29.05.
2024.
Koliko bi vas koštalo letovanje u Albaniji 2024. godine
Broj turista iz Srbije koji letuje u Albaniji iz godine u godinu raste...
Izbori i kampanje koje su građani Srbije doživeli 2004. godine verovatno će ostati upamćeni po postepenom topljenju gvozdene zavese između dve Srbije. Stranke i lideri nekadašnje crveno-crne koalicije i njihovi žestoki protivnici su nastavili da ispaljuju sporadične retoričke rafale, podsećajući kako su njihovi protivnici uništili zemlju do 5. oktobra ili su od tog datuma počeli da razaraju ono što su Milošević i drugovi s mukom sačuvali, ali između njih se razdaljina neumitno smanjila. Da su pre četiri godine radikali u kampanji za beogradske izbore obećavali da će napraviti NJujork na Balkanu, verovatno bi im pola birača dobilo infarkt, a druga polovina stala u red pred obližnjom apotekom i strpljivo čekala svoju dozu bensedina, ocenjuju sa blagim simpatijama njihovi sadašnji rivali. Radikali će opet reći kako se i od njihovih protivnika pre nekoliko godina nije moglo naslutiti da će braniti Pavkovića, odbijati da povuku tužbu protiv NATO (koji ih je, prema ubeđenju Šešeljevih sledbenika, i doveo na vlast) i truditi se da postignu saglasnost oko Kosova, državne zajednice... Tiha, pomalo dosadna kampanja za lokalne izbore u kojoj niko ne tvrdi da će Beograd, Novi Sad ili Niš nestati sa geografske karte ako pobede njihovi protivnici kao da potvrđuje da je izgubljena čvrsta, okamenjena podela na stare i nove snage, ali je izgleda došlo do nove, ništa manje podele - na bogatu i siromašnu Srbiju.
Zemlja se, dakle, deli na opštine u kojima će funkcioneri svih stranaka jedinstveno i ogorčeno govoriti protiv beogradizacije Srbije (jedino ih Unmik i Kfor sprečavaju da ponavljaju kako Trepča radi, a Beograd se gradi), neki lideri iz Crne Trave, Babušnice, Trgovišta mogli bi da kažu kako se više para potroši na osvetljenje Brankovog mosta nego oni na održavanje infrastrukture, neki drugi bi mogli da se žale kako bi preporodili svoju opštinu kada bi samo dobili pare koje Novi Sad potroši na “ludiranja omladinaca problematičnog ponašanja” na Egzitu, a svi bi mogli da zaključe kako će se, kao u susednoj Grčkoj, ogromna većina stanovništva preseliti u nekoliko velikih centara u kojima se okupljaju uspešne firme, uspešni ljudi i oni koji imaju takve namere. Ekonomske podeljenosti u zemlji su izgleda svesne i same partije, koje su uložile ogroman trud da osvoje velike gradove ili opštine koje mogu opisati kao rentabilne, dočim u prestoničkim medijima još nije primećena borba za vlast u Bojniku, Medveđi ili Beloj Palanci. Zato su izbori prerasli u politički test izdržljivosti stranaka, ali i proveru ekonomske i političke moći lokalnih vlasti u odnosu na republičku. Kakvu, dakle, snagu ima Beograd sa budžetom od 33,5 milijardi dinara, a kakvu Crna Trava sa 22 miliona dinara? Šta može da se uradi u Novom Sadu sa 8,2 milijardi, a šta u Bojniku sa 52 miliona? I kakvu snagu će imati stranke koje budu osvojile tu vlast?
Iznenađuje veliki broj lista, tj. prijavljenih kandidata za odbornička i predsednička mesta, čak u opštinama čiji funkcioneri već godinama objašnjavaju da nemaju sredstva ni za obnovu puteva, ni za uvođenje vodovoda i kanalizacije. Javnost je još uvek naviknuta da lokalne izbore posmatra kao manje važne od republičkih, ali partije očito imaju drugačiju računicu.
- Lokalni izbori su važniji za partije no što se to u prvi mah misli. Pre svega kao izvor finansijske snage svake partije koja bi uzela vlast, a drugo, kao logistika ili uporište u borbi za osvajanje centralne vlasti. Osim toga, ovi izbori su i neka vrsta poluvremena između dva važna parlamentarna ciklusa pa su zato i pokazatelj rejtinga stranaka, posebno vladajućih i onoga što se dešava i što će se tek dešavati na republičkim izborima, kaže za NIN analitičar i urednik “Nove srpske političke misli”, Đorđe Vukadinović.
Analitičari se slažu da će septembarski izbori, tri meseca posle predsedničkih, biti velika proba izdržljivosti vlade, ali nisu saglasni kada odgovaraju na pitanje hoće li njihov ishod potopiti lelujavu skelu na kojoj se nalazi vladajuća koalicija. Vukadinović smatra da veći ili manji neuspeh svake od pojedinih stranaka vladajuće koalicije ne znači istovremeno pad, već pre pregrupisavanje i promenu unutar vlade.
Lokalni nivo je uvek bio odlična provera uspešnosti svake centralne vlasti, mada je u nekim zapadnoevropskim zemljama decenijima bilo uobičajeno da se glasači na lokalnim i parlamentarnim izborima opredeljuju različito. Tako su komunisti u Italiji beležili znatno bolje rezultate na lokalnim izborima, ali su centralnu vlast uvek formirali demohrišćani i njihovi saveznici jer su birači smatrali da oni bolje vode nacionalnu politiku, dok levičari bolje rešavaju komunalne probleme. U Srbiji su, međutim, komunisti izgleda nestali, a demohrišćani se nisu zapatili. Lokalna vlast veoma teško može da funkcioniše bez saradnje sa centralom u Nemanjinoj ulici, ali se sa lokala veoma lako kreće u osvajanje Beograda. To je najbolje osetio Milošević, koji je jedva preživeo gubitak vlasti u najvećim gradovima Srbije i saznanje običnih građana da apsolutista više nema apsolutnu vlast.
|
Budžeti opština i gradova za 2004.
|
Goran Milićević, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu kaže da primer predsednika SO Inđija iskače iz domaćih okvira po kreativnosti i uspehu u rešavanju nasleđenih problema ali i otvara pitanje ličnosti koja nam je potrebna na ovakvim mestima. Postojanje “kreativaca” i “partijskih rutinera” na mestima predsednika opština nikako se ne može izostaviti iz priče o budžetima. Mada su čak i u svetu rutineri u većini, primeri pojedinih gradonačelnika pokazuju da je kreativnost više nego važna i u mnogo bogatijim zemljama.
Jedan od gradonačelnika u Brazilu, sa nekoliko prostih poteza u gradskom saobraćaju i komunalnom preduzeću, rešio je pitanja zagušenja saobraćaja u centru grada, zaposlenja za mnoge iz sirotinjskih kvartova i prevelikih količina otpada. Gradonačelnik Londona je, uvođenjem inače nepopularne takse od pet funti za ulazak automobila u centar grada, rešio problem zastoja u saobraćaju i delom ekologije. Kod nas tako “drastični” primeri nisu zabeleženi, mada se u SO Niš, jednoj od jedinica grada Niša, hvale da su velikom štednjom i ustrojavanjem finansijske discipline uspeli da budu bez deficita, čak i skrivenog, koji se u većini naših opština pojavljuje pre ili kasnije. Ekonomista Danijel Cvjetičanin kaže da postoji mnogo toga što predsednici opština, izvršnih odbora i gradski oci uopšte, mogu uraditi bez korišćenja ijedne pare a što bi bilo na opštu polzu.
Iako nema mnogo mesta za razvlačenje i “ugradnje” raznih vrsta u sadašnje budžete, osvajači lokalne vlasti dobijaju i ekonomsku i političku moć.
- Svako ko dobije neku vrstu izvršne vlasti, dobija stvarnu moć, kaže Danijel Cvjetičanin.- Dobar deo vlasti se sprovodi na tom lokalnom nivou, a u malim mestima, gde se sve može, počev od izbora lokacije za neki posao, stan, pa preko svega ostalog, to je veoma važna pozicija. Mnoge prepreke u privredi potiču iz raznih procedura. Neke od njih su propisane i sprovode se na opštinskom nivou. Ako hoćete bilo šta, čak da uzmete kredit uz hipoteku na neku od nekretnina, a Novi Beograd spada u jedno od onih mesta u Srbiji za koje ne postoji valjana evidencija o imovini, tu je lokalna vlast. U državi gde nema jedinstvenih procedura za mnogo šta i gde se svaki zakon tumači rastegljivo, ta je vlast velika.
LJudi koji drže opštinsku samoupravu raspolažu izvornim, tj. lokalnim prihodima čiji raspon može da bude džinovskih razmera. Ukoliko je opština siromašna, ona prima pomoć iz Republike koja je srazmerna siromaštvu na osnovu zakona o porezu na promet kao i onog koji se tiče oporezivanja plata (procenat varira od opštine do opštine). Miloševićevo vreme je pokazalo da bez obzira na ne baš preteranu centralizovanost budžeta, vlast na državnom nivou i te kako može zagorčavati život lokalnoj administraciji. Iako sada lokalna samouprava ima veće ingerencije, finansijske varnice na toj relaciji nikako ne treba isključiti, posebno ako se oslonimo na opšta mesta u primenjenoj političkoj teoriji prema kojoj vlast trči stazama novca ili keša.
- Kada je rumunski predsednik Ilijesku prvi put rušen, i tamo je opozicija prvo osvojila veće gradove pa tek onda centralnu vlast, podseća Vukadinović. - Budžet, pogotovu kada je reč o velikim gradovima, uopšte nije centralizovan. Pored toga, pod manjom je kontrolom opozicije i javnosti, u odnosu na centralni budžet. A većina glavnih socijalnih izdataka, izuzev osnovnog obrazovanja, dotira se iz republičkog budžeta. Imajte u vidu da Beograd ima ogroman budžet u odnosu na manje gradove ali malinari neće doći pred gradsku vladu već pred republičku. Zato je taj položaj povoljan. A republička vlada ima, recimo, Hag na vratu, status Kosova, Crnu Goru i budžetske korisnike.
Veliki gradovi uvek nose još veće probleme, ali iz nepoznatih razloga ubedljiva većina građana veruje da je vođenje takvih gradova mnogo veća privilegija nego obaveza. Mnogi smatraju da je gradonačelnik Beograda treći čovek u državi ili bar odlična startna pozicija za preuzimanje centralne vlasti.
- Zašto je Tadiću bilo teško da nađe kandidata? Zašto se Koštunica upustio u stvaran rizik oko gradonačelničkog mesta koje već predstavlja unutarpartijsko pitanje? Ličnost gradonačelnika Beograda mora biti sposobna, reprezentativna, ne sme biti aparatčik. Istovremeno, reč je o poziciji sa koje se kreće u osvajanje sopstvene stranke, ističe Vukadinović.
U prilog tezi koja kaže da su veliki gradovi i dokazivanje u njima od izuzetne važnosti, svedoči i primer Vilija Branta koji je pre nego što je ušao u istoriju, bio gradonačelnik Berlina ili Žaka Širaka koji je kao gradonačelnik Pariza krenuo u visoku politiku. Uspešan predsednik siromašne opštine takođe može da računa na prelazak na viši nivo takmičenja, jer kao takav sigurno ulazi u parlament i širi uticaj na susedne opštine. Šta je, međutim, sa strankama? Za vreme Miloševića, socijalisti su imali seriju lokalnih lidera, uglavnom veoma lojalnih i ne previše kompromitovanih, koji su čitavu deceniju uspevali da ubedljivo pobeđuju na izborima. Neki su zbog bahatosti i priča o korupciji, poput Mileta Ilića, uspevali da od crvenih tvrđava naprave najsnažnija uporišta opozicije. Radikali su znatno bolje prolazili na parlamentarnim nego na lokalnim izborima, jer su imali prilično neugledne predstavnike u svojim sredinama, dok je sa Srpskim pokretom obnove slučaj sasvim drugačiji - u mnogim opštinama u provinciji je ta stranka preživela zahvaljujući časnim ljudima koji su uspešno vodili lokalnu vlast, dok je u Beogradu - gde je sam vladao četiri godine - osuđen na teške izborne poraze (između 2-3 odsto).
Mnogi analitičari kažu da je upravo vlast na lokalnom nivou ono što je omogućilo DS-u da se nakon decembarskih izbora vrati u sedlo, dok snaga DSS na lokalnim izborima znatno varira po regionima (solidna u zapadnoj Srbiji i Beogradu, slaba u Vojvodini i južnoj Srbiji). Nova stranka Snaga Srbije se, izgleda, oslonila na privatnike i kadrove nekadašnjeg SPS koji se nisu previše kompromitovali i agresivnom medijskom kampanjom pokušava da ponovi ili čak poboljša Karićev rezultat sa predsedničkih izbora. Čitav niz malih, bitnih stranaka, koje su jedva ušle u parlament ili im je sasvim malo nedostajalo da u njega uđu, zapravo te izbore doživljavaju kao pretposlednju šansu za preživljavanje - od socijalista, Čovićevih i Orlićevih socijaldemokrata, Građanskog saveza, Čankovih ligaša...
Velike i male stranke naravno znaju da im vlast u bazi omogućava izvesne finansijske infuzije, zbrinjavanje aktivista i kontrolu nad lokalnim medijima, ali one ne mogu da računaju na bogaćenje, tim pre što su opštinski i gradski budžeti ipak kontrolisani od Republike.
- Republička vlada ne može da bude potpuni staratelj opštine, kaže Goran Milićević. - Tu su i opozicione partije, naročito one koje su ranije već bile na vlasti. Jer, ako bi, ipak, potkupljene međupartijskim nagodbama, propustile da reaguju na nepravilnosti sadašnje vlasti, rizikovale bi da sasvim izgube ugled i poverenje javnosti, i da tako odlože šansu za svoj eventualni povratak. Najzad, tu je i civilni sektor NVO, koji bi takođe morao biti nepotkupiv, inače bi izgubio kredibilitet.
Uostalom, kampanja u Beogradu za mesto gradonačelnika koja pomalo nalikuje predsedničkoj, reklamni oglasi u novinama za kandidate partija u drugim gradovima, svedoče o značaju ovih izbora. Biti ili ne biti.
- Da li vi mislite da narod veruje njihovim obećanjima? Pa to je kao da se ja sad kandidujem za predsednika SO Babušnica i kažem da ću nakon svog izbora tamo izgraditi aerodrom! LJudi glasaju po opredeljenjima stranke kojoj pripada kandidat a ne prema obećanjima, veruje Danijel Cvjetičanin.
I svi obećavaju investicije, priliv svežeg kapitala u milijardama koje će 20. septembra već krenuti u vaš grad. Znatno manje se priča o milijardama koje su već tu.
Batić Bačević
Milena Miletić
