Medijska etika i evropska praksa

Nedavno je MUP Srbije, vidno iznerviran ocenom zaštitnika građana da policajci iz slučaja „Potočari“ nisu uhapšeni u skladu sa zakonom, reagovao dopisom. Dakle, radilo bi se o uobičajenoj proceduri i u EU kojoj težimo i u Srbiji, da je kojim slučajem taj dopis, u skladu sa zakonom, adresiran na kancelariju zaštitnika građana a ne na Večernje novosti. Međutim, dokument koji bi trebalo da bude tajan i koji bi prvo morao da stigne do onoga kome je pisan se, prema navodima autora teksta, našao u tom dnevnom listu uz uobičajeno objašnjenje koje ne znači ništa: radi se o pismu do kojeg su „došle“ Večernje novosti. I to nekoliko dana pre nego što je ono stiglo na adresu na koju je poslato. Na sličan način se u jednom drugom glasilu, bliskom aktuelnoj vlasti, pojavio „krunski dokaz“ iz istrage o ubistvu pevačice Jelene Marjanović, do koga su, kako zaposlenici Informera kažu, došli uz pomoć policije i tužilaštva. Detaljno je opisan veš ubijene žene, način na koji je bio navučen, a tu se našla i izjava „izvora bliskog istrazi“ koji na osnovu toga „locira“ krivca. Samo u pomenuta dva skorašnja primera imamo apsolutno sve što je u demokratski i pravno uređenim zemljama najstrože zabranjeno: od curenja informacija, odavanja ličnih podataka do prejudiciranja krivice. I teško da mediji u Srbiji toga nisu svesni jer je još pre nekoliko godina tadašnji šef delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport upozorio: „U javnost ne smeju da cure podaci iz istrage policije i drugih državnih institucija koje mogu da ugroze ličnost i pretpostavku nevinosti. Ovo je nešto što nas zabrinjava. Zabrinjava i kontinuirano curenje takvih informacija u pravcu istih medija.“ A potom je konstatovao da postoje zakoni kojima je to uređeno ali da je problem u tome što se oni ne primenjuju. A na pitanje kako se tretira, sprečava i kažnjava u uređenim pravnim državama objavljivanje osetljivih podataka o ličnosti, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić kaže: „Za početak treba reći da je praktično opšteprihvaćeno pravilo da objavljivanje ličnih podataka, uključujući i naročito osetljive u medijima, iako jeste ’obrada’ podataka, ne spada u nadležnost poverenika, komesara, agencija i sličnih nezavisnih tela kojima je inače poverena zaštita podataka o ličnosti. Za takve slučajeve, po pravilu se predviđa sudska zaštita. Tako je i u našem pravu, ovlašćenja poverenika za informacije ne odnose se na obradu podataka o ličnosti od strane medija. Zbog toga sam u takvim slučajevima nadzor pokretao i sprovodio samo prema organima vlasti za koje je postojala sumnja da su iz njih podaci otišli u medije. I istovremeno, u više navrata, sam ili sa udruženjima novinara, apelovao sam na medije da se uzdrže od takve ’obrade’ podataka, koja je u oštroj suprotnosti i sa samim Kodeksom novinara Srbije”. Tri godine nakon jasnog upozorenja od strane EU, i u trenutku kada je Srbija izrazila nezadovoljstvo jer je u pregovorima sa EU otvoren manji broj poglavlja nego što je očekivala, pomenuti zakoni ne samo da se ne primenjuju već se sve drastičnije krše. I veoma često se možemo sresti sa floskulom da je to svuda tako, da je to način na koji mediji izveštavaju na svakom pedlju Zemljine kugle, da im odgovara da podižu čitanost i po cenu da zbog toga plaćaju velike kazne, ali da publici moraju nuditi ono što publika voli. Da li je baš tako? Britanski Gardijan se nije našao na sudu ni zbog prejudiciranja krivice, a ni zbog objavljivanja podataka iz istrage, samim tim nije platio ni kaznu, ali se našao na ozbiljnom i veoma neprijatnom udaru vlastitih čitalaca upravo zbog toga. Prvi slučaj koji im je njihova publika zamerila ticao se objavljivanja fotografija medicinske sestre Rebeke Lejton koja je uhapšena povodom sumnjivih smrti u bolnici Steping hil. List je nakon toga zasut gomilom pisama sa pitanjem: „Ko odlučuje da li će se objaviti ime i fotografija – policija ili novine“. Drugi slučaj koji je takođe revoltirao Gardijanovu publiku bio je vezan za francuskog finansijskog stručnjaka i bivšeg direktora MMF-a Dominika Stros-Kana i njegovo hapšenje u NJujorku zbog sumnji da je izvršio seksualni napad. U listu se našla ne samo fotografija već i izjava gradonačelnika NJujorka Majkla Blumberga koji se složio da je način na koji je uhapšen i sproveden bio ponižavajući i da bi to bilo sporno ukoliko bi se dokazalo da je nevin, ali i pojašnjenje: „Ako ne želiš tako da te sprovode, ne čini zločin.“ „Radi se o nedozvoljenom prejudiciranju krivice i Gardijan se ni na koji način u tekstu nije ogradio od te izjave“, pisalo je u jednom od brojnih pisama koje su tih dana dobili. U oba slučaju uredništvo lista je stupilo u kontakt sa svojim čitaocima, objasnilo razloge zbog kojih su bili prinuđeni da izveštavaju o hapšenjima, a što se tiče medicinske sestre, nakon što je oslobođena svih optužbi, objavili su ponovo njenu fotografiju na naslovnoj strani uz vest da nije kriva. Naravno, bilo bi pomalo ambiciozno očekivati takvu medijsku publiku u Srbiji, naročito imajući u vidu da je dugo i uporno vaspitavana da „ima prava“ na takve informacije. Toliko dugo da ih je postala željna i počela da iščekuje na isti način na koji iščekuje i svoje omiljene rijaliti programe koji su postali mera opšte kulture. Međutim, kada se dođe do te tačke, onda je ipak prinuđeno da reaguje pravosuđe. Na koji način možda nam najbolje ilustruje dugogodišnji sudski spor koji je francuski nedeljnik Le Point imao zbog objavljivanja informacija iz istrage koja se vodila nad nedavno preminulom milionerkom i većinskom vlasnicom Loreala Lilijan Betankur. Jedna od najbogatijih žena na svetu je 2009. saslušavana zbog afere vezane za ilegalne uplate koje je ona davala članovima vlade povezanim sa Nikolom Sarkozijem, a Le Point je u dva navrata preneo detalje iz istrage. U prvom tekstu su se bavili poklonom vrednim preko milion evra koje je dala prijatelju Fransoa-Mariju Beniju, a u članku su pod navodnicima objavljeni citati koji su predstavljeni kako izjave date pred istražiteljima uz napomenu - ekskluzivno: „Šta je Lilijan zaista rekla policiji“. U sledećem članku pod nazivom „Kako zaraditi milijardu (bez previše truda)“, citirani su iskazi osoba koje su radile u kući Lilijan Betankur a koji su dati tokom preliminarne istrage. I milionerka i njen prijatelj, koji je kasnije optužen za pomenutu aferu, tužili su francuski nedeljnik i pred Višim sudom dobili presudu i odštetu od po 3.000 evra. Le Point se žalio Apelacionom sudu koji ne samo da je potvrdio presudu već je iznos povećao na 10.000, a Kasacioni sud je odbio njihovu žalbu. Nakon toga predmet se našao pred međunarodnim sudom pravde u Strazburu, list se pozvao na član 10 koji garantuje slobodu govora, ali je presuda glasila da i u slobodi govora mora postojati neka granica. Potvrđeno je da je presuda doneta u skladu sa francuskim zakonima, a da su dvojica iskusnih novinara i autora spornih tekstova „znali u koji su se rizik upustili i da je narušena pretpostavka nevinosti“. Potvrda suda u Strazburu jasno govori o tome koliko se problem curenja informacija iz istrage ozbiljno tretira kao problem u novinarstvu. Međutim, mediji koji se time bave u Srbiji uglavnom su na „platnom spisku“ vlasti, tj. povlašćeni kada je u pitanju sufinansiranje ili projekti. Dokumentarni film koji je izradio BIRN „Policija i mediji“ potvrđuje da sličan problem postoji u celom regionu, ali da je najizraženiji u Srbiji jer je tu najjača politizacija i policije i medija. „Tačno, postoje ljudi koji su zaduženi u policiji i tužilaštvima da određenim medijima dostavljaju informacije za koje oni smatraju da su u tom trenutku profitabilne jednoj stranci, čoveku ili centru moći“, rekao je tim povodom Vukašin Obradović, bivši predsednik NUNS-a. Na sličan način se odvija i saradnja između medija i policije, kada su u pitanju predistražni i istražni postupci, i u Crnoj Gori, ali u daleko manjem obimu s obzirom na to da poseduju daleko manje tabloida, ali i „privilegovanih“ medija. „Provladini mediji dobijaju informacije iz policije, koje imaju političku konotaciju i koje bi mogle da naštete protivnicima vladajućih struktura“, objasnila je Dušica Tomović iz BIRN-a Crna Gora vrstu informacija koje cure. Za razliku od Crne Gore, na Kosovu curenje informacija ne ističu kao dominantan problem, a policiju vide kao mladu instituciju koja pokušava da ostvari dobru saradnju sa svim medijima. Situacija u BiH je veoma specifična, kako kažu njihovi novinari, jer nema povlašćenih medija i iz policije stižu samo „šture informacije koje zadovoljavaju minimum informisanja javnosti“. Ono čega ima je curenje informacija iz tužilaštva, ali ne ka medijima (do njih ne dolaze ni osnovni podaci u vezi sa velikim istragama) već ka političarima. Recimo, u februaru je predsednik RS Milorad Dodik izjavio da zna da će protiv njega za desetak dana biti podignuta optužnica zbog organizovanja referenduma povodom odluke Ustavnog suda BiH kojom je 9. januar kao takozvani dan RS proglašen neustavnim, a sličnu konstataciju iznela je i premijerka RS Željka Cvijanović upozorenjem da će biti podignuto više optužnica. Informacija se pokazala kao tačna, mada je optužnica podignuta tek pet meseci kasnije. I dok se bivše jugoslovenske republike koje nisu stigle do EU bore sa curenjem informacija koje uglavnom imaju politički kontekst, dotle u Sloveniji postoji potpuno drugačiji problem – informacije koje se pojavljuju (ili sa kojima se trguje) vezane su za ekonomiju. Recimo, ukoliko se pokaže da su dve osobe koje su okrivljene za curenje informacija u vezi sa prodajom akcija Gorenja krive, propisana kazna je od tri do pet godina zatvora. Još veći raskorak između međunarodnih normi i onoga što se dešava u Srbiji primetan je kada je u pitanju odavanje ličnih podataka u medijima. Najdrastičniji slučaj svakako predstavlja javno čitanje zdravstvenog kartona iz psihijatrijske ustanove „Laza Lazarević“ bivšeg direktora Kurira Aleksandra Kornica. Na pitanje koliko je uobičajeno da se tako nešto dešava u svetu, Rodoljub Šabić kaže: „Što se konkretnog primera tiče, dakle pojavljivanja npr. zdravstvenog kartona u medijima, to je nešto što je u uređenim državama teško zamislivo. U hipotetičkom slučaju reakcije u različitim državama ne bi bile doslovno istovetne, ali bi svakako, bez izuzetka, bile veoma oštre. Budući da je, pretpostavljam, vaše pitanje inspirisano ’našim’ slučajem u kome je izveštaj o lečenju u psihijatrijskoj ustanovi, preko bolnice, Ministarstva zdravlja i Ministarstva unutrašnjih poslova stigao u ’tok šou’ na televiziji, mogu reći da bi npr. u zemljama EU bio nešto neuobičajeno i, kao što rekoh, teško i zamislivo. I za razliku od ’našeg’ slučaja, u kome je ishod bio, u jednom prekršajnom postupku - opomena, u drugom - zastarelost, a u krivičnom postupku - ništa, izvesno bi bio oštro sankcionisan. Samo ilustracije radi, pomenuću slučaj direktorke jedne bolnice u Velikoj Britaniji koja je, bez namere, greškom, uputila medicinske dosijee, ne medijima nego samo na pogrešnu adresu. Kažnjena je sa 70.000 funti”. To nije jedini slučaj kažnjavanja u Velikoj Britaniji zbog odliva medicinskih podataka. Klinika za lečenje HIV-a je svoj mesečni bilten prosledila svima koji su obavili testiranje na klinici, a pritom nije zaštitila mejl-adrese primalaca, tako da su objavljena imena lica, njih 781, koja su koristila usluge klinike. Za to su platili kaznu od 180 000 funti, ali je rukovodstvo bolnice, bez prinude i samoinicijativno, uputilo javno izvinjenje svim oštećenima, a u saopštenju njihove pi-ar službe može se naslutiti da su imali i pojedinačne susrete sa svim pacijentima čiji su podaci objavljeni. U slučaju bolnice „Laza Lazarević“, nažalost, ne samo da nismo dobili kaznu, već rukovodstvo bolnice nije smatralo da duguje ni objašnjenje ni izvinjenje. A zašto i bi? U odsustvu primene zakona i u odsustvu poslovne etike i morala, to i nije uobičajeno.