Bušu ima ko da piše

Neposredno uoči lokalnih izbora domaćoj javnosti je plasirano neobično pismo koje je predsednik Srbije Boris Tadić uputio predsedniku SAD DŽordžu Bušu, povodom godišnjice terorističkih napada u NJujorku i Vašingtonu. Pismo je pod oznakom “ekskluzivno” objavio dnevni list “Kurir”, a hitro, već sutradan, na potez “Kurira” je otvorenim pismom reagovao i predsednik Tadić, optužujući “Kurir” za neovlašćeno objavljivanje njegovog ličnog pisma predsedniku SAD.

Nije neobično, kako upućeni kažu, da predsednici jedni drugima privatno pišu, čestitaju na uspesima, izjavljuju saučešća i da često žele da to ostane u diskreciji i van očiju i ušiju javnosti. “To su takozvani razgovori ‘bez šuma’, odnosno bez odjeka kritičke javnosti. U najvećem broju slučajeva te prepiske iza ‘zavese’ tamo i ostaju, jer su kanali kuda pisma i poruke putuju, dobro obezbeđeni”, reči su Predraga Simića, stručnjaka za međunarodnu politiku i savetnika ministra inostranih poslova SCG Vuka Draškovića.

U ovom slučaju, očigledno, bezbednost nije bila na visini. U “Kuriru” kažu da su za pismo saznali u sredu, 15. septembra, da su odmah krenuli u potragu i ubrzo ga dobili. Pismo je bilo na engleskom jeziku i sa potpisom predsednika Borisa Tadića. Posle provere autentičnosti i konsultacija u kojoj bi meri objavljivanje štetilo državnim interesima, kao i ličnosti predsednika Srbije, zaključili su da prepreka nema i pismo, u prevodu, objavili u subotu, 19. septembra, u vreme izborne tišine.

S druge strane, u pres službi predsednika Srbije , tvrde da su s njihove strane u potpunosti ispoštovana pravila procedure otpremanja koja su regulisana uredbom o kancelarijskom poslovanju organa državne uprave i, kojima se uređuje dostava, slanje, zavođenje, arhiviranje materijala i iz nadležnosti predsednika Srbije.

Ako bi se zavirilo u samu proceduru pretpostavka je da, pored predsednika koji je to pismo pisao, postoji daktilograf koji je kucao, zatim prevodilac, pa šifrant u MIP-u, odnosno načelnik odeljenja koji je to dobio. To ide u koverti sa originalnim potpisom predsednika Tadića. Takve depeše idu diplomatskom poštom, u Vašingtonu ga naš ambasador uručuje nekome u Stejt departmentu, recimo pomoćniku sekretara, sa molbom da bude prosleđeno predsedniku Bušu. Dakle, postoji vrlo mali broj ljudi koji su mogli da budu upoznati sa postojanjem i sadržinom pisma.

Nenadano stvorena polemika u javnosti do koje se mere može zadirati u privatnost predsednika Srbije i koliko u činu objavljivanja pisma ima krivičnog dela i povrede ustavnog prava na tajnost pisma, brzo je splasnula, jer su preovladala mišljenja da je reč o nečemu što bi javnosti moralo da bude dostupno, s obzirom na to što se u njemu govori o sudbini jednog naroda, o sudbini Kosova, o sudbini politike i drugim pitanjima koja nisu privatne prirode.

Pismo možda jeste poverljivo, ali po karakteru nikako ne može da bude privatno. Jednostavno, fali mu onaj deo lične prisnosti koji bi se, recimo, iskazao u rečenici: “Dragi DŽordž, kako je Lora?”. To nikako ne može biti rečenica da je “narod Srbije srećan zbog Vaše podrške i prijateljstva, kao i podrške i prijateljstva Vaše zemlje”.

U takvim pismima “prividna srdačnost” i doza kurtoazije se podrazumeva. Diplomatija je kroz vekove izgradila skoro poseban jezik, kako bi se mnogo toga saopštilo a da ne izazove negativne konotacije. Ma koliko su neki nastojali da ukažu da se u Tadićevom pismu radi o tipičnoj formi u komuniciranju među državnicima, samo pismo nameće drugačiji utisak. Poznato je da u takvim međusobnim odnosima postoji skala sa desetak gradacija - “od ljubavi, do mržnje”, pa je i predsednik Tadić mogao da iskoristi neki umereniji stepenik. Na primer, “an ženeral” odobravao sve što Amerika radi u borbi protiv terora. Ako se kaže da smo uz Ameriku sve dok posao ne bude završen. Znači li to da smo spremni da šaljemo trupe u Irak i da budemo u takozvanoj novoj Evropi? Nije poznata neupitna podrška takvoj ideji. Takav je slučaj i sa željom da se uđe u NATO. Poznato je, dve trećine građana Srbije su, trenutno, protiv takve opcije.

Želja predsednika Tadića da se reši kosovsko pitanje je u izvesnoj meri opravdanje načina njegovog obraćanja predsedniku Bušu. U otvorenom pismu “Kuriru” predsednik Tadić tvrdi da će i klečati pred svetskim državnicima, kako bi odbranio interese naše države i našeg naroda. Međutim, u pismu on “čeka pravedno rešenje za Kosovo”. Ali je zato tu hvalospev o “blistavom vođstvu admirala DŽonsona, komandanta združenih snaga NATO pakta u južnoj Evropi”, i njegovim zaslugama što u martu ove godine nije došlo do još većeg pogroma Srba i nealbanskog stanovništva na Kosovu.

Posebno pada u oči način na koji se predsednik Tadić dotakao hapšenja Ratka Mladića, optuženog za ratne zločine. “Ako je Mladić u Srbiji, uhvatićemo ga.” Nema uveravanja da Mladić nije u Srbiji i da je sve preduzeto da se to i dokaže. Niko se, dosad nije toliko obavezao oko izručenja Mladića kao predsednik Tadić.

Stavljajući sebe rame uz rame sa predsednikom SAD: (“... Mi smo obojica ljudi koji žele da osnaže ruku pravde na ovom svetu”. Predsednik Srbije se “zariče predsedniku SAD da će učiniti sve što je u njegovoj moći da ojača snage slobode”. Predsednik se zavetuje narodu, na Ustav, eventualno patrijarhu i gospodu Bogu!

Očigledno, ovakvim pismom, predsednik Tadić računa kako će Buš ostati u Beloj kući još četiri godine. To se radi u politici, ali “ispod žita” i bez tragova, što je trebalo da bude i ovo pismo.

Za iskusne diplomatske analitičare radi se o Tadićevom neiskustvu, čemu je, verovatno, doprineo i momenat pisanja - kada je Tadić bio u bolnici, bez podrobnijeg konsultovanja sa savetnicima. Ako je, pak, bilo konsultacija, ostaje pitanje s kim se okružio i kakve su im kompetencije.

Onaj ko je lansirao pismo u javnost namerno je išao na to da kompromituje predsednika. Sama činjenica da predsednik Tadić neće da potvrdi autentičnost pisma, a sve izgleda da jeste, govori o tome da i on objavljivanje pisma doživljava kao kompromitaciju.

Zanimljivo je da se u isti dan, kada je “Kurir” objavio Tadićevo pismo, oglašava i izvesni Forum za bezbednost i demokratiju (FBD), čije je saopštenje i zahtev da se objavi integralna verzija pisma koje je predsednik Srbije uputio predsedniku SAD beogradski dnevnik “Danas” neuobičajeno “raspucao” na tri stupca prve strane. FBD upozorava ovdašnje političke lidere, predsednika Tadića pre svega, da moraju ispoljiti “principijelan odnos prema takmacima za prvo mesto u administraciji najmoćnije države sveta”. Pozivajući se na glasine koje kruže Briselom i Beogradom, FBD aludira na loš stil i političku konotaciju Tadićevog pisma. I ljudi u ovom Forumu su znali za pismo pre njegovog objavljivanja, što samo komplikuje način na koji je pismo “iscurilo”.

Predsednik FBD-a je general Ninoslav Krstić , nekadašnji komandant Kopnene zone bezbednosti na jugu Srbije, a sačinjavaju ga, uglavnom, ljudi koji se bave bezbednošću i vojnim pitanjima. Jedan od osnivača je i Veljko Kadijević, generalni sekretar Atlantskog saveza SCG. Forum je osnovan ove godine, posle penzionisanja generala Krstića i ne zna se kako se finansira. S obzirom na delokrug rada Foruma, za njegovu potporu i rad su mnogi zainteresovani, od spoljnih faktora, naših političara pa sve do moćnih biznismena koji želi da imaju svoje pipke i među ljudima iz bezbednosti, naročito kada se upuštaju u političke vode. A bezbednost, bogami, nije salata da se njome maše. Forum se prvi put javno oglasio, preko generala Krstića, u “Politici” oštrom kritikom na rad sadašnjeg ministra odbrane Prvoslava Davinića, za koga predsednik Tadić nije krio simpatije.

Poznato je i da je Krstić bio u dobrim odnosima sa Nebojšom Čovićem.

Svi su izgledi da je Tadićevo pismo išlo preko nekih bezbednjaka, samo je pitanje čijih i kojih.