Veliki transport

Onomad, na Vavedenje, obavio sam važnu misiju, možda najvažniju u mom životu. Elem, iz Sremske Mitrovice prebacivao sam, sa Biljom, građu za Nojevu lađu za Belu Palanku, mislim, za Suvu planinu. Ah, kakvo je to putešestvije bilo! Podsetilo me na ono kada je Klaus Kinski sa Klaudijom Kardinale prebacivao brod preko brda iz jednog u drugi rukavac Amazona, a uz pomoć domorodaca. Meni se, pak, našao pri ruci pirotski kamiondžija Bora, pa, ’ajd’ tovari građu za Nojevu lađu u sremskomitrovačkom Drvnom kombinatu. I, klaj, klaj na jug, a dan kratak. Dok dlanom o dlan, pade mrak. Po mraku, tranzitnim putem, obilazimo prestonicu, što će reći, da svi putevi, ipak, ne vode kroz Beograd. U mraku svetli samo toranj na Avali, i, tu me prođe jeza, setim se Milosrdnog anđela te me spopadne suluda strepnja; ah nebesa, nisu, valjda, opet bombardovali Beograd? A, bajagi, znam; frka je oko Severne Koreje, a evo i Jerusalima, ali to ne znači da Srbi, opet, za sve neće biti krivi. Uostalom, ne lažimo se: da li može da počne ozbiljan, svetski rat, a da se ne bombarduje Beograd? I da li vam je sada jasno zašto žurim da napravim Nojevu lađu! Nego, klizimo ka Nišu. Kod Paraćina samo pravimo pišpauzu, pošto nijedan južnjak ne jede roštilj severnije od Ražnja. Jer, tu je, nekako, ta magična granica kada pljeskavica počne da gubi draž. Od Ražnja pa naviše, pljeskavicu više i ne zaljute kako treba, čak ni kad se to sve izričito zahteva. Oko devet uveče, stignemo u Belu Palanku i tu mi kamiondžija Bora saopšti da šleper sa građom nikako ne može da se popne do Vidova, do mog boga Vida! Tu mu poverujem pošto je i Niče govorio da je strma staza do boga i da se njom penju samo najjači, samo izabrani. E, sad, tom strmom stazom do Vidova prosto letim pešice, ali ne bih, baš, sa Nojevom lađom na krkače. Tu rešimo da građu za Lađu ostavimo kod Dragičke u dvorištu. Ali, gde da nađeš u to doba treznog viljuškara kada Bela Palanka slavi i Vavedenje. Kao, šatro, na taj dan se mati Isusova vaznela na nebo, a grob joj je na Svetoj gori nedaleko od njenog Ohrida gde je i Isusa rodila!? I što joj je grob na Atosu, što nije tamo u Jerusalimu ili Nazaretu? Jedva nađemo treznog viljuškara. I taman počne da skida sa kamiona palete sa oblicama, kad, gle malera, zaglavi se u Dragičkinoj avliji! Jedva smo ga komšijskim džipom, na sajlu, na asfalt izvukli. Da skratim; trinaest kubika oblica ostane na ulici i do zore sam strepeo da ne „dobiju noge“. Ne samo zato što su izvrsna građa već mogu da posluže i za ogrev. Kada je svanulo, baš mi je laknulo, i brže bolje sam sa Ciganima unosio oblice u Dragičkino dvorište. E, onda smo udarili po komovici, pošto vruću rakiju kod nas, na jugu, piju samo žene i starci. A uveče, kod Nataše u Brvnari smazao sam pola šerpe musake i pio neko grčko vino slično vinu Nikolinom. Naravno da je iz Niša došao i Musa, kralj niških harmonikaša, a sve da bi Bilja čula kako lepše pevam i od Tozovca i od Miroslava Ilića. K. G. Jung, moj guru iz Švice, izvodi svoje računice: „Čujem da si zbog Nojeve lađe prodao i porodičnu kuću u Beloj Palanci. Nemoj da zbog toga imaš grižu savesti. Evo, treći svetski rat već kuca na vrata i Nojeva lađa ti je, baš, pametna investicija. Jer, u šta drugo ulagati kada počnu da lete nuklearni projektili, kada počnu novi zemljotresi i potopi“. Na Junga se i moja Crna nadovezuje: „Možda nam taj svetski rat i treba! Mora sve da počne iz početka! Mnogo, mnogo se grešilo od Nojevog potopa do današnjih dana. I samo se nadam da će i za mene da se nađe jedno mestašce na tvojoj Lađi. A biće uzbudljivo kada zaplovi tvoja Lađa. Biće to, zaista, veliki transport, mnogo duži nego ovaj od Sremske Mitrovice do Bele Palanke“.