Autizam kao metafora

Pre tačno godinu dana Goran Paskaljević počeo je snimanje filma “San zimske noći” o neobičnom trouglu - samohrana majka sa autističnim detetom i čovek koje se posle duge zatvorske kazne našao opet na slobodi: njih niko neće, nepotrebni su svima, osuđeni jedni na druge u svojoj odbačenosti...

Danas, film “San zimske noći” već beleži prve poene: imaće svetsku premijeru u Torontu, u okviru programa “Veliki majstori režije”, a odmah potom će biti prikazan, i to u konkurenciji za “Zlatnu školjku”, na festivalu u San Sebastijanu. Glavne uloge u filmu igraju Lazar Ristovski i glumica iz Sarajeva Jasna Žalica, kao i autistična devojčica iz Kačareva Jovana Mitić.

Film “San zimske noći” upravo se tako nekako i preporučuje, kao prvi slučaj u svetskoj kinematografiji u kome je jedna od glavnih uloga poverena autentičnoj autističnoj devojčici.

Razgovaramo s Goranom Paskaljevićem uoči njegovog puta u Kanadu...

Kao najmanje bi se moglo reći da ste se upustili u jednu neobičnu priču: šta vas je inspirisalo?

- Već neko vreme prilike u Srbiji su dopuštale da se na vlast vrate snage starog režima - otvoreno, mada na mala vrata. Počele su da igraju svoje stare političke igre i da ponovo uključuju propagandnu mašineriju. Srbija je danas talac onih koji su je uvukli u deset godina krvavih sukoba i ekonomske stagnacije. Život se nastavlja kao da je sve zaboravljeno, kao da se ništa nije dogodilo. Tako se i razvila neka vrsta “autizma”, koja je zahvatila deo srpskog stanovništva i nacionalne elite, pa sam i ja počeo da razmišljam o temi autizma, naravno na metaforički način.

Da li je to, sasvim uzgred, bio razlog što ste učestvovali u kampanji Borisa Tadića tokom nedavnih predsedničkih izbora?

- Da. I srećom, on je pobedio. To mi daje nadu da će Srbija konačno smoći hrabrosti da se suoči sa svojom prošlošću i nađe put za integraciju u Evropsku zajednicu. Čak sam u jednom trenutku pomislio da film nazovem “Buđenje”. Ali, ostavimo politiku na stranu.

I šta možete da kažete o autizmu, da li ste morali da učite o toj bolesti čije ime lako izgovaramo, pa i koristimo u svakodnevnom životu?

- Da, još prošle godine nisam mnogo znao o toj bolesti. Razgovarao sam sa specijalistima koji su mi dali informacije. Autizam primarno karakteriše jasan nedostatak društvene interakcije. To je prvenstveno zbog činjenice da autistična osoba veruje da svi misle kao i ona. Stoga ona ne oseća potrebu da komunicira s drugima, pa se, prema tome, zatvara u svoj svet. Bez obzira na to, ljudi koji boluju od autizma, potpuno su normalne inteligencije.

Tokom posete ustanovama u kojima dnevno borave autistična deca upoznao sam Jovanu Mitić, trinaestogodišnju devojčicu iz Kačareva. Trebalo mi je nekoliko dana da se povratim posle tog prvog susreta. To je za mene bio veliki šok, jer sam se prvi put u životu sreo sa nekim ko boluje od autizma. Jovanin šarm me je istog trenutka osvojio, šarm tog deteta koje je tako drugačije, a ipak tako osećajno i puno života. Kad jednom prihvati da komunicira s vama, na svoj često neobičan način, ona će vam prirediti nezaboravna iznenađenja. I tako sam napisao scenario za film “San zimske noći” , zajedno sa svojim dugogodišnjim prijateljem i saradnikom Filipom Davidom.

O čemu se, u stvari, radi u filmu pošto je njegova domaća premijera predviđena tek na Festu?

- Film priča o Lazaru, čoveku koji je proveo deset godina u zatvoru i koji je odlučio da zbaci teret prošlosti, spreman je da počne novi život u zemlji koja, takođe, naizgled ide ka boljoj budućnosti. Lazar se susreće sa Jasnom i njenom kćerkom Jovanom, autističnim detetom, obe su izbeglice iz Bosne i one, kao i on, žele da zaborave strašnu prošlost. Ova tri ljudska bića, koja je život osakatio, malo-pomalo izgradiće zajednički život i osnovati porodicu, ali će ih razdvojiti realnost društva, koje se uprkos prividu, nije odreklo sopstvene teške prošlosti.

Da li je to zapravo politički film?

- Ne, iako je prvobitna ideja došla upravo iz tog stanja “autizma” u kojem se nalazi deo stanovništva Srbije. Ono što me zanimalo je priča o tom susretu čoveka užasne prošlosti, koji je bio isključen iz društva zbog svog zločina i autističnog deteta, koje je i samo isključeno iz društva, ne sopstvenom greškom. Politička metafora postoji samo u pozadini.

Zbog čega ste odlučili da uzmete pravu autističnu osobu da igra ulogu Jovane?

- Naravno, odmah se postavilo pitanje ko će igrati ulogu autističnog deteta. Da li da se film snima sa Jovanom ili sa nekim detetom, koje bi igralo ulogu autistične osobe? Tu su se javili problemi. Prvi je bio autentičnost lika. Bilo je jasno da samo autistično dete može zaista da izrazi ono što autizam zapravo jeste. Ali, takođe je bilo jasno da je snimanje autističnog deteta vrlo komplikovano i rizično i, koliko je meni poznato, nijedan režiser na svetu to do sada nije radio u celovečernjem igranom filmu.

Uz pristanak njenih roditelja i njenih lekara, koji su je posmatrali više godina i koji su bili prisutni tokom snimanja filma, konačno sam odlučio da Jovana “igra” ulogu u filmu.

Zvuči, ipak, malo mučno?

- Da, drugi problem ticao se moralnog aspekta. Zaista se može smatrati da je uzeti autistično dete da glumi u filmu napad na njeno dostojanstvo zbog njenog hendikepa. Ja sam odgovor na ovo pitanje našao u tekstu Deklaracije prava hendikepiranih osoba u kojoj stoji da svaka osoba, koja je fizički ili mentalno hendikepirana, ima ista prava kao i svi drugi, da ima pristup svemu što društvo može da im ponudi, posebno u oblasti obrazovanja i kulture.

S druge strane, kad se pročitaju različita mišljenja specijalista o ovoj bolesti, svi se slažu da je najbolji način da se autistično dete integriše u društvo onaj da mu se dopusti da razume svoje socijalno okruženje, da razvije svoje sposobnosti i da poveća svoju samostalnost, pomažući mu što je više moguće da napusti svoj unutrašnji svet. Ti specijalisti takođe ističu činjenicu da se autistične osobe još često smatraju čudnim stvorenjima, da ih se ljudi plaše, iako je susret s njima velika blagodet za dušu. Sve što se može uraditi da se poveća naše znanje i razumevanje ove bolesti može samo da dovede do bolje integracije autističnih osoba u društvo. Da citiram divnu rečenicu profesora Tomkijeviča: “Najveće nasilje, koje neko može da učini autističnom detetu, jeste da dozvoli da ono stagnira u svom autizmu.”

Da li ste tokom snimanja primetili neke promene u Jovaninom ponašanju?

- Da. U početku se ona nije mogla “kontrolisati”, u smislu da je radila samo ono što je htela. Zato smo, na primer, puštali da kamere rade dvadesetak minuta, sve dok nisam dobio reakcije koje su odgovarale priči. Onda je ona postepeno počela da se zanima za ljude oko sebe i počela da reaguje na moje instrukcije. Mogao bih da kažem da je počela da “glumi” svoju ulogu. Takva situacija me je obavezala da što je moguće više olakšam snimanje i koristim dve mini DV-kamere. Film je onda prebačen na format od 35 mm.

Ali najveće zadovoljstvo mi je donela promena u stavu ljudi u Jovaninom selu. Od kada znaju da je glumila u mom filmu sa Lazarom Ristovskim, i od kad su videli nas troje kako zajedno idemo ulicama, neki ljudi, koji su ranije okretali glavu kad bi sreli Jovanu i njenu porodicu, danas je zovu po imenu i pozdravljaju je.

Pretpostavljam da je “San zimske noći” jedna, pre svega, dubako humana priča. Takvim bolnim a poetičnim temama gotovo da je sasvim posvećen čitav vaš bogati filmski opus...

- Odrastao sam u građanskoj porodici koja me je naučila da je lični moral najvažniji u životu. I kada jedno društvo počne da gubi moralne vrednosti, onda dolazi do sveopšte nesreće i stradanja. To je nama, kao društvu, počelo da se događa poslednjih deceniju, dve. Danas se ceo život ovde okreće oko toga da oni koji poseduju moć, pogotovo finansijsku, zarade još više i time odbrane svoje, često nelegalno stečeno bogatstvo. LJudi se cene isključivo po materijalnim kriterijumima i tako se jedan veliki deo građanske klase našao na margini. A poznato je da bez uspona upravo te srednje građanske klase nema ni opšteg društvenog progresa. Moji raniji filmovi pričali su upravo o ljudima s margine, jer sam kroz te priče, čini mi se, najbolje mogao da otkrivam bolest koja je počela da zahvata društvo. Najpre su to bili ljudi koji se nisu uklapali u komunistički totalitarni sistem, zatim oni koji su ostali mimo nacionalističke euforije, danas su to ljudi u nekoj formi ličnog “autizma” kao što je to Lazar u mojoj poslednjoj filmskoj priči. Ipak, ja film ne vidim kao sredstvo političke borbe, kao Majkl Mur, recimo, već pokušavam da stvorim distancu, ponesu me likovi, lična osećanja i tako krajnje spontano nastaju filmovi u kojima običan život i ti ljudi s margine odnesu prevagu.

Vi ste vrlo poštovani u svetu, primer Toronta već dovoljno govori, ali kako stvari ovde stoje, ovde u ovoj maloj i onda, prirodno, zavidnoj sredini?

- Sebe ne smeštam samo u ovu sredinu. U Torontu će film biti prikazan u reprezentativnom programu, zajedno sa delima Almodovara, Vendersa, Godara.... i to je činjenica. Zavist i sitne pakosti neostvarenih ljudi iz ove sredine me se odavno više ne dotiču.

Kako uopšte nalazite svežinu i energiju ili se to najbitnije, jednostavno, ima negde u sebi?

- Snimio sam tridesetak kratkih i dokumentarnih filmova i trinaest dugometražnih igranih. Spadam u srpske reditelje koji su najviše radili. Pa, ipak, čini mi se da sam mogao da snimim mnogo više filmova. Međutim, materijalni uslovi u kojima živimo i evidentna nebriga društva, ili bolje rečeno političara, za naše filmske stvaraoce, osujetila me je da radim svaki put kada sam to želeo. I ne samo mene već i sve filmske autore u ovoj zemlji koji su imali šta da kažu i koji su kvalitetom svog dela potvrdili da zaslužuju veću pažnju. Danas je posebno teško mladim autorima koji nikako da dođu do filma.

A kako ste vi “došli” do ovog filma?

- Produkciju sam započeo sopstvenim sredstvima. Lazar Ristovski mi se pridružio. U februaru mi je RTS odobrio ulaganje koje je uobičajeno za televizijsku dramu. A zatim je u celu priču ušao Cepter internacional. Oni su bezuslovno pomogli da se film okonča. NJihova procena bila je da će film vratiti uložena sredstva i, ono što je najvažnije, smatrali su de će imati visok umetnički kvalitet i tako predstavljati srpsku kulturu u svetu.

Poznato je da vaši odnosi sa Kusturicom nisu najbolji, Ipak ste vas dvojica glavni rivali iz Srbije a u velikom svetu. Ima li tu nečeg novog?

- Kusturica i ja snimamo sasvim različite filmove. I u estetskom smislu, baš kao i po načinu i dužini snimanja. Naravno da su oni i dijametralno različiti po visini budžeta. NJegovi filmovi su barokno raskošni, moji su sasvim jednostavni, skoro ogoljeni. On ima sasvim prepoznatljiv stil dok se ja uvek prilagođavam temi o kojoj govorim, odnosno autentičnom životu. Zato nas ne vidim kao rivale.

Radeći mnogo na Zapadu, uopšte u svetu, čemu ste se tamo naučili, šta biste prvo izdvojili...?

- Ono što je na Zapadu dobro, jeste da kada počnete snimanje filma, posle napornih priprema i natezanja s producentima, imate uglavnom sve ono što vam je potrebno da taj film izgleda profesionalno. Podrazumeva se i da ste izuzetno dobro plaćeni. Ali, tu negde može da se izgubi duša. I zato više volim da radim u Srbiji i pored svih okolnosti koje ovde filmskim autorima nisu naklonjene. Ipak, da budem sasvim iskren, nisam odustao od snimanja filmova na Zapadu pošto imam neke zaista dobre ponude, ali samo pod uslovom da tamo mogu da ostanem potpuno svoj kao što je to do sada bio slučaj. Govorim o filmovima rađenim u Americi i Irskoj.