Volim, ne volim, volim...

Beogradani me pitaju: "Pa šta ima tamo u selo što mi nemamo u gradu?"

Ja polako mislim, ali nije laka stvar da kažeš tacno koja je razlika izmedu gradski život i to što mi imamo u selo.

Ipak se malo stidim. Znam da je snajka uvek kriva, a niko nije gori nego irsko-americka snajka. Ali cu da probam da kažem tacno šta volim, a šta je dosadno. I šta stvarno mrzim u selo i posle trideset pet godina od prvi dolazak.

Volim kako suncokret place, i volim kako se iz našeg sela u okoline Šapca vidi Cer. Nije važno ako Cer izgleda daleko. Važno je kad možeš da vidiš gde su vinogradi i kukuruz. Seljaci kažu da ce da padne kiša kad Cer izgleda toliko blizu. Ne znam. Samo brdo je stvarno lepo kad sunce pada iza Cera u jesen.

Ali ne volim što šalone ovde uvek škripe. Nije samo u jesen. Škripe svaki mesec, cele godine. Volim taj rec: ŠKRIPE. Ali stalno pitam moj muž, gde je ulje?

Ne volim da uvek trebamo da ložimo vatra u letnja kujna. Svekrva kaže: "Stavi malo granje prvo, i nemoj da staviš puno ugalj dok se ne razgori." Jedan dan vatra ide fino, drugi dan kao da u šporet ima davo unutra, i nece NIKAKO. To je druga rec što stvarno volim.

Volim da sedim tamo daleko u klozet i da mislim kako bilo pre 35 godina kad sam došla za svadba i nije bilo NJC unutra velika kuca. Sad imamo vrlo lepa sobica sa sve te stvari, ali onda ja sam išla svaki noc tamo daleko do klozet da gledam Mesec, da budem mirna malo, i da mislim kako sam došla kroz celo svet baš do to selo ovde. Brzo je prošlo vreme, ali i mnogo sam videla.

Umorna sam od miševa u ambar kad tamo treba da bude samo kukuruz ili žito. Ali šta cemo? Miš treba da jede isto ko mi.

Volim da mogu da pravim gimnastika svaki dan ovde u selo bez trcanje! Uzmem štap i udaram po drvo sa orasima. Sad je vreme da zeleni orasi padaju. Ako ne padaju, mi trebamo da udaramo sa štap. Onda da ih sušimo i posle da pravimo kolace ili palacinke, ili samo da jedemo same ili sa medom.

Volim da moj muž ne treba da više kosi trava u jendak. Jesen je i prošao je voz za taj stvar. Trava je suva mnogo i možemo samo da je palimo. Nije mnogo ekologicno, ali ipak radimo nekako.

Volim što u selu sad ima pijaca subotom, ali ne volim da nema mnogo da se kupi tamo. Nije bogato mesto ko Kalenic ili Bajlon pijaca u Beogradu ali ima carapa, carsava za krevet, šnale za kosu, i cigareta ko tamo u gradu. I ima lepi cegeri, šareni, mali i veliki. Napravljeni od štapica, prirodna stvar. Volim to!

Ne volim kako sad tužno izgleda bašta. Prošao paradajz, krompir, paprika. Ali ima još lepa kata i sejala sam rukulu... To je italijanska salata što rasti cele zime.

Volim kako skoci paprika na šporetu kad pecem za ajvar i za zimnica. Ali ne volim kad nece ljuske da se lako ciste. Ali ajvar kad završim?! Boje, ukus, volim to. Izvanredno! Opet rec od vaš jezik što volim i mislim zvuci smešno.

Secem ruže. I jargovan. Nema više. Pokupim u jutro lišce od naša bolesna lipa od 100 godina i šapucem: drži se, drži se! Hocu moji unucici da vide tvoje granje!.

Ne volim kad baka kuka i misli na strašne stvari. Ali ne znam šta ceka mene u prava starost. Vec me bole kolena i prošle zime stavila sam list kupusa na to svaki drugi noc i pila sam aspirin. Ali necu da pricam o te dosadno stvari stalno.

Kad je sve malo tužno ili ne ide kako treba u selo, ja ipak kažem moji gradski prijatelji: samo cekaj da vidiš kako izgleda Mesec kad se digne beo kao od pavlaka iznad njiva sa zreli kukuruzi. To nemaš u gradu.

I samo ovde, kad sedim u dvorište daleko od ona jedna sijalica na put, vidim zvezde koji nigde nema sem kad odem u visoke planine u Kolorado ili Kalifornija.

Selo: malo škripi, a malo izvanredno. Svakako treba da se tamo ide.

Joan McQueeny-Mitric
(Autor je pisac koji živi
izmedu Vašingtona i Srbije.
Redakcija je poštovala njen pokušaj
da piše na srpskom jeziku)