Čuvar kristalne vaze

Moj desetogodišnji rad dobio je najveću ocenu”. Tim rečima prokomentarisao je Aleksandar Lukašenko rezultate upravo održanog referenduma koji su mu omogućili da se još jednom (ili više puta) kandiduje za predsednika Belorusije. Tako visoku ocenu on je već jednom dobio kad je ubedio narod da Ustav treba promeniti i predsednički mandat povećati sa četiri na šest godina. Kad je prošlo 10 od mogućih 12 otkako vlada Belorusijom, kontroverzni “Batko” (adekvatno našem “Babo”), zaključuje da je možda “Lukašenko nekome dosadio, ali ko će ako ne on”.

Zato je odlučio da kao lepo vaspitan čovek koji želi svom narodu samo najbolje (Belorusiju, kaže, doživljava kao kristalnu vazu i čuva je da se ne razbije), pažljivo postavi pitanje narodu “da li dozvoljava” da se on ponovo kandiduje. A narod k’o narod, pogotovu kad su mu državni mediji objasnili da glasajući za Lukašenka, glasa za Belorusiju, listom je odlučio da mu dozvoli. I tako, poslednji diktator, čovek koji iritira Zapad plašeći ga savezom sa Rusijom, a Rusiju preteći da će na njene granice dovesti Zapad, ostaje na vlasti sledećih, zašto da ne, bar 30 godina (tek mu je 50).

Posmatrači OEBS-a zaključili su da su tokom referenduma narušeni svi demokratski principi. Posle toga dva autobusa u kojima su napuštali biračka mesta, doživela su saobraćajne nesreće. Žrtava među njima nije bilo, ali su poginula trojica Belorusa. I Amerika je brže-bolje izjavila svoju zabrinutost za demokratiju u ovoj bivšoj sovjetskoj republici, na šta je Batko, mirno odgovorio: “Već deset godina se brinete za nas, opustite se, ništa nam ne nedostaje.”

Deputat Državne dume Rusije Sergej Baburin koji je pratio glasanje, izjavio je da su zapadni posmatrači došli u Belorusiju sa već gotovim negativnim izveštajima u koje je trebalo samo ubaciti brojeve izbornih mesta na kojima su kršena pravila i eventualno, radi verodostojnosti, neka imena.

Referendum se dopao i svim međunarodnim posmatračima koji su se pojavili na ekranu državne televizije.

Sviđalo se to nekome ili ne, prema zvaničnim podacima, Aleksandar Lukašenko dobio je podršku većine Belorusa - 77,3 posto upisanih birača, i 89,7 onih koji su izašli na izbore.

Prema podacima koje je objavio istraživački centar The Gallup Organization/Baltic Survedžs samo 48,4 posto građana glasalo je “za”, a to je za dva odsto manje nego što je potrebno za promenu Ustava. Ali Galup ne sprovodi zakone u Belorusiji.

Glasanje je pratio i veliki broj ruskih novinara koji tvrde da su se gostoljubivi domaćini veoma potrudili oko njih, da su im organizovali ekskurzije po beloruskim gradovima, pokazivali lepote svoje domovine, održavali prava narodna veselja, naravno, što dalje od glasačkih mesta.

Sam predsednik nije vodio predizbornu kampanju. On je prosto podsetio da za 10 godina njegove vlasti nije bilo nijednog terorističkog napada, da fabrike koje su, kada je došao na čelo države, radile dva dana nedeljno, a sada rade punom snagom, da bruto nacionalni dohodak raste za po 10 odsto godišnje, da su svi putevi asfaltirani, ledine zaorane, a stanovi za seljake se ubrzano prave. Belorusija je gotovo cela gasifikovana tako da je situacija bolja nego, na primer, u Podmoskovlju, iako gas dobijaju od Rusije (naravno, pod benificiranim uslovima). Podsetio je i da je u vreme “do Lukašenka” u zemlji vladao banditizam. Serijske ubice su kažnjavane... danas ih nema. Čak se i zatvori zatvaraju.

“Ima stvari koje zavise samo od predsednika”, naglasio je. “Na primer, ljudi kažu ‘samo da ne bude rata’. To je moj problem, ja nemam pravo da vas uvlačim u tu avanturu. Naravno, ako na to ne bih obraćao pažnju, bilo bi veoma teško sačuvati red i stabilnost u Belorusiji.”

U specijalnom izdanju “Sovjetske Belorusije” objavljen je niz fotografija. Te sa devojčicom u rukama, te u polju raži. Vidi se - rodilo, a zrno krupno, kao pasulj. U pozadini kombajn. Pa predsednik u vojnoj uniformi, pa sa loptom... ne zove se slučajno sovjetska. Zaključuje pozivom: “Glasaj ‘za’ Belorusiju!”

Pa, kako da čovek ne glasa?

Posle referenduma na ulicama Minska (koji je inače pružio najmanju podršku Lukašenku) opozicija je organizovala mitinge i šetnje. Glavna parola bila je “Belorusija nije Lukašenko”. Pokušali su da dođu do predsednikove rezidencije, ali su ih policijski pendreci zaustavili. Tek nakon razgovora sa direktorom KGB-a, koji im je obećao da će reći istinu o opozicionim prvacima koji su nestali poslednjih godina, pred zoru, ljudi su se razišli koristeći odlično organizovan državni prevoz, ali je dogovoreno da se ponovo nađu.

Opozicija navodi da su glasači na izbornim mestima dočekivani s čašom piva, sendvičima i čajem, “ne da bi time bili korumpirani, već da bi im događaj ostao u prijatnoj uspomeni” - objašnjavaju organizatori. U tom cilju su organizovani i koncerti, prava narodna veselja. U blizini izbornih mesta postavljene su male pijace na kojima je sve bilo za četvrtinu jevtinije, a stariji ljudi (njih je najlakše bilo zbuniti) dobijali su glasačke listiće sa već zaokruženim “da”.

Koalicija “Petica” pokazala je ranije popunjene izveštaje sa glasačkih mesta. Kad su se brojali glasovi, posmatrači su zamoljeni da izađu. Oni tvrde da su glasački listići zamenjeni...

Na sve to večiti predsednik kaže: “Ne razumem šta vas brine, u našem Ustavu piše da je izvor vlasti u državi narod. I time je sve rečeno.”

Aleksandar Lukašenko došao je na vlast 1994. godine kao malo poznati nezavisni kandidat. U prvom krugu dobio je 45 odsto, a u drugom čitavih 80 odsto glasova.

Ličnu vlast je učvrstio već sledeće godine kad je agitovao da se bojkotuju izbori za Vrhovni savet Belorusije “jer ćete ionako biti prevareni”. Iako je Savet nekako formiran, opstao je samo godinu dana nakon čega je sam predsednik formirao Nacionalnu skupštinu od 110 deputata koje je lično postavio.

Potom je na referendumu produžio sebi mandat na šest godina, pa je 2001. godine ponovo biran. Sledeći izbori biće u septembru 2006. godine.

Zapadu je Lukašenko trn u oku, i sigurno da će pokušati da učine sve kako bi ga (ili njegov narod) ubedili da ode sa vlasti. Za Rusiju, ma koliko bio nezgodan, on je manje od dva zla. Lukašenko će i dalje biti partner s kojim će se razgovarati o zajedničkoj državi (na inicijativu Belorusije), i koji će se, svaki put kad se učini da je sve dogovoreno, lukavo izvući ne potpisavši ništa, a potom optužiti Rusiju za hegemonističke namere. Ali njega već znaju, kad bi došao neko drugi, došlo bi do borbe za vlast, bila bi otvorena vrata nekim drugim uticajima, što Rusiji, u trenutku kad ima previše sopstvenih problema, ne odgovara.

A da li će i kada država biti stvorena, teško je reći s obzirom na zaista velike razlike između dva predsednika. Putin pokušava da povede zemlju ka Evropi, a Lukašenko prema Sovjetskom Savezu.

Putin insistira na tržišnoj ekonomiji, Lukašenko na centralizovanoj, mada je morao da pristane na neke ustupke i napravi nekakav konglomerat - ekonomiju sa elementima socijalizma i tržišta.

Putin je za demokratiju, iako dirigovanu - Lukašenko za komandno upravljanje. On je u svojoj zemlji car, mada to demantuje. “Predsednik nije car koji caruje. Predsednik radi u studentskim slušaonicama, ide na njive, na farme, stalno ih goni da rade, odlučuje gde treba postaviti cevi za gasovod, i slično. Carevi tako ne rade.”

Često izjavljuje svoju ljubav slovenskoj braći a ponekad se stiče utisak da bi voleo da bude na čelu ruske opozicije jer Putin svoju istorijsku ulogu ne razume baš najbolje: “Moskva nije svesna neophodnosti ideološkog izbora. Rusija više nije duhovni i kulturni centar istočnoevroazijske civilizacije. Zato Belorusija mora da privuče sve patriotske snage sa postsovjetskog prostora.”

Lukašenkovi protivnici u Belorusiji smatraju da njegovo opiranje stvaranju zajedničke države sa Rusijom ima jedan osnovni razlog - on je vlasnik 80 odsto svega što vredi u zemlji, iako je to formalno u vlasništvu države. Dolazak stranog biznisa u zemlju doveo bi do kraha Lukašenkove imperije.

I zato on sa Rusijom hoće da se ujedini, i neće da se ujedini i od nje stalno nešto traži i zahteva i ljuti se bilo da dobije ili ne dobije traženo. Zašto i ne bi, kad ima tako veliku podršku naroda.

Narodu Belorusije Zapad je obećao sankcije ako Lukašenko pobedi, ali to nije uticalo na odluku - svi znaju da se malo ko ovajdio od njihovih obećanja. Uostalom, ni dosad im nisu ništa davali. A ne sekiraju se mnogo ni što im Rusija ne daje naročitu podršku. Imaju prosečnu platu od 120 dolara, penzije od 70, i voljenog predsednika - šta im još treba?