Mnogo se priča

Ključni problem elektronskih medija kod nas je nedostatak televizijskih standarda i ideja. Kič i profit, ili kvalitet i besparica - začarani je krug u kome se vrte televizije u Srbiji. Dilema nije jednostavna, ali gledana i kvalitetna televizija je skupa rabota. Nažalost to se vidi kako u programima nacionalne TV, tako i u programima ostalih TV stanica koje pretenduju da imaju takozvano nacionalno pokrivanje. Najgore je u lokalnim TV stanicama. Mnogima od njih treba odmah oduzeti licencu.

Primera neprofesionalizma i lošeg ukusa na srpskim TV ekranima ima na pretek. Setimo se amaterskog programa “TV radovanja” za vreme Olimpijade (dobra ideja ali očajna realizacija), nepotrebnog i na silu šegačenja na Balkan net-u, (čak ni zanosna voditeljka u kadi nije uspela da popravi utisak), emisija “Santimetar”, koja neselektivno emituje strani program, ili siromašnih dečjih programa.

Informativne emisije skoro svih TV stanica izgledaju kao radio koji se gleda. Zanemaruje se osnovno pravilo da je televizija - slika a novinar samo “nužno zlo” da auditorijumu ispriča priču. Kod nas najčešće slika nema nikave veze sa tekstom, često se ponavljaju isti kadrovi u jednom prilogu. Nema sinteze, obrade tema.

Posebna pojava je poplava političkih “Talk shonj” u kojima voditelji pokušavaju da budu važniji od gostiju. Greše u imenima i funkcijama gostiju. Tako sa jedne strane imamo estradizaciju političkog TV programa, a sa druge voditelje koji se više muče nego sagovornici. Pa se pitate čemu takva emisija. Navodno, sve je to u cilju demokratizacije društva.

Ako su bivši režimi bili “pokriće” za nedostatak osmišljenog dokumentarnog i istraživačkog TV novinarstva,zar je moguće da sad RTS ili BKTV, ne mogu da iznedre emisije dokumentarno-političkog tipa kakve smo, pre nekih dvadesetak godina (u doba komunizma), slali na svetske TV festivale. Tako je teret ozbiljnog dokumentarnog i istraživačkog TV novinarstva pao na emisije produkcije “TV Mreža” i ponekad B 92.

Na našim televizijama mnogo se priča. Pogledajte samo jutarnji program BKTV. Samo gosti, gosti, gosti.

Naši novinari, voditelji, najčešće izlaze pred kamere bez ikakve pripreme. Nedovoljno se čita i radi. Ništa nije bolje u zabavnim i revijalnim programima koji su na ivici neukusa, (već toliko puta spominjana Grand parada)

Zbog nemanja para pribegava se jeftinoj televiziji, koja je uvek loša televizija. Dobra televizija se sastoji od najviše elemenata. Pored slike imate zvuk, svetlo, montažu, grafiku. Ali šta vam vrede svi izazovi ako nemate ono osnovno - znanje i ideju.

Nisu krivci za lošu TV kod nas “lica sa malih ekrana”. To bi bilo najlakše i najjednostavnije objašnjenje. Oni ljudi samo rade svoj posao. Neke kamera voli, a neke ne. Najčešće, gurnuti su na ekran, pa kako se ko snađe.

Krivi su oni koji su ih stavili pred kamere. U Srbiji nije kriza TV lica već je kriza urednika i menadžera TV stanica koji treba da stoje iza njih i da osmisle program. U elektronskim medijima odgovornost urednika i menadžera (ako to uopšte postoji kod nas) je mnogo veća od odgovornosti onih koji se pojavljuju. Da postoje profesionalni standardi, mnoga izvikana urednička imena srpskog elektronskog novinarstva, ne bi mogla da se bave ovim poslom.

Producenti-urednici (koji su anonimni za TV gledaoce) u svetu su mnogo više plaćeni i esnafski cenjeniji od voditelja -spikera. Producenti-urednici kreiraju program, odgovaraju za njega i u slučaju neuspeha ili greške prve su žrtve. Ne pamtim da je kod nas u novije vreme zbog slabe gledanosti nekih programa ili greške neko od urednika smenjen. Rizikujući da izazovem gnev, ali nedavna odluka Aleksandra Tijanića (da se odmah razumemo nisam član fan kluba Aleksandra Tijanića, niti konkurišem za neko mesto u RTS-u, niti me interesuju drugi motivi za ovu smenu) da suspenduje dežurnog urednika zbog grešaka u jednom TV Dnevniku (gledao ga) ispravna je. Da je slična greška učinjena u nekoj od svetskih TV stanica, posledice po urednika bi bile iste.

TV biznis je zanat kao i svaki drugi. Osnovna specifičnost je timski rad. Međutim, to se kod nas ne vidi. Potrebno je mnogo više učenja, profesionalizma, znanja, iskustva i kontrolisanja sujete. Dobra televizija zahteva mnogo više rada iza nego isped kamere. Zbog dugogodišnje izolacije autohtono razvijani medijski kriterijumi u Srbiji ne mogu da prođu iole ozbiljniju proveru u suočavanju sa svetom. Kreativnost TV urednika je zamrla, nema provokativnih emisija koje bi naterale gledaoca da se zamisli.

Dobar primer koliko mora da se radi iza ekrana u pripremi emisije možemo da vidimo na hrvatskoj televiziji. “Latinica” autora Denisa Latina školski je primer. A setimo se bezuspešnih pokušaja na RTS-u, da proletos naprave sličan programski poduhvat.

Problem je, dakle, mnogo komplikovaniji i veći nego pojedinačni problemi Televizije B 92 koje je u NIN-u Zoran Ćirjaković pravilno uočio pre nekoliko nedelja. Ali, to je već stvar “devedeset dvojke” a i onih koji im šalju donacije.

Rešenje je, ma koliko to nemoguće zvučalo - veoma jednostavno.

Tu je pred nama. Ako već nemamo dovoljno para da šaljemo TV menadžere u inostranstvo na školovanje, dovoljno je pogledati pojedine emisije Radio Televizije Beograd koje vredno skuplja malobrojna redakcija programa “Trezor”. Mnoge od ovih emisija i danas odolevaju vremenu jer su pravljene profesionalnim televizijskim jezikom. To je samo dokaz da onom što je urađeno profesionalno i po TV standardu protok vremena ne može ništa.

Ili kad jednog dana dođe do raspodele frekvencija dajmo jednu nekoj od svetskih TV stanica, koje su i te kako zainteresovane da uđu u Srbiju. Samo konkurencijom možemo podići kvalitet TV programa u Srbiji. Do tada bićemo primorani da gledamo jeftinu i lošu televiziju. A možda bolju nismo ni zaslužili.

Jakša Šćekić
(Autor je producent britanske televizije “Sky News”)