Čovek neba i zemlje

Protekle subote, 11. septembra, na veliki hrišćanski praznik Usekovanija glave svetog Jovana Krstitelja, NJegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle napunio je devet decenija ovozemaljskog života.

Tim povodom, na predlog predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice, predsednik SCG Svetozar Marović odlikovao ga je Ordenom Nemanje prvog stepena.

Istim povodom i NIN donosi više zanimljivih sličica iz života NJegove svetosti.

Svojim načinom života patrijarh Pavle blizak je mnogim ljudima. NJega, kao nekog svog, sebi bliskog, doživljavaju ne samo istinski vernici. Otuda i dosta priča, doskočica i šala u kojima je glavni junak srpski duhovni poglavar.

VARTBURG: Dok je vladika Pavle bio episkop raško-prizrenski, ova eparhija imala je samo jedan automobil - “vartburg”. On je korišćen uglavnom za prevoz raznih crkvenih potrepština. Episkop Pavle retko kad je u njega sedao, jer je uglavnom išao peške. Kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim “pežoom”, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz Bogoslovije, i kad su krenuli automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reče vladika Pavle:

- E, brate Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj “vartburg”!

MERCEDES: Gospodin Pavle, opšte je poznato, nastavio je da živi tako i kad se preselio u Beograd. Beograđani ga često susreću na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu... Tako, nekom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u jednom od najnovijih modela “mercedesa”, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zustavi automobil i izađe:

- Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba...

Patrijarh uđe u auto. Čim krenuše, upita:

- A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto?

- Moj, Vaša svetosti!

- Stanite! - zapovedi patrijarh.

Izađe, prekrsti se i reče svešteniku:

- Neka vam je Bog na pomoći!

CRNI AUTOMOBILI: Bilo je zasedanje Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. NJegova svetost, kao i obično, krenu na večernju službu u Sabornu crkvu. Kad izađe iz Patrijaršijskog dvora, vide mnoštvo parkiranih velikih crnih automobila. Pita:

- Čija su ovo ovolika luksuzna kola?

- Naših episkopa, Vaša svetosti! Došli su s njima na Sabor - odgovori sveštenik koji ga prati.

- O, Bog ga video, šta bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti!?

MUKE ĐAKONOVE: U zgradi Patrijaršije često se prepričava dijalog patrijarha i đakona koji ga svuda prati, pred odlazak na službu u crkvu na Banovom brdu.

- Kako ćemo da idemo? Kolima? - pita đakon.

- Autobusom! - odlučno će patrijarh.

- Gužve su, zagušljivo je u autobusu, a nije baš blizu...

- Idemo! - ponovo kratko će NJegova svetost.

- Ali... - idući za njim, đakon poteže novi, veći argument - Vaša svetosti, leto je, dosta sveta ide na Adu Ciganliju, autobusi su puni razgolićenog sveta. Nije zgodno...

- Znate, oče - okrete se patrijarh Pavle - svako vidi ono što hoće!

DVE MASLINE: Za stolom, na ručku u Patrijaršijskom dvoru više vladika. Među njima i patrijarh Pavle. Pored ostalog, stiže i činija sa maslinkama. Svi znaju da patrijarh drži do proračuna da je ljudskom organizmu optimalno potrebno samo šest maslinki. Međutim, vladika Stefan zahvati osam maslinki.

- Vaša svetosti, ja zahvatih dve više. Šta da činim?

- Sad uzmi to što si zahvatio, a sutra uzmi dve manje! - odgovori patrijarh.

PORUKA AMERICI: Kada je vladika Pavle postao srpski patrijarh, podseća upravnik Muzeja SPC mr Slobodan Mileusnić, mnoge delegacije i brojni visoki inostrani predstavnici izrazili su želju da se sretnu sa NJegovom svetošću. Došao je i tada dosta aktivni američki ambasador u Beogradu Voren Zimerman. Patrijarh ga primi u Patrijaršijskom dvoru. Ambasador prenosi pozdrave i čestitke u ime američkog naroda, u ime američkog predsednika i u svoje lično ime. Vodi se razgovor o opštim stvarima, a na kraju će ambasador da upita:

- Čime vam možemo pomoći?

Patrijarh ga pogleda:

- Vaša ekselencijo, nemojte nam odmoći, time ćete nam pomoći!

ČIST RAČUN: Mnoge poslove patrijarh zna da radi. U manastirima je naučio da šije, krpi, pere, obuću da pravi i popravlja, zemlju da obrađuje, voće da kalemi, knjige da povezuje i okiva, građevine i razne aparate i priključke da popravlja... A po prirodi je vredan čovek. Stalno nešto radi.

- I kad dođe ovde kod mene u kancelariju, ako primeti da nešto ne funkcioniše kako bi trebalo, ako vidi da se vrata ne zatvaraju dobro, da negde prokišnjava, da svetlo prekida..., on će sam krenuti da ustanovi u čemu je problem, pa će reći: “‘Ajde ovo da popravimo!”... - kaže sekretar Sinoda SPC i čtec NJegove svetosti Gradimir Stanić. - On se svuda ponaša kao domaćin, ne samo ovde u Patrijaršiji, nego u svakom manastiru i svakoj crkvi, svuda gde se zatekne...

U ovčarsko-kablarskom manastiru Blagoveštenje, u kojem se zamonašio, i gde, sada kao patrijarh, gotovo svakog leta odlazi na nekoliko dana, kad dođe vreme da se vrati za Beograd, pozove igumana Georgija da “sravne račun”:

- Oče Georgije, evo provedoh sa vama ovih nekoliko dana. Sve, Bogu hvala, bi dobro. Boravio sam ovde, doručkovao, ručao, a sve to košta. Je l’ tako?

- Pa, jeste, Vaša svetosti...

- A i ja vama nešto pripomogoh. Je l’ tako, oče Georgije?

- Jeste, Vaša svetosti, mnogo ste nam pomogli, kao da ste ovde došli da radite, a ne da se odmorite...

- Pa da sravnimo račun: popravio sam ti oluk, prozor, slavinu, bravu, lozu ovu uredio i podupro, cipele pendžetirao... Kad sve saberemo, oče Georgije, ispade da vi meni treba da doplatite!

PLATE: Patrijarh Pavle je, inače, odbio platu. Prima samo penziju koju je stekao kao episkop raško-prizrenski. A njegovi zahtevi su sasvim skromni, pošto sam sebi šije mantiju, sam cipele popravlja... tako da veći deo ostane i od te male penzije, što potom deli sirotinji ili daje za nešto što je opštekorisno.

Ostala je upamćena njegova reakcija iz 1962. godine na tadašnji zahtev nekih od episkopa da im se povećaju plate:

- A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo dosad imali da potrošimo?!

ZA CRNJANSKOG: Na isti način postupa i sa onim što dobije na dar. Ako dobije platno za mantiju, on to čuva dok ne sretne monaha ili sveštenika koji nema mogućnosti da ga kupi. Onda izračuna koliko mu je potrebno da sašije mantiju i upravo toliko daje, da bi i za drugog ostalo.

Poznati istoričar književnosti Žika Stojković, koji je sa vladikom Pavlom, dok je bio episkop raško-prizrenski, dosta sarađivao na izdavanju kapitalnog dela Zadužbine Kosova, požali mu se jednom u Patrijaršijskom dvoru kako ima muke da skupi novac za započeto objavljivanje Sabranih dela jednog od najznačajnijih srpskih pisaca Miloša Crnjanskog. Patrijarh, saslušavši ga, ustade i ode do svog kreveta, podiže jastuk, ispod kojeg uze novčanik, a onda iz njega izvadi tri hiljade maraka i pruži ih Stojkoviću:

- Evo, ovo je moj prilog za štampanje knjiga Miloša Crnjanskog. Pomognite se!

ŠTEDNJA: Gradimir Stanić, koji je i upravnik patrijaršijske štamparije, priča:

- On sam kuca za svoje knjige. Papiri koje ispisuje gotovo da nemaju margine, razmak između redova je najmanji mogući. Ne želi nepotrebno da troši vreme čestim uvlačenjem papira u pisaću mašinu. Osim toga, štedi papir, tako je naučio, jer je ranije papir bio skup. A njegovi tekstovi su tako čisti da na njima, pre štampe, nema šta da se radi.

Saradnici pričaju, takođe, kako se, i bukvalno, pridržava stiha iz Molitve Gospodnje: “...hleb naš nasušni daj nam danas...” Na kraju ručka svaku mrvicu pažljivo pokupi...

KOD “ZNAKA PITANJA”: Boem, koji često vreme provodi u kafani “?”, nadomak Patrijaršije, kad god ugleda patrijarha da prolazi, pretrči ulicu da bi od NJegove svetosti uzeo blagoslov. A jednom će reći:

- Vaša svetosti, nas dvojica smo najbolji ljudi u ovom Beogradu!

Patrijarh će na to:

- Jesmo, al’ kad popijemo, onda ništa ne valjamo!

“JAVLJANJE” BOGORODICE: Desilo se da u patrijarhov kabinet, dok je on razgovarao sa jednim službenikom Patrijaršije, iznenada bane sredovečan čovek, krupnih očiju i užarenog pogleda. Poče da objašnjava kako je morao da dođe, jer ima nešto važno da saopšti... Patrijarh mu ponudi da sedne, da se malo primiri. A on onda poče: kako mu se u snu javila Bogorodica i šta mu je rekla...

Patrijarh ga pažljivo sluša, a onda odsečno prekide:

- Slušajte, gospodine: ja sam vladika skoro pedeset godina, kaluđer, podrazumeva se, još više, svaki dan služim službu Božju, meni se još ni anđeo nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas...

NOVINE I SVETLOSNE GODINE: U teško ratno vreme, posle jednog sastanka u patrijarhovom kabinetu, kad se odlučivalo o nečemu o čemu nije bilo lako odlučiti, NJegova svetost, da bi se našalio na svoj račun, reče prisutnima:

- Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabašan, krhke građe... A, u stvari, vi me ne poznajete dobro...

Ustade i sa svog radnog stola donese novine, srpskog imena, u kojima je, fotomontažom, prikazan kao ratnik-supermen, sa bombama i “škorpionom” o pojasu.

- Pogledajte kako me drugi vide, a vi ste mislili da sam ja slab!

Nekako baš u to vreme dođe da ga fotografiše poznati fotoreporter Vican Vicanović. U toku snimanja, da bi napravio željenu fotografiju, obrati se patrijarhu:

- Vaša svetlosti...

Na to će patrijarh:

- Kad sam već svetlost, šta će ti blic!?