Život uživo

Gde se krije iracionalnost jednog rata?

Na ovo pitanje smo dobili jedan od mogućih odgovora u poslednjoj premijeri Narodnog pozorišta u Beogradu. Predstava se zove Rupe i kolektivna je kreacija srpskog nacionalnog teatra, Teatra Epik, kolektiva Emigrativ art, Flamanskog kraljevskog teatra i Nacionalnog teatara valonske zajednice. Svi potonji su iz Brisela. Baš kao i reditelj Loran Vanson kome je 37 godina, diplomirao je na briselskoj akademiji za film i pozorište i autor je brojnih predstava za koje je dobio ugledne nagrade.

Mladi Belgijanac i njegova internacionalna ekipa rade ovaj projekat poslednje tri godine i sada smo dobili rezultat tog pokušaja da glavni akteri budu glumci i autentični junaci, gubitnici, ljudi čiji je život obeležen posledicama ratova tokom devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije. Reditelj Vanson je želeo da kroz iskaze autentičnih junaka prikaže svu tragediju rata u kom su žrtve ne samo oni kojih više nema već i oni koji su ostali bez kuća, kojima su “psi rata” zauvek obeležili život:

“Daleko od onoga što je šireno putem zapadnih medija, približavamo se jednoj realnosti sačinjenoj od nemerljivih gubitaka i, iskreno govoreći, za nas malo zamislivih. Do te mere nezamislivih da se davanje reči akterima te realnosti pred našom publikom čini akcijom od primarnog značaja...

Začuđujuće konstatujemo, kaže Vanson, da kad je reč o ratu, svako vizualizuje svoj rat, svoj događaj urezan u vlastitu priču, i svoje lično lutanje kroz sam događaj. Želimo da obznanimo sve te toliko različite putanje u svim njihovim antagonizmima, njihovim kontradikcijama, ali i u njihovim začuđujućim sličnostima kada je reč o neshvatanju, reklo bi se često i tuzi, ako ne i nostalgiji za jednom zemljom, filozofijom koje više neće biti.”

Zbog čega je značajna ova predstava o čijem umetničkom dojmu će sigurno biti manje reči, jer su u prvom planu njena tema, ideje i provokativnost? Pre svega, reč je o dokumentarno-igranoj drami gde govore glumci poput Mirjane Joković, Dobrile-Bobe Stojnić i Hane Jovčić, ali i pevačica Esma Redžepova-Teodosijevski. Na sceni su i Ismet Konđeli, Arsen Afazi, Velji Keljmendi i Rusten Ramović, mladi Romi, od kojih su neki šleperom deportovane izbeglice sa Kosova. Sva četvorica su pohađali večernju školu “Branko Pešić” u Zemunu, učenici su srednje škole i samim tim su privilegovani u odnosu na svoje sunarodnike koji su kao romske izbeglice sa Kosova smešteni u polusrušenu bivšu fabriku betona na Dorćolu i u okolne kontejnere za đubre. Ipak, ne ide im baš najbolje. “Vidite ovaj moj faraonski profil, znate već...”

Cela porodica Kostić je takođe akter ove predstave. NJihova ispovest je koliko potresna, toliko prepoznatljiva. Daliborka Šapić-Kostić, njen suprug LJubiša Kostić i kćeri Helena i Ana. Svi oni pričaju svoju priču. Daliborka (43), dete iz mešovitog braka, koja je bila “suviše Srpkinja u Hrvatskoj, a suviše Hrvatica u Srbiji”. Rođena u Beogradu, imala je sedam godina kada se sa roditeljima preselila u Hrvatsku. U Karlovcu je završila školu i postala profesionalna maserka i fizioterapeut. Tu je upoznala muža LJubišu Kostića koji je došao iz Pirota da bi u Karlovcu završio Vojnu akademiju. Prvog jula 1991. LJubiša je poslat na front, a Daliborka ostaje sa ćerkom Helenom, kao supruga oficira JNA i kći jednog Srbina u vojnoj zgradi gde svi okreću glavu od nje. U ključaloj atmosferi rata muž uspeva da ih izvuče i pošalje u Pirot kod svojih. On nastavlja da ratuje negde u Bosni, i Daliborka gubi svaki kontakt sa njim i sa svojom porodicom u Hrvatskoj...

Porodica Kostić živi u Vojnom hotelu za prekomandu u Beogradu u sobi od 20 kvadratnih metara. Odbijaju da plaćaju državi nadoknadu za nju.

Kada se pojavi na sceni, glumica Mirjana Joković kaže:

- Otišla sam na tri meseca, a ostala sam 12 puta 12 meseci....

I tako počinje svoju ispovest glumica koja poslednjih 13 godina živi u Americi. Na pitanje zbog čega se vratila u teatar gde je sa devet godina prvi put igrala u predstavi Oslobođenje Skoplja, junakinja brojnih filmova objašnjava:

- U ovom projektu se postavlja pitanje na koji način glumac može da bude od koristi, da uzvrati dar koji mu je dat. Da postane glasnik vremena, bez politike i ideologije. Da koristi drugim ljudima i kao neko vidljiv pomogne nevidljivima.

Ovo naglašavanje reči vidljiv i nevidljiv deo je reklamne kampanje ove predstave gde se kaže da su reditelj i ostali autori u potrazi za radikalnim pozorišnim gestom čiji je cilj govoriti SA konkretnim osobama ovde i sada: sa izbeglicama koje dolaze iz Hrvatske, mladim Romima raseljenim i deportovanim sa Kosova, majkama, suprugama nestalih i kidnapovanih lica... ljudima koji su svedoci bombardovanja Beograda 1999. Reč je, dakle, o mnogobrojnim nevidljivima, izbrisanima, isključenima iz političkog i ekonomskog konteksta. Ti nevidljivi pričaju svoje živote upotpunjeni prisustvom glumaca, igrača i muzičara Narodnog pozorišta, NJujorka, Skoplja. Ne izostaje i pogled sa Zapada. U predstavi učestvuju valonski i flamanski, iliti belgijski glumci koji predstavljaju neophodnu distancu. Međutim, oni su i oličenje naivnosti, stereotipa mišljenja i “glave u pesak” kojim je Evropa što aktivno, što pasivno pokazivala svoje duboko nerazumevanje konflikta posmatrajući ga iz svoje bašte.

Beležimo još dve zanimljivosti ove predstave. Učešće Dobrile-Bebe Stojnić, prvakinje Narodnog pozorišta koja govori o tome kako je usvojila kći Nenu, i Nenino, svedočenje koja danas ima 22 godine i zna samo za dobre ljude koji su je uzeli iz doma: za majku Bobu i oca Nikolu Neškovića.

Jedan od najpotresnijih trenutaka u predstavi je kada neodoljiva Esma Redžepova-Teodosijevski, Romkinja koja peva i širi dobrotu, govori o četrdesetoro dece koju su podigli i opremili za život njen suprug Steva Teodosijevski i ona. Otkad je ostala udovica, o deci brine sama.

Posle premijere 29. oktobra, Rupe (ili kada nismo bili svrstani, kako glasi podnaslov predstave) igraju se 30. oktobra i 1, 2, 3, i 4. novembra.