Profesija reformator

Svanuo je Peti Oktobar i...

Boris Tadić je poslušao Čedomira Jovanovića i pozvao Srbe da izađu na kosmetske izbore iako su i premijer Vojislav Koštunica i patrijarh Pavle rekli još jedno “Ne”. Netačno! Boris Tadić je samo uradio ono što je morao, ako je političar reformator.

Boris Tadić je pozvavši kosmetske Srbe da glasaju 23. oktobra prekinuo kohabitaciju sa Vojislavom Koštunicom nagoveštavajući da će krenuti u rušenje Vlade Srbije i što skorije raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Netačno! Kohabitacija ne znači apsolutno saglasnost. A za prekid perioda saradnje važnija je želja ključnih političkih partnera da zadrže vlast koju imaju odnosno da steknu vlast koju nemaju, nego razlike u mišljenju i delanju ili interesi naroda, države, nacije, istorije... I - izbori još nisu na redu.

Čedomir Jovanović je svojim otvorenim pismom ponovo razgoreo vatru sukoba unutar reformskog bloka dokazujući da je tom bloku međusobno optuživanje draže od promene i politike i političara i društva i naroda i nacije. Netačno! Čedomir Jovanović je samo napravio uredan popis šta su teme i ciljevi politike koja hoće da menja i političare i društvo i narod i naciju.

Dakle, bio je Peti Oktobar i deo političke elite Srbije označen kao demokratski samo se još jednom susreo sa svim svojim strahovima i nadama, svojim dilemama. Četiri godine pošto je Slobodan Milošević prestao da bude sudbina, demokratska politička elita je upitala: “Ogledalce, ogledalce, ko je ovde reformista?” Za to ogledanje, nema boljeg dana od Petog Oktobra. NJegova simbolika je još i više nego zarazna.

Boris Tadić je taj dan dočekao pod punim presingom i spolja i iznutra. Spolja je prvo bio Zapad. Onoliki su mu se navalili na vrat i tražili: da pozove kosmetske Srbe na izbore 23. oktobra, da odlučno saopšti da generali moraju u Hag kada već nema Ratka Mladića i da - o, zar se i to može - i posle toga ostane u kohabitaciji sa Koštunicom, odnosno da ne izaziva prevremene izbore.

Spolja je i Koštunica. Tadić nije neuk, zna Koštunicu. Recimo, kada je posle Petog Oktobra krenula inauguracija Koštunice, ispred beogradakog “Sava centra” se pojavio Radomir Marković, tada šef tajne policije sa nekoliko dobro naoružanih ljudi i rekao da hoće da podnese ostavku Koštunici. Da ne bude svašta, Tadić je spojio Koštunicu i Markovića, koji su seli u kola i nešto se dogovorili. “Da li si prihvatio ostavku” pitao je Tadić Koštunicu. Ovaj mu je odgovorio da će Marković sutra doći kod njega u Palatu federacije, da podnese ostavku. Sledi zvanična istorija: ostavke nije bilo, zbog interesa države, kako je zvanično objašnjeno.

Malo spolja, malo iznutra su i Tadićevi i Koštuničini ljudi koji sa Amerikancima “peglaju” tekst o garancijama koje bi bile dovoljne da Vlada Srbije pozove kosmetske Srbe na izbore. Zbog ozbiljnosti tvrdnje mora se reći da ona potiče iz Tadićevog okruženja: “Kada se dvojica Koštuničinih i dvojica naših dogovore sa Amerikancima i kada zajedno napišemo i potpišemo papir, neko od njegovih posle kaže da to nije dovoljno dobro.” Ali, to je nevažno, važno je da je Tadić već prošle nedelje u najneposrednijem razgovoru sa Koštunicom znao šta on misli i o Hagu i o izborima na Kosmetu. Mogao je da pretpostavi da će Koštunica požuriti da bar o kosmetskim izborima kaže šta misli. A šta misli patrijarh Pavle, Tadić je mogao da sazna na pola puta između Ravne gore i Užičke republike, dakle na Mokroj Gori gde je učestvovao u pokaznoj vežbi “Život je čudo”.

Temperament Svi politički pokreti i političke stranke imaju ljude poput Čedomira Jovanovića i po pravilu, nalaze ih među svojim najodanijim i najhrabrijim pristalicama Ime Čedomira Jovanovića, tog mladog čoveka o kome me pitate, prvi put sam čula u vreme građanskih protesta u Beogradu zbog izborne krađe na lokalnim izborima 1997. godine. Zatim mi je pala u oči činjenica da je on, i kad je ledž specialis ukrotio ogromnu energiju pobunjenih građana, sa grupom svojih istomišljenika, nastavio “šetnje”. Svaki dan, iz godine u godinu. Pomislila sam: to je jedan od onih fanatika koje sam sretala proučavajući istoriju ruskog revolucionarnog pokreta, ali i političkih pokreta u Srbiji. To su temperamenti. Posle političkih promena u Srbiji 5. oktobra 2000. godine, moglo se razumeti da je on bio jedan od onih ljudi koji je u Demokratskoj stranci, uz Zorana Đinđića, obavljao veoma složene i delikatne poslove. Svi politički pokreti i političke stranke imaju takve ljude i, po pravilu, nalaze ih među svojim najodanijim i najhrabrijim pristalicama. Posle 5. oktobra 2000. godine sledile su visoke dužnosti (šef parlamentarne grupe) i politički i psihološki važne misije (izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu). Uspon se nastavio i posle ubistva Zorana Đinđića (potpredsednik Demokratske stranke, potpredsednik Vlade Republike Srbije). Šta je značio streloviti politički uspon ovog mladog čoveka: nagradu ili priznanje sposobnosti i političkog talenta? Pre no što se na ovo pitanje dobio odgovor, usledila je reakcija. Uspeh svuda izaziva plemenitu zavist, ali i zloćudnu pakost. Dokono čaršijsko romorenje pretvorilo se u insinuaciju čije su posledice i neposredno i posredno bile opasne: nesvršeni student, narkoman, povezan sa kriminalom, kriminalac. Bar nešto od ovoga bilo je proverljivo a ništa ipak nije provereno: mistifikacija izaziva nesigurnost i povećava strah. Polje politike nikada i nigde nije bilo čisto: u pitanju su ljudski poslovi i interesi. Ali, nije tačno da je politika bezuslovno zverinjak. Postoje različite političke tradicije i različite političke kulture. Naša politička kultura je autoritarna, nedijaloška, patrimonijalna. U takvoj kulturi ne uvažava se ličnost, a ni opšte dobro nije na visokoj ceni. Lakomisleno političko spletkarenje se ne može sprečiti, ali bi čvrsti kriteriji i merila (i u tom smislu politika ne sme biti lišena etičnosti) mogli osujetiti njegove često tragične posledice. U istoriji Srbije ne postoji nijedno političko ubistvo, a bilo ih je boga mi, koje nije bilo najavljeno. Tajno i javno političko spletkarenje, taj orijentalni način političke borbe, navikavao je ljude na mogućnost zločina. Na to da kad se zločin dogodi ravnodušno odmahnu rukom i kažu: to se očekivalo. Na putu smo izgrađivanja kriterija i stvaranja alternative. Jednaki samo pred zakonom, mnogi, naravno, i pred bogom, ljudi imaju pravo na sve druge razlike: nacionalne, verske, političke, socijalne... Ako svako u sebi prepoznaje Drugoga, politička kultura biće tolerantnija i etičnija. Čedomir Jovanović pripada ne samo biološki mladoj generaciji nego i generaciji novog političkog senzibiliteta. NJegova se generacija razlikuje od one generacije čiji su pripadnici u njegovim godinama bili generali, diplomati, predsednici vlada. Ali i od generacija kojoj sama pripadam. Formirana u godinama kritičke spoznaje staljinizma, moja je generacija rasla u senci ove prethodne. Izvan ovog ljudskog i političkog konteksta teško mogu da razumem pojavu mladog Čedomira Jovanovića.

Spolja je i ono reformsko krilo. Ko je to? Vuk Drašković bez svojih poslanika, dakle sam. Miroljub Labus i Mlađan Dinkić odlični matematičari, koji sa Tadićem gube, a sa Koštunicom dobijaju, sa istim biračkim telom na koje pikira i Tadić, te je jasno kome će se carstvu prikloniti. U spoljnjem krugu je i GSS. Podeljen na “čediste” i “tadićevce”. Goran Svilanović, koji je, izgleda, rešio da se neko vreme povuče iz politike, jeste i onaj koji hoće da “utopi” GSS u DS, ali ga Tadić nije primio na pobedničku binu pred drugi krug predsedničkih izbora i neprirodno dugo se nije čuo sa njim telefonom. I GSS u kome su Nataša Mićić i Ivan Andrić koji misle da je Jovanović u pravu, jer je čuvar reformske vatre. I... i Vesna Pešić, najborbeniji političar građanske opcije, koja je Jovanoviću napisala “Ja sam čedista”.

Iznutra su Tadića čekali rezultati lokalnih izbora. Može se reći i: “Odlično prvi put smo na izborima stranka broj jedan i imamo najviše gradonačelnika.” Ali, to neće umanjiti značaj činjenica da su izgubljeni gradovi poput Niša, Kragujevca, Novog Sada, Valjeva... Pogotovu neće zaustaviti talas depresije u gubitničkim lokalnim odborima Demokratske stranke, koji će za svoje neuspehe makar upola glasa okriviti i predsednika zato što se nije dovoljno slikao pored kandidata u kampanji. Ako depresivno raspoloženje uzme maha pa zavlada panika da će rejting stranke u budućnosti opadati, neki od potpredsednika ili neki od šefova lokalnih ogranaka DS-a može javno da zatraži od Tadića ono što mu je, između ostalog u pismu poručio Jovanović: ruši vladu, zahtevaj parlamentarne izbore.

Za Borisa Tadića Čedomir Jovanović je i spoljni i unutrašnji faktor. Član je stranke ali i predsednik Centra za modernu politiku i čovek sa kojim nema komunikaciju. Pismo koje mu je u formi konferencije za novinare i plaćenih oglasa u “Politici”, “Večernjim novostima”, “Blicu”... uputio nije moglo da ga razveseli. Ne treba Tadiću da onoliki analitičari, kada nemaju šta da rade, pišu po novinama da mu Jovanović diše zavrat, iako je već milion puta proglašen za “rano izgorelog” odnosno “politički mrtvog”. Oseća Tadić taj dah, ali jako dobro zna i da ga Jovanović nikada nije javno napao, pa čak ni onda kada je na izbornoj skupštini stranke glasano pod strogim nadzorom. Jovanović će i sada moći da kaže da njegovo pismo nije napad na Tadića, već samo blagonakloni savet i da ne traži od predsednika ništa što i sam ne bi uradio, a što i Tadiću i Demokratskoj stranci može da donese samo više birača i ostvarivanje vizije koju su delili sa streljanim Zoranom Đinđićem.

Izmišljeni razgovor Tadića i Jovanovića mogao bi da izgleda ovako:

Tadić: Mogao si i da mi se javiš i sve ovo kažeš, a ne da mi saopštavaš preko konferencije za novinare i plaćenih oglasa.

Jovanović: Pa kako tebi nije nikada palo na pamet da me pozoveš?

Tadić: Znao si šta me sve čeka i ko me sve pritiska i nisi morao i ti da im se pridružiš.

Jovanović: Naprotiv, pružio sam ti ruku. Ohrabrio sam te da uradiš ono što moraš i kao predsednik Srbije i kao predsednik Demokrartske stranke. Rekao sam ti, Borise, ako uradiš ono što moraš imaš moju punu podršku.

Tadić: Nisi naivan, znaš da će tvoje pismo poslužiti našim kandidatima koji su loše prošli na lokalnim izborima da je to moja krivica, a ne posledica njihovog lošeg rada.

Jovanović: Ne. Pokušao sam da vadim ljude iz depresije. Da im damo politiku za koju mogu da se uhvate, koja se nije videla i prepoznavala kao naša politika na lokalnim izborima.

Prekidamo izmišljeni razgovor Tadića i Jovanovića, jer je upravo to mesto njihove velike razlike. Tadić je već onoliko, i to od “prijateljskih” analitičara upozoravan da mu politika nije jasna, da je ista kao Koštuničina, da nema sopstvenu politiku... To mu u intervjuu “Evropi” prigovara i Zoran Živković: “Nisam pristalica politike koja kaže da smo mi fini, lepi i lenji, videćemo nešto, nešto ćemo da radimo i bićemo zabrinuti. To je politika DSS-a. Nema potrebe da se mi guramo u taj tabor.

Jedan od “tadićevaca” iz reformskog bloka, pogledavši Jovanovićevo pismo ne želeći da se javno meša u raspravu (“Nije to raskol, to je, valjda normalna rasprava unutar istog političkog korpusa”) kaže: “Ovo je u redu, dobro je napisano. To je politika koja pripada Tadiću, ali koju on nije saopštavao. Tadić je jedno vreme postojao, što bi rekli marketinški stručnjaci, kao brend koji nije imao sadržinu, nije imao politiku.”

Prestrogo. Tadićeva politika je bila kohabitacija. Sasvim je svejedno da li je u pitanju Tadićevo lukavstvo ili Tadićeva čista duša, nego je bitno da je mnogo ljudi poverovalo da je njegovo “Vjeruju” ono što im govori: jesam za državni interes, jesam za stabilnost, jesam za uspostavljanje svih institucija sistema. To mu priznaje i Jovanović: “U junu je za tebe glasalo 1 700 000 ljudi. Glasali su za evropsku Srbiju, a mnogi među njima i za tvoju politiku kohabitacije kao način da se do takve Srbije dođe”. Izvesno je da su mnogi glasali za Tadića i zato što je rekao jasno da nema ništa sa radikalima i socijalistima, u vreme kada su neki iz njegovog kruga savetnika pisali da je za Srbiju najbolje rešenje koalicija DSS-a i radikala, i kada ostali analitičari sledbenici pišu da je radikalizacija Srbije nazaustavljiva. Izvesno je i da su za Tadića mnogi glasali kada je rekao da moramo da razjasnimo zločine u naše ime, da optuženi moraju u Hag - makar i nevini, kada je Koštunica tvrdio da neće hapsiti generale.

Mogao je Koštunica i da misli isto kao Jovanović i onaj neimenovani reformista ili Živković, ali je on pre sednice vlade (što mu Tadić prigovara u obraćanju naciji) saopštio svoj stav i naterao Tadića da “odgovori” na njega, da kaže biračima šta je njegova politika. Koštunica je vešt političar, čak je Đinđiću uspevao da nametne ritam izjašnjavanja o saradnji sa Hagom ili rešavanja problema Kosmeta, kao ključnih političkih pitanja.

Kanabe za narodne mase Pre nego što je i otvorena, u Kancelariju je stiglo 1 389 predstavki građana, koje se uglavnom odnose na socijalna pitanja i probleme u pravosuđu Narodna kancelarija otvorena je u petak i baviće se “operativnim, stručnim, analitičkim i savetodavnim poslovima” u cilju pomoći rešavanja problema građana. “Otvaramo kancelariju za narod kako bismo približili državne institucije građanima”, rekao je Boris Tadić. On je naglasio da će insistirati na tome da Skupština Srbije što pre donese zakon o ombudsmanu, jer će “on imati zakonsko pravo da se umeša u postupke” u kojima su građanima povređena prava. Tadić očekuje da će po formiranju ombudsmana, narodni advokat i Narodna kancelarija raditi zajedno, kako bi pomogli građanima da na najbolji način reše svoje probleme. Dragan Đilas, direktor Narodne kancelarije, naveo je da je pre nego što je i otvorena, u Kancelariju stiglo 1389 predstavki građana, koje se uglavnom odnose na socijalna pitanja i probleme u pravosuđu. Kancelarija će na svaku predstavku odgovoriti, proslediti je nadležnim organima i pratiti svaki slučaj do kraja. Đilas je rekao da iza Kancelarije “stoji autoritet predsednika”, te da očekuje saradnju sa svim državnim organima, posebno republičkim ministarstvima. Narodna kancelarija se finansira iz budžeta i donacija. Manji deo sredstava namenjen platama zaposlenih pokrivaće se iz sredstava budžetskog razdela predsednika Republike. Prve donacije dobijene su od kompanije “Com Trade” koja je dala 30 računara i od “Microsofta” koji je obezbedio operativni sistem “NJindonjs” na srpskom jeziku. Imena svih donatora biće saopštena nakon potpisivanja ugovora o donacijama. Prvi projekat Kancelarije za pomoć građanima biće pomoć deci poginulih, nestalih i kidnapovanih građana Srbije. U Kancelariji je angažovano 20 pravnika, sociologa, defektologa, politikologa i psihologa. V. SUDAR

Ispalo je da je to nametnuo i Tadiću. To je dovoljan razlog Tadiću da razmišlja o tajmingu svojih poteza, ali je bitno da je odgovorio: pozvao je Srbe da izađu na kosmetske izbore, iako njegovi savetnici nisu imali jedinstveno mišljenje o tome, i... iako oni sa kojima je bio na Mokroj Gori, a moguće je i njegov otac, ne misle isto kao i on. I bez ovih podataka, u političkoj javnosti je Tadićevo obraćanje naciji u utorak, Peti Oktobar, posle najvažnije informativne emisije državne ili nacionalne televizije, doživljeno kao prvo ozbiljno Tadićevo izjašnjavanje.

Tadić zna koliko je rizikovao. U tranzicionim zemljama političar koji želi da menja i sebe i društvo često mora da bude i ispred glasa javnosti i protiv glasa javnosti, ali i protiv mišljenja i konzervativnog i naprednjačkog dela političke elite

Dakle, Tadić zna da će snositi posledice svoje izjave. Zna da u ovom trenutku Vlada Srbije (DSS, G17+, NS, SPO uz životnu podršku SPS-a koju je DSS platio na netom završenim lokalnim izborima) ne misli o tim izborima. A pošto je politika samo stvar mogućeg, moguće je čak i da će na tim izborima biti u istom rovu sa Jovanovićem, a posle njih u istoj poslaničkoj klupi sa Koštunicom. Kakogod, Jovanovićevo pismo na to neće imati uticaja. Ono će tada biti samo prošlost. Ni rasprava, ni svađa, ni raskol.