Salon kao metafora

“U Evropi se umetnost bavi stvarnošću. Stvarnost u Evropi nije ista. Zahvaljujući tome, umetnost je raznolika. Ne jede se svuda na ovom kontinentu doručak u francuskom stilu.”

Ovim rečima iz uvodnog teksta u katalogu 45. beogradskog Oktobarskog salona, njegov ovogodišnji umetnički direktor, istoričar umetnosti i kritičar iz Poljske, Anda Rotemberg, naznačila je koncepciju svoje izložbe i dala objašnjenje njenog zagonetnog značenja. U kontinentalnom ambijentu obuzetom opsesijom enormnog konzumerizma, srazmerno realnom osećanju prezasićenosti, umetnost za Rotenbergovu služi kao prigodna metafora: gladi. Gladni smo umetničke “hrane” od čije količine nam je već muka. Na istom mestu u tekstu kaže se da se savremena umetnost bavi stvarnošću. Tu stvarnost određuje “ideologizacija svakodnevnog života” koja se oseća i “oko stola”. Dakle, dotle je došla naša glad...

Beogradsko gostovanje Rotenbergove trebalo bi da označi novo rađanje našeg “starca”, četrdesetpetogodišnjeg jesenjeg salona likovnih umetnosti. Salon je u svoje vreme, nastao iz neumetničke pobude. Umetnost je tu imala da posluži kao ukras onome što se, pre pola veka, proslavljalo kao nova stvarnost. Izgleda da Salon, i nakon svog drugog rođenja, služi istoj svrsi, mada bez slavljeničkog oreola. On treba da krasi novu stvarnost koja nam se upravo događa. Nismo umeli sami da od njega napravimo takav ukras. A i zašto bismo, kad to drugi bolje rade?... Pa, evo, šta su nam uradili. Oktobarski salon se ponovo potvrđuje kao mesto kulturne promocije stvarnosti koju, kako je rečeno, oblikuje “ideologizacija svakodnevnog života”. Umetnost to treba da verifikuje kao kulturni fenomen. To je ovde njen primarni zadatak. Prepoznavanje stvarnosti u kulturnim fenomenima, zaista, nije naša jača strana. Trebalo je, dakle, da nam tu neko pomogne. Baš lepo od nas što smo to priznali!

I zaista, gotovo svi izlagači na Salonu predstavljaju se kao stvaraoci čija motivacija nije “čisto” umetnička, već sinkretički utemeljena u tkivo “konkretne” realnosti “kontinentalnog” životnog ambijenta. Izuzetak čine samo tri rada, Italijana Mikelanđela Pistoleta, “Žena koja čuči”, Vladana Radovanovića “Molitveni doručak” i Dušana Otaševića, “Atelje sa pet zvezdica”. Ovoj trojici mogao bi da se pridruži i Vladislav Šćepanović, jedini “pravi” slikar na Salonu, sa svojom serijom portreta “junaka našeg vremena” (Kastro, Arkan, Bin Laden, Milošević i drugi). Radovi ostalih izlagača birani su po kriterijumu koji, spontano ili sa namerom, prenebregava razliku između umetničkog dela i tvorevine metaumetničke produkcije. Ovo nije mesto za priču o tome šta čini pomenutu razliku. Recimo tek da metaumetničke kreacije, po pravilu, nemaju estetskih kvaliteta koji, prema ukorenjenom predubeđenju, čine vrednost umetničkog dela. Pistoleto je svoj rad, ogledalo sa sjajno naslikanom, poluobnaženom ženskom figurom, izložio bez pisanog komentara. Ali, Radovanović i rečima ističe ono što izabranicima Rotembergove, pa i njoj samoj, izgleda, nije za srce priraslo: da kritička intencija savremene umetnosti ne treba da bude usmerena na puku stvarnost u kontinentalnom ambijentu svakodnevnog života, već na “trivijalizaciju i politizaciju stvaralačkih činova”. Na Radovanovića kao da se nadovezuje Otašević, ističući značaj “sinteze istorijskog pamćenja i korišćenja savremenih sredstava umetničkog izražavanja”.

Radovi ostalih izlagača, voljom selektora, podležu stereotipu “nove umetničke prakse” sa izraženim afinitetom prema medijima koji se već poodavno nazivaju “novim”. Među njima ima ostvarenja standardnog nivoa za koja se poneko može upitati zašto su ušla u postavku Salona. Ali, ima i radova koji zrače lucidnošću svojih autora. To ponajpre važi za velike fotografije Ukrajinca Borisa Mihailova sa temom ljudske patnje i poniženja, uzrokovane siromaštvom. Ne manje impresivno deluje rad Lidije Atanasijević, načinjen od čaura sa otisnutim ljudskim likovima i nevidljivim kuršumima od kojih svaki “košta” jedan život. Johanes Kars, jedan od retkih slikara u internacionalnom delu selekcije Salona, autor je dela sa nazivom “Heroin 2002” koje sublimira svu morbidnost stanja što ga svojim izgledom odaje narko zavisnik u poslednjoj fazi. Mučni utisak takvih prizora ublažavaju duhovito izvedene interpretacije inače ozbiljnih tema kao što je Todosijevićev monumentalni kukasti krst pretvoren u trpezu nekadašnje ili buduće kontinentalne gozbe. Sličan spoj duhovitosti i ironije začinjene gorkim sećanjem na minulu stvarnost predstavlja i “Tajna večera” Rusa Andreja Filipova. To je sto za ručavanje sa praznim tanjirima, na kome kašiku i nož zamenjuju srp i čekić. Humornu opoziciju motivu trpeze predstavljaju “Toaleti” Slovenca Lada Cerera. Taj rad predstavlja uspešan primer galantnog neutralisanja vulgarnosti bizarno izabrane teme.

U postavci Salona ima ne malo radova čiju vezu sa temom Kontinentalnog doručka zaista nije lako otkriti. Šta za tu temu znače “Imaginarne zastave” Milana Aleksića, ili “Kamuflaža” Vladimira Vinkića? Reč je o korektno realizovanim radovima sa sadržinom koja, u najboljem slučaju, uspešno prevazilazi nivo duhovite dosetke. Konsekventno sprovedena koncepcija postavke jedne izložbe kao što je beogradski Oktobarski salon trebalo bi da otkloni mogućnost da se ovakva pitanja postavljaju.

Ako je reč o grubljim greškama, one ne potiču od selektora Salona, već se moraju prebaciti prevodiocu i lektoru pratećih kataloških tekstova. “Žrtva” takve greške je Vladan Radovanović čiji rad se kvalifikuje kao primer sintetske, umesto sintezijske umetnosti, što bitno menja njegov smisao.

Za nagrađeni rad čiji je autor Albanac Anri Sala, može se reći da više efekta ima njegov emotivni opis u katalogu Salona nego realizovana medijska forma. Bez namere da se albanski umetnik u bilo čemu dezavuiše, može se pomenuti ćudljivost koju članovi žirija za nagrade na većim izložbama kao što je ova, pokazuju dovoljno često da opravdaju onu opasku koja kaže: biti nagrađen na Salonu nije naročiti dobitak, a ne dobiti nagradu nije nikakav gubitak.