planirano da se iskrcavanje sprovede 5. juna 1944. godine, ali je zbog lošeg vremena odloženo za jedan dan ...

- Da, tako je. Postojala je velika kontroverza o tome koji će tim meteorologa dati zeleno svetlo za iskrcavanje - da li će to biti Englezi koji su se pokazali kao veoma konzervativni i uplašeni ili Amerikanci koji su, sa veće daljine, bili mnogo optimističniji i smatrali da bi moglo da se krene 5. juna u akciju. Međutim, vreme je tada bilo toliko loše da bi gubici bili još veći da su krenuli tog dana. Dakle, to je priča o tome kako pogoditi pravi trenutak za tako veliku operaciju koja je naznačila kraj Drugog svetskog rata. Ta priča nije bila uzbudljiva u smislu jednog ekstremnog vremena, međutim prognoza vremena je tu igrala veliku ulogu.

Vremenska prognoza kao deo vojne strategije ...

- Da. Jedan stručnjak je nedavno rekao da su meteorološka i vojna politika veoma bliske, čak i patološki bliske. Izdvojene su ogromne sume za istraživanja u ovim oblastima, posebno pedesetih godina. U Americi je, na primer, krajem četrdesetih napravljen jedan veliki kompjuter, hteli su da ga provere, pa se pojavilo pitanje - postoji li toliko komplikovan problem da bi ovaj kompjuter mogao da ga reši? Ispostavilo se da je to meteorološki problem, jer najteže na svetu je matematički prognozirati vreme za sutra.

Finansijska sredstva za meteorološka istraživanja su se tokom vremena drastično povećavala, između ostalog zato što je američka vlada pokušavala da vodi meteorološki rat, znači da kreira veštačke meteorološke uslove koji bi onesposobili neprijatelja. O tome se vrlo malo zna, mada su brojni tajni eksperimenti izvršeni.

Kaže se da su i Englezi eksperimentisali što je, između ostalog, u avgustu 1952. godine u mestu Linmet na južnoj obali Engleske dovelo do smrti trideset četvoro ljudi koji su se potopili u veštački izazvanim velikim kišama ...

- Da, poznato je da kiša može da se pojača ili izazove injiciranjem srebro-jodida u oblake kada je vlažnost dovoljno velika ...

.... tada je kiša padala 24 sata u količini koja je bila 250 puta veća nego u običnim uslovima.

...Amerikanci su to radili i u Vijetnamu. Veštački su pojačavali i produžavali monsunske kiše ...

Ujedinjene nacije su na to reagovala 1978. godine donošenjem konvencije koja zabranjuje ratovanje modifikacijom vremena i životne sredine ...

- Ali postoji i studija američke vojske iz 1996. godine pod naslovom Posedovanje vremena u 2025. godini, u kojoj se kaže da će oni za 20-30 godina moći potpuno da kontrolišu vreme. Uostalom, prvi ljudi koji su sleteli u Irak pre početka bombardovanja su bili meteorolozi. Meteorologija je postala toliko bitna da nijedan rat ne može više da počne bez utvrđivanja vremenskih uslova za sletanja, invazije, desante.

Očigledno je da postoji veliki uticaj vremena i meteorologije kroz celu istoriju ratova. Na primer, većina ratova u severnoj hemisferi počinje u proleće - bombardovanje Jugoslavije je počelo u proleće, irački rat je počeo u proleće ... Smatra se da se najveći dobitak može ostvariti do jeseni. Nijedan rat ne počinje u jesen, to bi bilo samoubistvo. To se vidi po primeru Staljingrada, tako se i Napoleon prešao.

Da se vratimo na vašu televizijsku seriju.

- Da, i mi smo počeli da snimamo u maju. Međutim, imali smo problem da nam se istopio sneg u Rusiji i u Finskoj, koji nam je bio potreban za snimanje. Jedna od ideja je bila da se obradi malo poznati, takozvani rusko-finski rat, vođen u zimu 1940. godine. Hteli smo da imamo ratove koji nisu toliko obrađeni kao npr. oni koje su vodili Napoleon ili Hitler. Uzeli smo u obzir i NATO bombardovanje, odnosno rat na Kosovu, ali tu nije bilo neke specijalne meteorološke priče, pa smo i od toga odustali. Vreme je bilo uglavnom dobro, a ono malo lošeg vremena nije uticalo na vođenje rata. Ta priča je sasvim druge prirode. Odustali smo i od Iraka zbog velikih mera bezbednosti koje bi bile potrebne.

Dakle, ostalo je da, pored iskrcavanja u Normandiji, pokrijemo razne klimatološke uslove kao što je to bio “beli rat” u Alpima između Italijana i Austrijanaca u Prvom svetskom ratu, pa rat saveznika u Severnoj Africi protiv Romela koji je završen padom El Alameina, kao i borbe u severnom Vijetnamu koje su kulminirale bitkom za Dijen Bijen Fu i okončanjem francuske kolonijalne vlasti u Indokini, i na kraju velika bitka na Ipru u Belgiji tokom Prvog svetskog rata.

A šta je tu bio problem?

- Blato. Tamo je trupe potpuno paralisalo blato, došlo je do kompletnog zastoja mehanizacije. Ima fascinantnih slika na kojima se vidi kako sve tone u blatu - ljudi, topovi, tenkovi.

I kako ste to snimali?

- Svaka epizoda je sačinjena od nekoliko segmenata. Snima se na aktuelnoj lokaciji gde mi naravno ne možemo da izazovemo vreme koje je vladalo u istorijskom trenutku. Na svakoj lokaciji imamo dva gosta - jedan je ekspert savremene armije za preživljavanje ili čovek koji je upućen u savremeno preživljavanje. Obično su to bivši marinci, u Alpima smo imali jednog spasioca. Pored ljudi iz te grupe imamo gostovanje lokalnih stanovnika koji tradicionalno žive u tim određenim uslovima, a mi posmatramo kako se oni brane od vremena i klime u kojoj preživljavaju.

Tako smo u Alpima imali jednog izuzetnog čoveka, spasioca, rezervistu austrijske vojske, koji je znao sve što je potrebno za opstanak u ekstremnim uslovima. Zanimljivo je da on ne veruje u savremenu tehniku kao npr. GPS (satelitski sistem navigacije) ili one odašiljače koji se koriste za nesreće prouzrokovane lavinama. On takođe kaže da je vuna mnogo bolja od modernih materijala, recimo od gorteksa.

Ti ljudi nam, dakle, pokazuju kako se oni štite od tih vremenskih uslova. U Sahari su to bili Beduini, u Vijetnamu ljudi koji žive na većim visinama u džungli. Tamo smo otišli na mesto gde se nalazio glavni komandni štab Vijetnamaca i našli čoveka koji je učestvovao u ratu i koji nam je pokazao kako su se oni borili protiv Francuza, nekim klopkama za životinje i sličnim stvarima. Pokazao nam je njihove metode snalaženja i kako su koristili džunglu ili vremenske neprilike u borbama. Jedna od priča je bila kako su Francuzi napravili katastrofalnu grešku kad su 1954. godine došli u dolinu Dijen Bijen Fua u koju su se sve vode iz ranog monsuna slile i stvorile ogromnu močvaru. Francuski vojnici su počeli da umiru od bolesti, a Vijetmin je iskoristio tu situaciju, gađao ih artiljerijom sa okolnih brda i počeo polako da steže obruč. Francuzi su izgubili 25 000 vojnika, njihov ulazak u Dijen Bijen Fu je bio svojevrsno ponašanje kamikaza. I dan-danas su Vijetnamci veoma ponosni na ovu bitku koja je okončala francusku kolonijalnu vlast u Indokini. Bila je nedavno velika proslava pedesetogodišnjice tog podviga.

Na ovom primeru se vidi kako se domaći borci snalaze u svojoj životnoj sredini, kako su lokalni ljudi u prednosti, odnosno kako životna sredina može da se iskoristi za potrebe jedne ili druge armije.

Što se tiče Sahare, to nije priča o lokalnim silama nego priča o borbi između dve strane sile koje su se sticajem okolnosti našle tu, bez ikakve potrebe. Nemački general Ervin Romel je, kada je prebačen iz Evrope da pomogne italijanskim trupama početkom 1942. godine, napravio veliki proboj u severnoj Africi. Engleski general Montgomeri je trebalo da zaustavi sile osovine i ponuđene su mu usluge jednog bivšeg britanskog avanturiste koji je najbolje poznavao pustinju pošto je godinama tamo živeo. Britanska armija je njemu ustupila najsposobnije ljude iz specijalne jedinice Long range desert group i on ih je obučio da krenu u pustinju, da tamo borave tri do četiri nedelje i da pokušaju da pronađu nemačke položaje.

Borci te specijalne jedinice su kasnije bili na usluzi partizanima u Grčkoj i Jugoslaviji ... A kako se klima odražava na kondiciju i zdravlje vojnika?

- Delimično smo se bavili i time. O tome smo malo govorili u vezi sa iskrcavanjem u Normandiji kada su vojnici masovno oboleli od morske bolesti. Ti vojnici su satima plovili u čamcima i desantnim brodovima, znali su da idu u skoro sigurnu smrt, jer su morali u ranim jutarnjim časovima u punoj, teškoj opremi da skoče u vodu, da prođu kroz tu vodu i izađu na čistinu gde su ih onda rafali kosili.

Ali, najbolje će se takve stvari videti na meni samom. U Alpima smo tri dana snimali, bilo je veoma naporno, spavali smo na visini od 2 750 metara, na glečeru na Marmoladi u Dolomitima. Imate kratak dah, srce ubrzano kuca, san je veoma lagan. Nosio sam staru, tešku austrijsku uniformu od vune i originalne kožne čizme koje su mi bile tesne. Bilo je veoma toplo, ja sam se prokuvavao u toj opremi i posle tri dana sam imao kolaps tako da nismo znali da li ćemo moći da završimo snimanje koje je bilo planirano. Ekipa je onda uzela dublera, obukla ga kao mene i snimali su ga samo s leđa. Posle toga su vodili računa o mom zdravlju, da se ne naprežem previše, s obzirom da to nije bilo samo snimanje, nego snimanje u ekstremnim uslovima. Sada imam jedan dan odmora za adaptaciju.

Kako je bilo vojnicima po snegu, kiši, vetru, na toj visini ...

- Da, nezamislivo. U Vijetnamu smo imali iskustvo neverovatne vlage, velike vrućine ... Kako to troši organizam koji nije navikao na takve uslove! Ideja režisera je svakako bila da se što više izvuče iz aktuelnog paćenja, u ovom slučaju mog, da bi se dobila autentičnost.

Jedino što niste mogli da simulirate je bio strah od smrti.

- Sama predstava da je čovek mokar, premoren, iscrpljen i da je uz to još preplašen za život, jeste jeziva. Ja sam razmišljao i o tome da vojnicima možda ni ne smetaju toliko ti teški uslovi, da ih oni u tim trenucima i ne osećaju toliko jako, jer ono što ih najviše preokupira je da prežive, to je borba za goli život. Taj adrenalin i taj egzistencijalni strah su jači od svega.

Jeste li vi imali neke granične doživljaje te vrste?

- Imao sam jedan zaista granični doživljaj. Deo serije obuhvata simulaciju uslova u laboratoriji. Jednom prilikom su me u zatvorenoj komori hladili dok sam trčao na pokretnoj traci, pustili su ventilatore, razređivali vazduh na meru kiseonika koji vlada na 4 500 metara nadmorske visine. U jednom trenutku sam počeo da gubim svest i molio da prekinu eksperiment. To su oni jedva čekali - da dobiju autentičnu reakciju svoga glumca! Kad sam izašao iz komore, pričao sam pred kamerom kako se osećam. To je njihov najbolji materijal. A ja nisam imao odgovarajuće osiguranje za takve slučajeve. Zaključio sam ugovor bez agenta, ispao sam kao pomalo naivan naučnik i skoro žrtva obrađivane teme.