NADA

Od devet sati leta planirao sam da prespavam makar sedam. Do mene je sela mlada žena, lepa, nasmešena, belozuba. Odmah je objavila, i meni i stjuardesama: „Ja sam prvi put u avionu. Nemojte se ljutiti ako nešto budem pogrešno radila. Pomozite mi da se snađem“. Hteo sam što pre da zaspim, ali mi ona nije dozvoljavala. Previše uzbuđena, kompulsivno je pričala. Putuje u Belgiju, kod muža, koji tamo živi. Zato treba da nauči engleski. Trebaće joj u Evropi. Pokazala mi je knjigu: Biblija za decu na engleskom. „Iz ovoga učite“? „Tako mi je najlakše. Sve priče znam, pa mi je lakše da razumem. Opet teško ide. A kakva je to knjiga koju vi čitate“? „To je pisala jedna Mađarica koja je, pobegla u Francusku i već odrasla, naučila jezik, ali je ipak uspela da na tom svom jednostavnom francuskom napiše divnu knjigu. Napisala je autobiografiju. Nazvala je Analfabeta“. „Vi mora da ste pisac“? Zatekla me. „Otkud znate“? „Pa kako govorite, a i te naočare...“ Nasmejala me, ali me je i kupila. Ali nisam ja nju bog zna kako zanimao, htela je da nekome otvori dušu, i krenula je da se ispoveda: „Moja priča bi bila za roman...“ Rodom je iz unutrašnjosti Brazila, po struci učiteljica, pripadnica neke od onih sekti gde moraš da si nenormalno dobar i požrtvovan i skroman i optimističan, a da nikada ne lažeš. Bila je udata, ali joj je muž bio alkoholičar, pa je od toga oboleo i dugo ležao u bolnici. Sve njene svakodnevne molitve nisu dale ploda, ali ona se nije umarala moleći Gospoda za njegov život sve dok jednog dana, kad je videla kako se muči, nije rekla: „Bože, u tvojim je rukama“ i On ga je, u roku od 24 sata, uzeo i svima olakšao muke. Udovica sa dve ćerkice je ubrzo odlučila da, uz Božju pomoć, sebi nađe čoveka, najbolje udovca s decom. I našla ga je u Belgiji. Taman kakvog je tražila - udovac, sa ženskom decom, doduše poudatom. Kako u Belgiji? Ima, hvala Bogu, jedan sajt na internetu, za međunarodno upoznavanje. Tamo lepo otvoriš nalog, popuniš formular, objasniš svoju situaciju, i šta očekuješ od partnera, kakav da bude, i posle ti se javljaju đuvegije, dok, ako Bog dâ, ne nađeš onog pravog. Posle nekoliko meseci dopisivanja preko Gugl prevodioca, Belgijanac je odlučio da zbog nje dođe u Brazil, uzeo je odmor i neplaćeno, proveo tu tri meseca, i mada su se jako slabo razumeli, lepo su se slagali, sve cile-mile, i hvala bogu, uspostavilo se da je on blage naravi, pa su se zaista zavoleli i pred kraj njegove posete i venčali. Pokazala mi je prsten na ruci, i slike, i venčani list, imala ga je pri ruci ako joj zatreba na imigraciji. On jeste dosta stariji, i dijabetičar je, ali nije to tako bitno. Paziće ga ona sada kad stigne do njega, u to neko mesto, kome ni ime ne ume da izgovori, na sat vožnje od Brisela, i napraviće tamo s njim, uz Božju pomoć, dom pre nego što dovede i ćerke. A posle je lako. U Belgiji je dobro obrazovanje, besplatno. Ovo bi bila jedna veoma sažeta verzija njene sage bez kraja i konca gde su najznačajniji faktori bili siromaštvo na ivici bede, Gospod Bog i nada. Jeste da volim da slušam priče, i jeste me još na početku kupila na foru, ali nije to bio razlog mojoj strpljivosti. Ta mlada žena je bila toliko iskrena, vedra, i mila, kao dete, da nisam imao srca da je prekidam, pa sam saslušao njenu životnu epopeju, naširoko i nadugačko. I kada su se u avionu pogasila svetla, nastavila je da priča, ispod glasa - o ćerkama, o majci, o Belgijancu, o sebi, o udovištvu, o samoći, o preživljavanju, o Bogu Ocu, ali bukvalno. Tek kad sam shvatio da njena ispovest ulazi u četvrti sat smogao sam kuraži da je prekinem i zamolim da me pusti da malo odspavam. Bio sam premoren. Ujutru uz doručak, govorila je, sva ozarena, kako je srećna jer će već tog popodneva ponovo videti svog muža, upoznati svoju novu zemlju, novu kuću, novu porodicu. Na rastanku smo se izgrlili i izljubili kao najbolji prijatelji i poželeli jedno drugom sreću. „Da li te je strah“? „Ne znaš koliko! Ali jaka sam, i nadam se da mi je Bog namenio najbolje. Moliću se za tebe, ti si dobar čovek. Moli se i ti za mene, trebaće mi. I neka Bog bude s tobom“. Ime joj, ako mi ga je rekla, nisam zapamtio. Ako ikada budem pisao o imigrantkinji u potrazi za srećom, nazvaću je Esperanca. Nada.