Pesnička “dramaturgija”

Nepunu godinu dana posle smrti Brane Petrovića, u dogovoru sa Upravnim odborom Zadužbine Desanke Maksimović i Braninom porodicom, trebalo je da napravim izbor njegovih pesama za ediciju dobitnika Desankine nagrade, koju on sam nije uspeo da priredi za života. Tom prilikom su mi Branina supruga Kaća i ćerka Mirjana stavile na uvid dve fascikle: u jednoj se nalazio, očigledno nezavršen, rukopis Branine knjige pesama, pod radnim naslovom “Ali to je nešto drugo”, a u drugoj su bili složeni neki (ne svi) isečci Braninih pesama, objavljenih u “Književnim novinama”, “Književnoj reči” i “Politici”, i nekoliko pesama otkucanih na pisaćoj mašini.

Za knjigu Braninih izabranih i novih pesama, koju sam uredio, i koju je, pod naslovom Gradilište, objavila Zadužbina Desanke Maksimović, iz njegove nevelike zaostavštine sam uzeo samo tri pesme: “Stihovi o smeću”, “Napast” i “Odlazak Bohumila Hrabala”. Moj izbor iz Branine zaostavštine je bio tako štedljiv zato što u ovom izdanju nisam želeo da “potrošim” sve ono što je Brana za sobom ostavio. NJegova zaostavština je, u potpunosti, trebalo da bude predstavljena u posebnoj knjizi. Da bih tu knjigu priredio za štampu, kasnije sam se, u dogovoru sa Braninom porodicom, pozabavio njegovim nezavršenim pesničkim rukopisom.

Uz taj rukopis, koji je Brana nameravao da ponudi “Prosveti”, bilo je priloženo i njegovo pismo tadašnjim urednicima “Prosvete”, Aleksandru Jerkovu i Bogdanu A. Popoviću. To pismo, datirano 19. novembra 1991, koje Jerkovu i Popoviću nikada nije poslato, odslikava stanje u kome se Branin rukopis nalazio, i zato ga ovde navodim u celini, bez ikakvih ispravki.

Aleksandar Saša Jerkov

Bogdan A. Popović

Poštovani prijatelji,

Ovo je deo rukopisa; dvanaest pesama (iz posebnog ciklusa) moram ponovo da prekucam (s nešto nove energije) i da ih priložim. Zatim veća celina objavljena u Književnosti pod naslovom “VIDA” (časopis mi je “nestao” pa ga moram potražiti u biblioteci, danas). Priložiću i 30. stranica razgovora iz Književnih novina, pa ćemo se dogovoriti. Odeljak pod naslovom ŠUMA, greškom, u ovom rukopisu nije ceo, ispraviću. Prema tome ovo obeležavanje stranica (grafitnom olovkom) je samo da se ne izmeša. Oduvek: pišem pesme a ne knjigu pesama. Zato je najteži deo posla - kako ih rasporediti da bi se uspostavio “čitalački red” (kao u dramaturgiji). Naslov je takođe uvek bio veliki problem. Ovaj je radni. Prema tome: uz odlazak 26 novembra na književno veče u Prištini (oko tri dana) rukopis će biti potpun za 15 dana (najmanje). Taj raspored i naslov - to je vrlo važno. Sve ostalo preporučujem Vama, a svaku pomoć primiću sa zahvalnošću.

U Beogradu Srdačno Vas pozdravljam

19 novembar 1991 Vaš

Branislav Petrović

Iza ovog pisma sledi rukopis, koji, kao ni samo ovo pismo, nikada nije stigao do onih kojima je bio namenjen. Na naslovnoj strani rukopisa, grafitnom olovkom, latinicom, piše:

Branislav Petrović

Ali to je neŠto drugo

(radni naslov)

(...) U svakom slučaju, imam utisak da je Branin rukopis i 2002. godine ostao u istom onom stanju u kome je bio i 1991. Na njegovoj prvoj strani je još uvek stajao “radni naslov”, pokraj naslova ciklusa “Moja grofice” još uvek je stajao znak pitanja, a iznad linija nad kojima je naknadno trebalo napisati naslove ciklusa, do kraja je ostala praznina. Branino obećanje urednicima “Prosvete” da će njegov rukopis biti “potpun za 15 dana (najmanje)”, bilo je, s obzirom na stanje rukopisa, nerealno. NJegov rukopis ne samo da nije završen za obećanih petnaest dana, nego nije završen ni za dvanaest godina. Brana je kasnije napisao i objavio još neke pesme, ali ih u rukopis nije uneo - ne zato što je mislio da one tu ne spadaju, nego zato što se, zaokupljen drugim i težim brigama, svojim rukopisom više nije ni bavio.

Prvo što sam sa ovim rukopisom uradio bilo je da mu priključim pesme kojih u njemu nije bilo, a koje sam, isečene iz novina, čuvao složene u mojim primercima Braninih knjiga(...)

(...) A onda sam od svega toga pokušao da sklopim jedinstvenu pesničku knjigu. Kao glavni orijentir mi je, naravno, služio Branin rukopis. Sledeći prirodu i teme njegovih pesama, pokušao sam da ih složim u prirodne tematske celine. A potom sam i te celine pokušao logično i prirodno da povežem. U pesmi “Vida”, na primer, neka proročica ili vračara vidi samo mrak i najavljuje dolazak napasti. Iza nje sam, u ciklusu kome sam dao naslov “Posle Vide”, stavio samo jednu pesmu, “Čudan gost”, u kojoj se Vidino proročanstvo ispunjava: napast je tu, baca bombe, ubija decu, ruši crkve i mostove.

Komponujući Braninu zbirku, i trudeći se da odgonetnem šta on podrazumeva pod “dramaturgijom” pesničke knjige, pokušao sam da u njoj ostvarim nekoliko gradacija, između ostalog i gradaciju vrednosti. Na kraju ove Branine knjige ne nalaze se slučajno pesme “Vida”, “Napast”, “Stihovi o smeću” i “Odlazak Bohumila Hrabala”.

Poseban problem predstavljao je naslov knjige. Branin radni naslov, Ali to je nešto drugo, jednostavno, nije naslov. NJim ni sam Brana nije bio zadovoljan. Prekopavao sam Branine pesme i pokušavao da iz njih izvučem naslov koji bi im najbolje odgovarao. Jedan za drugim, ispisivao sam razne naslove: Održavanje vatre, Pogača na nebu, Zapis na zidu, i tako dalje. Među njima je bio i jedan veoma dug, koji mi se dugo najviše dopadao: Kako je divotno sve na nebesi. Ali se nijedan od tih naslova nije držao. Onda sam se vratio sledećim Braninim stihovima:

Moja grofice žeževasion

Žeže stra

Žeže jo

Pepeo pra

Moja grofice želeled

Žeže kob

Kuća

Pred kućom grob.

I zastao sam nad tom rečju koja mi je najjače zasvetlela i zazvonila: žeževasion. Rečenicu od dve reči, žeže vasiona, Brana je sažeo u jednu reč: žeževasion. U ovom stihu vasiona je promenila pol: iz ženskog je prešla u muški rod. (U rečima svemir i kosmos ona je to bila i pre.) Jedan glagol i jedna imenica pretopljeni su u novu imenicu, koja zvuči lepo, zvuči zvučno, zvuči francuski i, što je najvažnije, zvuči brančilovski, i u sećanje nam vraća čitav niz Braninih pesama i stihova o vasioni, s kojom se on ne jednom odmeravao. I tu sam reč, žeževasion, s najvećim uverenjem, ispisao na čelu Branine poslednje knjige. U tom me uverenju utvrđuju stihovi iz pesme “Plač, pepeo”:

Poezija, moja grofice, ne ugrožava svet.

Ona ga čak i ne tumači.

Niti slavi, niti brani, niti napada.

Ništa.

Poezija je tek sećanje na svet koji

Nikada nije ni postojao, ili

Tačnije, pepeo sećanja, sećanje na

Pepeo...

“Pepeo sećanja na pepeo”. Možda se Brana, zato što je došao do te tačke, više nije bavio ni svojim rukopisom. Kao da se žurio da što pre ode u “pepeo sećanja na pepeo”, u kome će se ionako, hteo ne hteo, zajedno sa svima nama naći. Ali, sećajući se nekih ranijih, i drukčijih, Braninih pesama, ja ovu njegovu kovanicu, žeževasion, čitam, i ispisujem, kao njegov odgovor na taj definitivni pepeo. Na taj pepeo pepela. Jer ono što “žeže” pepeo nije.

LJubomir Simović