Krvavo leto u Rusiji

Zvanična Moskva je zaključila da teroristički napad na osnovnu školu u Beslanu, gradu od dvadesetak hiljada stanovnika u ruskoj republici Severnoj Osetiji - Alaniji, na Severnom Kavkazu, predstavlja “objavu rata Rusiji”.

Od 1 181 taoca, koje su teroristi u sredu prvog septembra rano pre podne uterali iz školskog dvorišta u zgradu, posle dva i po dana užasa, u prvim satima popodneva u petak, život je izgubilo sto pedeset šestoro dece i sto osamdeset dvoje odraslih, roditelja, rodbine i nastavnika. Povređeno je 248 dece i 317 odraslih. Prema istom zvaničnom saopštenju u ponedeljak, od 32 napadača 31 je ubijen, a jedan, identifikovan kao Nur-Paša Kulajev iz Čečenije, uhvaćen i u prvom saslušanju “sve je priznao”.

Teroristi su za upad izabrali prvi septembar ne kao istorijski datum, kao što je bio slučaj s nekim drugim terorističkim akcijama koje su imale veliki odjek, već zato što su znali da će se tog dana, prvog dana nove školske godine, po tradiciji u Rusiji, u školi okupiti mnogo ljudi, dece, roditelja i rodbine.

Iz jednog od prvih opisa upada terorista u dvorište škole u Beslanu, nefriziranog kasnijim zvaničnim i poluzvaničnim verzijama, glasinama i pričama iz druge ruke, vidi se da niko, ni deca, njihovi roditelji i nastavnici, nije ni sanjao šta će uslediti. Deca su bila postrojena u obliku ćiriličnog slova P, na desnom krilu prvaci i najmlađi, bliže ulazu u zgradu, na levom najstariji razredi, a svuda oko njih odrasli. Muzika je svirala neku prigodnu melodiju. Teroristi su se pojavili na glavnom ulazu, na kamionu. Stigli su iz Ulice Kominterne: “Bilo ih je oko petnaest, svi naoružani i sa maskama, osim jednog, koji je očigledno bio glavni” - ispričao je mališan koji se među prvima spasao iz obruča, čim je počela pucnjava u znak upozorenja. “Taj je prvi iskočio iz kamiona, dotrčao do ulaza i iz automata ispalio rafal u vazduh. Šestorica drugih terorista su nas opkolili. Zajedno sa drugovima potrčao sam prema drugim vratima i čuo da glavni viče: ‘Ne plašite se, mi vam ne želimo ništa loše!’ Mi se nismo zaustavljali.”

Novinar koji je zabeležio ovo svedočenje, pokazao je dečaku na svom laptopu fotografije najpoznatijih čečenskih terorista i on je u jednom od njih prepoznao “glavnog”. Tako se rodila prva verzija da je na čelu terorističkog upada u Beslan bio Doku Umarov, komandant tzv. jugozapadnog fronta “Ičkerije” i bivši sekretar njenog saveta bezbednosti u vreme kad je Moskva pokušavala da “podvede” Čečeniju pod ruske zakone. On je bio javna ličnost i nije mu bila nužda da se skriva iza maske kao što su to učinili ostali. (Na kraju će se ispostaviti da je napadom na školu u Beslanu rukovodio Magomed Jevlojev, 26-godišnji Inguš rođen u Groznom, poznat među teroristima kao Magas.)

“On je pucao za nama dok smo trčali. Ne u vazduh, već po nama. Neki su pali, ranjeni” - ispričao je mališan. “Najmlađi su ostali kao skamenjeni. Bili su daleko od ulaza kroz koji smo mi utekli.” Teroristi su, uostalom, odmah blokirali i taj prolaz i sve koji su bili u školskom dvorištu poterali u zgradu.

Mališan čiju priču prenosi list “Izvestija” otrčao je u stanicu milicije, ali su tamo već znali šta se zbilo. Čekali su, međutim, direktive. Čudno je, međutim, da dečaka niko ništa nije pitao, niti se zainteresovao da li je nekoga prepoznao, kao što je to učinio novinar!

Kasnije je ustanovljeno da je kamion sa teroristima stigao pred školu “vođen milicijskom patrolom”. Najverovatnije je da su teroristi oteli policijski automobil, ali nije isključeno da su sami policajci pod prisilom doveli teroriste do škole. Da li će jedini preživeli iz grupe napadača otkriti kako su, kojim putem i otkud stigli, odnosno da li će to biti i javno saopšteno, tek će se videti, ali se može pretpostaviti da ih je put iz Čečenije vodio preko Ingušetije, jer je mnogo kraći od zaobilaznog pravca preko zajedničke granice sa Severnom Osetijom. Prema izjavi predstavnika Federalne službe bezbednosti (FSB), teroristi su krenuli iz sela Hurikau, blizu granice sa Ingušetijom, koje pripada severnoosetskom mozdočkom rejonu, naseljenom pretežno Ingušima.

Kremlj voli poslušne Gde su bile naše hvaljene specijalne službe kada je 30 naoružanih bandita - Arapa i crnaca ušlo u Osetiju? Gde su bile kada su “šehidke” unosile eksploziv u avione - sigurno to nisu mogle da urade bez saučesnika na aerodromu. Samo, očito je da naše specijalne službe nisu imale vremena za to. One su se po ko zna koji put iznova reorganizovale i reformisale, jer je pre samo dva meseca Putin potpisao novi dekret o još jednoj izmenjenoj strukturi FSB-a. Razume se, sve se to radi u cilju “optimizacije”, “snaženja”, “povećanja efikasnosti”. Sada je, da se još jednom poslužimo citatom iz predsednikovog govora, potrebno, kako se pokazuje, uspostaviti “daleko efikasniji sistem bezbednosti”. Pa kako ćemo sad da postavljamo novi sistem bezbednosti kad smo ga pre dva meseca reformisali? A da i ne govorimo o tome da je svakom drugom ministru karijera započela u kagebeovskoj kući na Lubjanki. Nisu, međutim, problem samo naše specijalne službe. Sada se jasno vidi još jedna stravična realnost: vlast na Kavkazu je u potpunosti nemoćna. To je vlast koju je Kremlj bajonetima postavio. Od onih koji bi možda i mogli da imaju nekakvog uticaja, što se videlo i za vreme pregovaranja sa teroristima u Beslanu, Kremlju na vlasti daleko više odgovaraju poslušni i manipulativni ljudi, koji će raditi sve kako im se kaže. Nevolja je, međutim, što ta medalja ima i negativnu stranu. Marionete su nesamostalne i impotentne. Kremlj je želeo da uspostavi vertikalu vlasti. Smatrao je da će osigurati stabilnost i državnost poslušnošću predsednika kavkaskih republika. Dogodilo se sasvim suprotno. Dobili smo slabe, bespomoćne rukovodioce koji ne umeju da donose odluke niti da preuzmu odgovornost. Ingušetija već bukti. Inguši su ogorčeni zbog razmera nasilja, samovolje i autoritarnosti lokalnih specijalnih službi. Osetija je na granici eksplozije. Nema mira ni u Dagestanu. Zato moramo smoći snage da priznamo: mi gubimo Kavkaz. Ako vlast i dalje bude delovala dosadašnjim metodima - definitivno ćemo ga izgubiti. (“Moskovski komsomoljec”, komentator Aleksandar Himštejn, deputat u Dumi)

Šta se tačno zbivalo tih prvih sati posle iznenadnog upada terorista, sve do danas nije precizno ustanovljeno. Trećeg dana, posle krvave drame spasavanja talaca i likvidacije terorista, vlasti su tvrdile da su zločinci imali “sve na gotovo”, stravičan arsenal oružja i eksploziva koji su dopremili još tokom letnjih meseci, dok se škola renovirala, a oni sami bili angažovani kao “građevinski radnici”. Taoci su ispričali da su teroristi, čim su svu decu, njihove roditelje i nastavnike uterali u zgradu, minirali sve prostorije, a u fiskulturnoj dvorani postavili eksploziv čak i na lustere. Više od hiljadu dece i odraslih (prvo se govorilo da ih je oko 250, pa 300, pa nekoliko stotina, da bi se navodno tačan broj talaca ustanovio tek kad je sve prošlo) provelo je ta dva i po dana i dve noći u stalnom strahu da svakog trenutka mogu odleteti u vazduh, jer su im teroristi neprestano pretili da će ih u slučaju ma i najmanje neposlušnosti ili otpora poubijati ili aktivirati eksploziv. Bili su žrtve ne samo straha za život, već i neljudskog odnosa. Teroristi nisu dozvoljavali da se taocima dostave hrana i voda, a jedina “milost” koju su otetima ukazivali, sastojala se u tome da su im dopuštali odlazak u toalet.

A u krugu ljudi oko škole nije bilo gotovo nikoga ko među taocima nije imao nekog svog. Svi su hteli da se pridruže svojima i trebalo je vremena da milicija, odnosno specijalci prispeli iz Moskve, pripadnici “Alfe” i “Vimpela”, zajedno sa ekipama Ministarstva za vanredne situacije i civilnu odbranu, s mukom, privole ljude da se udalje. Civilni “zid” nasuprot licu školske zgrade bio je od nje udaljen tek stotinu metara, a između, na raznim mestima, poluzaklonjeni, “alfe” i “vimpeli” držali su na nišanu vrata i prozore škole. Teroristi su, međutim, postavili decu uz prozore, kao živi štit, da bi sprečili eventualne snajpere (kojih, uostalom, nije ni bilo, kako proizlazi iz zvaničnog nabrajanja naoružanja na obema stranama!), pa su specijalci krenuli u akciju tek kad je zapucalo, ali je, i pošto je sve okončano, ostalo nejasno da li je prvo odjeknula slučajno izazvana eksplozija na koju su teroristi odgovorili paljbom, ili su prve hice ispalili neki roditelji otete dece, više ne mogavši da izdrže “neaktivnost” specijalaca.

Upravo zbog tog bliskog prisustva zabrinutih roditelja poprištu zbivanja stradalo je mnogo više ljudi nego što bi bilo žrtava da su snage bezbednosti znale šta im je činiti u takvoj situaciji i da su situaciju držale pod kontrolom.

Sve što se ispoljilo kao slabost u Beslanu, već se mnogo puta dogodilo protekle decenije na drugim mestima. Odred od oko sto čečenskih terorista, sa sada famoznim Šamiljem Basajevom na čelu, upao je juna 1995. godine u Buđonovsk, u susednoj Stavropoljskoj pokrajini. Oni su nedelju dana držali više od 1500 talaca u gradskoj bolnici - pacijente, osoblje i stotine meštana pokupljenih na ulicama. Zbog neosnovanog samopouzdanja i lažne sigurnosti tadašnjih vodećih ljudi na čelu službe bezbednosti i armije, drama s tragičnim posledicama dobijala je prizvuke farse. Likujućim teroristima je 19. juna omogućeno da u autobusima, sa dobrovoljnim taocima (novinarima i poslanicima Državne dume) napuste Buđonovsk. Kolonu su pratili borbeni helikopteri, bez rezultata. Teroristi su tokom noći nestali. Taoci su ostali živi, teroristi takođe. Ali je u toku prva tri dana poginulo 130 civila, 18 milicionara i 18 vojnika, uz oko 400 ranjenih.

Iz ženskog dela kuće Obična ljudska pamet ne može da shvati ono što se dogodilo: muslimanske žene, one pokorne i smerne, potpuno zabrađene, koje ceo život provode u ženskom delu kuće, nežne lepotice sa kajalom iscrtanim očima ili majke oko kojih se muva tušta i tma dece, naoružavaju se granatama, stavljaju na sebe šehidske pojaseve i, ne skidajući velove, dižu ljude u vazduh, ne štedeći ni svoje ni tuđe živote. Muslimanski muškarci koji su odavno uspostavili šerijatske zakone, a ti su zakoni jednom zasvagda definisali položaj žene u muškom svetu, ostvarili su apsolutno neviđen, uistinu revolucionarni pomak: ne samo da su dopustili svojim ženama da napuste spavaću i dečiju sobu i kuhinju, već su ih naterali da učestvuju u najčudovišnijem mogućem ratu, u kome na strani neprijatelja ne stoje naoružani muškarci, već žene i deca. Islamski fundamentalisti su saopštili da im se naš svet ne dopada. Otvoreno govoreći, ni nama se samima taj svet ne dopada naročito; mnogi u njemu vide velike poroke i sami ga kritikujemo i zdesna i sleva, i odozgo, i odozdo. Tako je naš neislamski, više-manje hrišćanski svet, počeo da traži nekakav materijal ne bi li opravdao islamiste: tačno je, američka politika je ... gruba ... ohola ... nerafinirana ... valjalo bi postupati nežnije i mnogo korektnije u političkom smislu ... da se niko ne bi uvredio... Ipak, dopustite našem krivom, kosom i hromom svetu da sam sebe ispravlja. Bez povika islamskih fundamentalista da će nas kazniti zbog toga što ne verujemo kako treba. Ne verujemo u njihovog boga. Opet, teško da ćemo ikada poverovati u boga koji primorava nesrećne muslimanske žene da krenu šehidskim putem. Mi imamo svoju sasvim konkretnu muku: rat u Čečeniji, koji su vlasti isprovocirale i koji je besmisleno započet nije zaustavljen u trenutku kada je to još bilo mogućno učiniti; taj rat je islamistima otvorio izvanredan poligon za delovanje. Dvesta pedeset hiljada poginulih, 250 000 udovica i majki koje su izgubile decu, 250 000 siročadi - ako se to uopšte može izračunati - i na jednoj i na drugoj strani. Iz njihovih redova danas se vrbuje armija mržnje. Opet - i na jednoj i na drugoj strani. Ovaj rat se danas vodi na našim ulicama, mada ga većina nas i dalje vidi samo na ekranu svog televizora. Tu pred nama promiču slike dece-talaca, žena u šehidskoj opremi i staraca prekrasnih i plemenitih lica koji objavljuju najsuroviji verski rat svim nevernicima. Mi smo ti nevernici, nama taj rat objavljuju. U prvim redovima njihove vojske nije, međutim, verski fanatik, već siromašni, neobrazovani, žestoki momak tupog pogleda, od onog soja koji je Fokner nazivao sojem nesrećnih kučkinih sinova. (“Moskovskije novosti”, književnica LJudmila Ulicka)

Sličan ishod imaće još jedan takav upad odreda terorista iz Čečenije u susedni Dagestan koji je predvodio Salman Radujev, zet DŽohara Dudajeva. U gradu Kizljaru teroristi su devetog januara 1996. godine ponovili “buđonovski scenario” - zabarikadirali su se u gradskoj bolnici sa oko 2 000 talaca, pacijenata, medicinskog osoblja i žitelja okolnih stambenih zgrada. Posle višečasovnih pregovora, ujutro, 10. januara, devet autobusa sa teroristima i 60 talaca napustilo je Kizljar put granice s Čečenijom. Prema sporazumu, trebalo je da taoci budu pušteni odmah po prelasku granice, a vojni plan je predviđao da će kolona terorista, već na čečenskoj teritoriji, biti uništena iz vazduha. Iz neustanovljenog razloga, mitraljiranje kolone počelo je pre nego što su taoci oslobođeni. Radujev je pod paljbom ušao u najbliže selo Pervomajskoje i naredio taocima da kopaju rovove. Vojska je opkolila selo i krenula u napad, ali su teroristi pod zaštitom noći ipak uspeli da se izvuku. U akciji federalaca poginulo je oko 200 civila i 30 vojnika.

Treći slučaj masovne otmice dogodiće se sedam godina kasnije: 23. oktobra 2002. godine, naoružani teroristi kojima je komandovao Movsar Barajev upali su u moskovsko pozorište “Dubrovka” tokom predstave mjuzikla “Nord-Ost”. Gledaoci i glumci, više od 800 ljudi, postali su njihovi taoci. Do tada nepoznati Barajev postao je TV “zvezda” - sve televizije su prenosile njegove ultimatume i zahteve, a njegove “šehidke” su pred kamerama paradirale sa svojim “pojasima smrti”. Teror-predstava je trajala tri dana, ali je politička odluka glasila da ovog puta teroristi neće otići, ni s taocima ni bez njih. Rano ujutro 26. oktobra u dvoranu je pušten gas, a zatim su “alfe” krenule na juriš. Svi teroristi, 32 muškarca i osam žena, bili su ubijeni. Poginulo je ili podleglo trovanju gasom 128 talaca.

Ove godine na Dan pobede, desetog maja, u Groznom je ubijen predsednik Čečenije Ahmad Kadirov, glavni oslonac Kremlja i njegove politike federalizacije na Severnom Kavkazu. U noći između 21. i 22. juna (u kojoj je 1941. Hitlerova Nemačka napala SSSR), tokom napada terorista na centre snaga bezbednosti u glavnom gradu Ingušetije Nazranju ubijeno je 97 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, službe bezbednosti, milicije i pravosudnih organa, a više od stotine ljudi je ranjeno. Tri nedelje kasnije izvršen je sličan upad u čečensko selo (20000 stanovnika) Avturi. Za razliku od čisto noćne intervencije u Nazranju, teroristi su držali Avturi cele noći 12. jula i dobar deo dana 13. jula, a da federalci nisu ni pokušali da ih isteraju. Legalne snage su ušle u selo tek kad su ga napadači mirno napustili, odvevši 12 talaca, isto kao što su se pod zaštitom noći povukli iz Nazranja. Usledio je potom i veliki sukob s teroristima u Kizljaru, u Dagestanu, u kojem je ubijen jedan od vođa napadača, komandir tzv. nogajskog bataljona Ulubaj Jelgušijev, a 21. avgusta, uoči vanrednih predsedničkih izbora u Čečeniji, u masovnom napadu ekstremista na dva milicijska punkta u Groznom ubijeno je 12 pripadnika milicije i civila, a 16 ljudi je ranjeno.

Pre nego što će se prvog septembra, operacijom u Severnoj Osetiji, vratiti na Severni Kavkaz, teroristi su kraj avgusta odredili za talas akcija u Moskvi: dva dana posle kombinovanog napada na milicijske stanice u Groznom, 23. avgusta na jednoj autobuskoj stanici u ruskoj prestonici eksplodirala je podmetnuta bomba, a kroz 24 časa, kasno noću, srušila su se dva putnička aviona tokom leta iz Moskve za Volgograd, odnosno Soči, usled eksplozija koje su izazvale dve čečenske “šehidke”, žene-samoubice. Nedelju dana kasnije, još jedna “šehidka” aktivirala je eksploziv na svom telu kod metro-stanice Riškaja. Postojala je još jedna “crna udovica” upućena sa prvim trima iz Groznog, preko Dagestana, u Moskvu, ali je izvršenje njenog zadatka izostalo - ili je opozvana, što je malo verovatno, ili je uplašena i čeka da smekšaju pojačane mere bezbednosti, da obavi samrtnu misiju i stekne “Alahovu milost”.

I napadači na školu u Beslanu su delovali “u ime Alaha”. Prestrašenim taocima stalno su pretili da će, ako snage bezbednosti pokušaju da ih oslobode, zajedno s njima otići u smrt, samo što, kao nevernici, niće biti te sreće da ih “primi Alah”.

Niko na Zapadu, naravno, nije aplaudirao teroristima koji su zauzeli školu u Beslanu i tako neljudski postupali s decom i ostalim taocima i verovatno će neko vreme splasnuti zabrinutost pojedinih zapadnih lidera i centara zbog “pritisaka” i politike Moskve na Severnom Kavkazu, posebno u Čečeniji, ali ipak niko od njih, izuzimajući nemačkog kancelara Gerharda Šredera, nije priznao da su čečenski teroristi odgovorni za stradanje nedužne dece i drugih civila u malom gradu u Severnoj Osetiji.

Svojevremeno je Aslan Mashadov, bivši čečenski predsednik u vreme drugog mandata Borisa Jeljcina, a sada, uz Šamilja Basajeva, glavni vođa čečenskih ekstremista, izjavio da će “rat protiv Rusije preneti na teritoriju Rusije”. Videlo se koji je to rat. Vidi se to i na Zapadu. Zato Mashadov više ne ponavlja tu pretnju, jer su ga zapadni pokrovitelji posavetovali da je kontraproduktivna. Za određene centre na Zapadu, pa i za države i njihove lidere, često je dovoljno da neko bude protiv Rusije pa da bude “dobar” i prihvaćen.

Rusiju, Kremlj i njene građane najviše brine što njena antiteroristička operacija i nova politika mira na Severnom Kavkazu nisu ništa uspešnije od “besmislenog i unapred izgubljenog rata” koji je Boris Jeljcin pre jedne decenije započeo protiv otcepljene Čečenije. Ovogodišnje krvavo leto Rusije, niz događaja poslednjih meseci, ukazuju da su banditske grupacije uspele da se konsoliduju: štaviše, da ponovo imaju jedinstvenu komandu (i da su na njenom čelu Šamilj Basajev i Aslan Mashadov).

Moskva je, u stvari, suočena sa novom etapom kavkaskog rata.