Istinite priče

Film Gorana Paskaljevića “San zimske noći” osvojio je Veliku nagradu žirija u San Sebastijanu. Bio visoko izdvojen, pri samom vrhu. Jaki reflektori su tim priznanjem bili iznova upereni na mračnu Srbiju kojoj nema spasa. To crdž forever. Najpre bi se moglo reći da je Goran Paskaljević ponudio jedan sasvim, sasvim iskren film koji na trenutke deluje gotovo dokumentarno: nije to zemlja koja se gleda iz džipova i blindiranih automobila sa zamračenim staklima, ne, to je ono što se golim okom vidi ako samo, recimo, krenete na dugu vožnju sedmicom, beogradskim tramvajem koji vas vozi pored tezgi i buvljaka, autentičnih prizora muke i jada onih koji su pogodili dno života. O krezavim Kinezima da i ne govorimo. Borba za život? Možda se to i tako zove. U tom i takvom miljeu Goran Paskaljević prepoznao je istinu o Srbiji danas i tu smestio svoju priču o čoveku bez posla, ženi bez stana i detetu bez svesti o tome gde se nalazi.

Slavni peruanski pisac Mario Vargas LJosa, inače predsednik žirija, tačno je znao šta gleda: bio je on u Beogradu pre desetak godina i sada lepo video, kroz jedan snažan i dosledno izveden film, da se ništa nije promenilo. Ista kasaba, ista teskoba, u kojoj Lazar (Ristovski) puca u sebe, nešto kao prirodni, normalni kraj te bolne priče. Kažu da je Mario Vargas LJosa posebno insistirao na nagradi srpskom filmu...

“Zlatna školjka” San Sebastijana otišla je u ruke mladog iranskog reditelja kurdskog porekla Bahmana Gabadija, pripala njegovom filmu “Kornjače mogu da lete” o deci koja u izbegličkom kampu trpe posledice bombardovanja Iraka. Postaje pravilo da vruće političke teme trijumfuju na festivalima. Posle Kana koji je nagradio obračun Majkla Mura sa DŽordžom Bušom u “Farenhajtu 9/11”, sada je i San Sebastijan smatrao da u prvi plan mora da stavi jednu tako aktuelnu priču kao što je - Irak. Film Bahmana Gabadija je krik do neba: sakata i silovana deca, svakako gladna i žedna, potpuno su zatečena i zaustavljena u nekoj stvarnosti ni nalik životu.

I ostala zvanična priznanja 52. San Sebastijana mimoišla su zemlje španskog govornog područja: za najbolju režiju nagradu je dobila mlada Kineskinja Hsu Žinglej (“Pismo nepoznate žene”), za najbolje glumce proglašeni su Ulrih Tomsen i Koni Nilsen (danski film “Braća”), za najbolju muziku Marsel Ziskind (britanski film “Devet pesama”) i za najbolji scenario Gaj Hibert i Pol Gringras (irski film “Oma”).Takvim izborom, tačnije takvim odlukama žirija, San Sebastijan je i doslovno učvrstio svoj internacionalni predznak prestajući, praktično, da bude samo evropski izlog južnoameričkih filmova.

Takvo distanciranje jeste bitno za ovaj mali, veliki baskijski festival. Amerikanci to sve više shvataju i srećni dolaze u pomalo skrajnuti San Sebastijan. Pojedini po nagradu za životno delo “Premio Donostia” (Vudi Alen, Anet Bening i DŽef Bridžis), a neki zbog promocije filma, kao Oliver Stoun koji je premijerno u San Sebastijanu prikazao nastavak susreta s Kastrom - “U potrazi za Fidelom”. U prvom delu, “Komandante”, Oliver Stoun bavio se, pre svega, kubanskom revolucijom i vremenom posle, u ovom drugom delu, koji traje sat i desetak minuta, slavni reditelj isključivo razgovara s jedinim živim komunistom na vlasti. Odličan intervju, odličan film. NJih dvojica su gotovo istomišljenici, naročito kad je tema američka politika koju vodi DŽordž Buš. Većeg gneva na jednom mestu teško je i zamislite od onog koji je Oliver Stoun prosuo pred doteranom i opuštenom publikom festivala: “Možda će On ponovo biti izabran, ali će ostati upamćen u američkoj istoriji ne samo kao najgori predsednik, već i kao najveće zlo.”

Anet Bening i DŽef Bridžis nisu se bavili politikom, pričali su dosadne priče o svojim karijerama, pozirali nasmejani, hvalili baskijsku hranu i lepotu grada. Nisu izazvali veću pažnju, ipak su oni zvezde bledog sjaja