Arhiva

Nevidljivi general

LJiljana Smajlović | 20. septembar 2023 | 01:00
Nevidljivi general

Beogradsku političku čaršiju u utorak uveče je tresla groznica potere za Ratkom Mladićem. Bilo je lažnih uzbuna i pre, ali je ovog puta izvor (Asošijeted pres) ulivao više poverenja od fantomske kosovske agencije koja je sličnu vest lansirala još pre tri godine (ili od sarajevske “Onase” koja je na istu “patku” nasela pre godinu dana). “Tajming” vesti je takođe delovao ubedljivo: u Srbiji navikloj na američke ultimatume, javnost je letos lako poverovala glasini lansiranoj iz Bosne i Hercegovine da su Amerikanci Beogradu postavili novi “poslednji” rok za izručenje Ratka Mladića - prvi oktobar. Sve se tog utorka uveče naizgled uklapalo sa akcijom hapšenja ratnog komandanta bosanskih Srba: poseta Karle del Ponte Beogradu najavljena za petak 1.oktobra, nenajavljena poseta američkog ambasadora za ratne zločine Pjera-Rišara Prospera prvo Hagu, a zatim i Beogradu, u pratnji ranije najavljenog državnog podsekretara Marka Grosmana, a histerija je dostigla vrhunac kada je odabranim krugovima prostrujala i vest da u posetu Beogradu 11.oktobra dolazi američki ministar odbrane Donald Ramsfeld!

Domaća štampa ipak nije do kraja dana uspela da potvrdi čak ni informaciju da su negde na teritoriji Srbije (ako već ne u valjevskom kraju, kako se tvrdilo u dojavi kojoj je poverovala američka agencija), snage bezbednosti zaista stupile u akciju potrage za ratnim komandantom bosanskih Srba (pa makar i po uzoru na onih nekoliko neuspelih hrvatskih pokušaja hvatanja generala Ante Gotovine na osnovu anonimnih dojava).

Novinari nisu ništa videli, ali ne treba, naravno, isključiti mogućnost da srpska policija ovih dana “češlja” brda između Valjeva i Užica (strana obaveštajna služba, po nekim izvorima britanska, tražila je od naših službi bezbednosti da provere dojavu iz susedne BiH koja se odnosila na potez od 120 kilometara između ova dva grada). Hrvatska je revnošću u takvim akcijama zaradila zapadno poverenje, iako na taj način još nije “ulovila” generala Gotovinu.

Zapadni diplomati u Beogradu do sada su pod zaštitom anonimnosti više puta objasnili zašto Zagrebu veruju da ne može da uhvati Gotovinu, a Beogradu ne veruju da ne može da uhvati Mladića. Razlika je u tome što je Zagreb uspostavio civilnu, političku kontrolu nad službama bezbednosti i pružio dokaze da sa vrha ne štiti Gotovinu, a na svaku dojavu o mogućem skrovištu generala u bekstvu odmah reaguje. (U prilog iskrenosti Zagreba prema Haškom tribunalu gorljivo, naravno, svedoči i to što je nekoliko hrvatskih generala na nagovor vlasti otputovalo u Holandiju, neki i pre raspisivanja poternice za njima, pa čak i pre otpečaćivanja optužnica protiv njih.) To bi ujedno bio i odgovor na omiljenu beogradsku doskočicu o tome zašto Vašington ne uhvati Osamu bin Ladena pre nego što počne izdavati ultimatume Beogradu da uhapsi Ratka Mladića. Američka ambasada u Beogradu to neće nediplomatski direktno reći, ali odgovor, otprilike, glasi: poređenje Osame bin Ladena i Ratka Mladića bilo bi umesno tek ako bi neko sumnjao da Vašington štiti najčuvenijeg teroristu na svetu, umesto da za njim aktivno traga, tako da opstaje sumnja da negde u vrhu srpske vlasti (bilo političke, bilo bezbednosne) neko štiti Ratka Mladića. Dok se ta sumnja ne razbije, Beogad će biti sumnjiv, dakle neprikladan za evroatlantske integracije.

U loša stara dosovska vremena, kada se deo DOS-ove vlasti preporučivao zapadnim centrima moći tako što je obećavao hapšenje Ratka Mladića po isteku Koštuničinog mandata na čelu savezne države i njegove paske nad Vojskom Jugoslavije, na Zapadu je vladalo uverenje da neko na vrhu vojske i države organizovano, planski i konspirativno, “čuva” Mladića, i da će general “pasti” čim padnu njegovi “kadrovi”. Smene do kojih je u međuvremenu dolazilo na vrhu vojske i države ohladile su te nade. Mladića, po svoj prilici, čuva ista “sila” koja čuva i Antu Gotovinu: uverenje jednog dosta širokog sloja stanovništva da se on borio za nacionalnu stvar, i nevoljnost pripadnika tog sloja da ga prijavi vlastima ako i kada mu nađe trag. Bez saradnje građana sa policijom ona je nemoćna; nemoćna je i bez doušnika i dostavljača, a kamoli običnih građana koji ne sarađuju. To znaju sve vojske i policije ovog sveta, no posao je vlasti u Beogradu da ubede London, Vašington i Brisel da vrh policije, vojske i politike ne štiti Ratka Mladića. To se jednim delom može učiniti energičnim reagovanjem na dojave iz inostranstva. Američki diplomatski izvori koji ne žele da budu identifikovani tvrde da su u prošlosti u više navrata dostavljali informacije na koje Beograd nije ni pravovremeno ni energično reagovao. Oni koji misle da vlast u Beogradu ovih dana zamajava Amerikance i Engleze simuliranjem potrage za Mladićem prave dvostruku grešku: precenjuju i pretpostavljenu naivnost zapadnjaka i tobožnju lukavost domaćih aktera.

Amerikancima nešto drugo ovih dana postaje bolno jasno. Politika uslovljavanja (conditionalitdž, zahtev Kongresa SAD da Srbija ispuni haške i druge uslove u zamenu za stotinak miliona dolara godišnje, plus američku dobru volju u međunarodnim finansijskim institucijama) odvela je Slobodana Miloševića u Hag, što je donelo određeno zadovoljenje njegovim neprijateljima na Zapadu i njegovim žrtvama u regionu. Haška suđenja nisu, međutim, donela katarzu Srbiji niti istinu i pomirenje regionu, a Srbija se od početka suđenja Miloševiću značajno radikalizovala. Američki diplomati u Beogradu našli su se u veoma teškoj situaciji u nastojanju da pomire zahteve kongresmena sa sopstvenom dijagnozom političkih prilika u Srbiji: udovoljavanje zapadnim zahtevima slabilo je demokratske snage u Srbiji. Tako je ispunjavanjem kratkoročnih ciljeva ugrožavana dugoročna strategija demokratizacije Srbije. Hapšenje Ratka Mladića neće štetiti demokratiji u Srbiji, naprotiv: ali hapšenja pod pretnjom uskraćivanja zapadne pomoći i suđenja koja podižu verovatnoću da Srbija bude osuđena na plaćanje ratne odštete Bosni i Hercegovini, ruše kredibilitet demokratskih vlasti. “Nemogući zadatak” na kraju je proizveo paradoksalnu situaciju: Srbija je isporučila Slobodana Miloševića kako joj ne bi bilo uskraćeno stotinak miliona dolara američke pomoći.

Hrvatska veza

Londonski list tvrdi da je demaskiranje agenata osveta balkanskih obaveštajnih službi koje nastoje da zaštite “svoje” ratne zločince

Ove nedelje u londonskom “Dejli telegrafu” pojavilo se zanimljivo tumačenje talasa javnog razobličavanja britanskih agenata na Balkanu (u Beogradu je “Nedeljni telegraf” kao agenta MI6 “provalio” britanskog diplomatu Entonija Monktona, koji je u međuvremenu povučen u London na drugi položaj, a drugi listovi koji takođe imaju veze sa službama bezbednosti, “Slobodna Bosna” u Sarajevu i “Nacional” u Zagrebu, demaskirali su agente MI6 stacionirane u Sarajevu i Zagrebu). Londonski list tvrdi da je demaskiranje agenata osveta balkanskih obaveštajnih službi koje nastoje da zaštite “svoje” ratne zločince, besne što je britanska obaveštajna služba tako uporna u pronalaženju ratnih zločinaca koji se kriju od Haškog tribunala. Zagrebački “Nacional” potkraj avgusta objavio je dugačak članak u kome je raščlanio delovanje britanske obaveštajne službe u Hrvatskoj. Ključna je teza da je Hrvatska dobila zeleno svetlo za pridruživanje Evropskoj uniji tek pošto je premijer Ivo Sanader dopustio Britancima da u Hrvatskoj razgranaju svoje špijunske aktivnosti, prisluškuju hrvatske građane i kontrolišu političku situaciju.

U poslednjih godinu dana Srbija nije isporučila nikoga (čak ni nesrećnog Gorana Hadžića, koji za razliku od generala koje Hag takođe traži ama baš nigde ne važi za branioca nacionalnih interesa), a Amerika joj je zbog toga uskratila svega nekih dvadesetak miliona dolara pomoći. Štaviše, poslednje vesti iz američkog Kongresa glase da će Amerikanci nastaviti da pomažu demokratizaciju Srbije i naredne godine, i da će u tu svrhu u nastupajućoj fiskalnoj godini uložiti možda čak i celih 86 miliona dolara. Ispada da sa sertifikacijom (potvrdom američkog predsednika da Srbija ispunjava američke uslove) Beograd može da računa na oko sto miliona dolara (tako je bar bilo prethodnih godina), a bez sertifikacije mu sleduje 20 miliona dolara manje. Tu se uglavnom radi o novcu koji ide na razvoj civilnog sektora i pomoć nezavisnim medijima: takvu pomoć srpski mediji i nevladine organizacije dobijali su, iako u manjem obimu, i za vreme režima Slobodana Miloševića. Stvar sa najnovijom pomoći, naravno, nije išla sama od sebe: tu ima odličnog minulog rada ambasade Srbije i Crne Gore u Vašingtonu, kao i prvih uspeha članova srpskog “kokusa” u Kongresu SAD.

Čitava zbrka oko roka vezanog za 1.oktobar inače dolazi otuda što je to početak američke fiskalne godine, kada startuju programi podrške demokratizaciji, i što je to krajnji rok da se odluči hoće li Srbi glasati na izborima za organe vlasti na Kosovu (štampanje izbornih listića). Ovo poslednje (pritisak da Srbi izađu na glasanje na Kosovu) preči je razlog ponovnog dolaska Marka Grosmana u Beograd. Naravno da Amerikanci zahtevaju hapšenje Ratka Mladića i da u tu svrhu pokazuju čas šargarepu, čas štap, ali oni će to nastaviti da čine i posle prvog oktobra 2004. godine. Pjer-Rišar Prosper je ovih dana pomalo promenio taktički pristup ovom problemu: dve godine je nagoveštavao Beogradu da bi, u zamenu za izručenje Mladića, Vašington podržao suđenja haškim optuženicima u Beogradu. To nije proizvelo željeni rezultat u Beogradu, a nerviralo je Karlu del Ponte i proizvodilo neslaganje na liniji Tribunal-Stejt department. Prosper je sada promenio ton: umesto šargarepe, Beogradu je iz Haga u utorak pokazao štap nagoveštavajući da bi Vašington mogao da promeni kurs i odustane od “izlazne strategije” u Hagu. Izlazna strategija podrazumeva zatvaranje Tribunala do 2008. godine: prema postojećem rasporedu utvrđenom u Ujedinjenim nacijama, Tužilaštvo ima još samo nekoliko meseci (do isteka decembra) za podizanje novih optužnica, a sva suđenja bi se morala okončati do kraja 2008. Prosper želi obeshrabriti one koji misle da samo treba izdržati još koju godinu, i svaka dalja opasnost od Tribunala će biti otklonjena. Pre svega želi, naravno, obeshrabriti one za koje veruje da štite Karadžića, Mladića, Gotovinu.

To nije tako jaka karta, pogotovo ako se zna da Bušova administracija i sama ima razloge zbog kojih želi da što pre zatvori Haški tribunal (želi obeshrabriti svaku dalju nadu da će postojati međunarodni sudovi za ratne zločine). Vašington je usred drugih briga skrenuo pogled sa balkanskog regiona, samo ne želi da to Balkan zna, odnosno da se to na Balkanu koristi za osujećivanje američke politike u regionu. Vlada izvesna inercija, odnosno zamor Balkanom, a raste frustracija koju proizvode izneverena očekivanja. Primera radi, Vašington je iz pozadine vredno radio da ne naruši delikatnu ravnotežu i političku saradnju između dva centra srpske političke moći, Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, ali se sada već oseća izneverenim i od strane te dvojice. U isto vreme nastoji da to prikrije kako ne bi nehotice pomogao radikalima. I tako ukrug.

Spisak srpskih izneverenih nadanja od Amerike i Brisela je, naravno, još duži. Najavljeni dolazak Donalda Ramsfelda ima veze sa zadovoljstvom koje je u Vašingtonu letos proizveo izbor Borisa Tadića za predsednika Srbije, a Ramsfelda će u Srbiji više od Haga zanimati mogućnost da se srpski policajci i vojnici pridruže nekoj od međunarodnih vojnih ili humanitarnih misija, bilo u Liberiji, bilo na Haitiju ili u Sudanu, ako već ne u Avganistanu ili Iraku. NJegov dolazak neće biti dokaz da Vašington ima još strpljenja napretek za Srbiju, ali svakako predstavlja više nego dobar signal u odnosima Beograda i Vašingtona. Ličnosti tako velikog ranga nikad ne dolaze da prete: tome služe niži službenici Stejt departmenta.