Novo znamenje

Trebalo je da prođe četrnaest godina, pa da crteži sa radnog stola arhitekte Vlade Slavice, posle često prekidanih građevinskih radova, konačno prerastu u impozantno zdanje koje, pod imenom BEOGRADSKA ARENA, danas gospodari prostorom centralne zone Novog Beograda. Prva upotrebna proba iz jula ove godine pokazala je da je naš grad u njoj dobio objekat velikih i raznovrsnih funkcionalnih mogućnosti.

Svaka zgrada, a tim više ovako velika i značajna kao što je Arena, može da se sagledava i procenjuje mnogostrano, ali mi ćemo se, shodno karakteru ove rubrike, ograničiti samo na njena urbanistička, arhitektonska i namenska svojstva. Prirodno je, uz to, da među njima pažnju najpre privuče položaj građevine na urbanističkoj mapi grada.

U slučaju Arene naši gradski planeri (uz nesumnjivo aktivno sudelovanje političkih faktora) krajem osamdesetih godina povukli su nedovoljno osmišljen planerski potez. Problem sa lokacijom Arene je u okolnosti da se ona, mimo ranijih predviđanja, našla u jednom od dva novobeogradska bloka (25 i 26) koji su označeni centralnom zonom novog grada u Generalnom planu iz 1959. godine kao i u usvojenom konkursnom rešenju iz 1997. godine. Objektu koji zahteva mnogo slobodnih okolnih površina svakako nije mesto u gradskom središtu gde je svaki kvadratni metar dragocen. No, Arena se našla tu gde su i pomenutim konkursnim rešenjem bar donekle, naknadno, ublažene njene urbanističke mane.

Za bazni okvir građevine autor je uzeo blago izražen elipsoid u koji je zatim ukomponovao sadržaj po potpuno simetričnom rasporedu oko podužne i poprečne ose. Tako je dobijena unutrašnja šema sa središnim igrališnim platoom i gledališnom školjkom praćenom nizom uslužnih, radnih i salonskih prostora, te glavnom obodnom komunikacijom. Naizgled jednostavna unutrašnja postavka zahtevala je, međutim, izuzetnu veštinu da se u nju uklope mnogobrojni sadržajni činioci i da se celinom ostvari organizam visokih delatnih kvaliteta. Razumljivo je da je komunikacioni splet za objekte ovakve vrste od izuzetne važnosti i njemu je ovde poklonjena dužna pažnja. Ulaz u objekat omogućen je sa četiri strane, pri čemu je značaj podjednakih glavnih pristupa dat na podužnim stranama, onima na severnoj i južnoj fasadi. Problem unutrašnjih komunikacija nastao iz prostornog ponavljanja, izazvanog simetričnim rasporedom, uspešno je razrešen enterijerskom primenom različitog zidnog kolorita uz maštovito i pregledno označavanje slovnim i numeričkim simbolima. (Da dodamo da je celi vizuelni komunikacioni sistem, uključujući i spoljne partije, delo arhitekte i dizajnera Radomira Vukovića.) Efikasno pražnjenje gledališta i napuštanje objekta veoma je uspešno rešeno i julska proba je pokazala da je u novoj dvorani nadmašen međunarodni vremenski standard tako što je od završnog zvižduka sudije do izlaska poslednjeg dvadesetohiljaditog gledaoca prošlo manje od deset minuta.

Enterijerski radovi obuhvataju niz različitih ambijenata, a opšta ocena bi mogla da sadrži pohvalu odmerenom i svrsi prikladnom kreativnom pristupu i njegovoj odgovarajućoj realizaciji. Impresivni tavanički rasponi (od preko sto metara) nad prostranim i, prema potrebi, delom izmenljivim tribinama su doživljaj za sebe praćen opštim respektom za majstorstvo naših građevinara.

U eksterijernom uobličavanju autor se poslužio podelom ogromnog gabarita na glavni višespratni blok i nad njim, odeljen naglašenim celookvirnim udubljenjem, efektno isturen i blago zaobljeni krov. Dok je krov skrojen u jednom komadu, modelovanje glavnog korpusa izvedeno je kombinovanjem isturenih i povučenih fasadnih segmenata, kao i smenjivanjem zidnih i staklenih ravni. Ceo fasadni omotač krasi dobar proporcijski red i plastična razuđenost, čime je ostvaren utisak stamene građevine koja istovremeno ima i određenu vizuelnu lakoću. U tome značajan udeo imaju i dobro dimenzionirana prilazna stepeništa. Primenjeni kolorit sveden je na nekoliko sivih nijansi u dobroj tonskoj usklađenosti, ali čini nam se da bi karakteru objekta pristajala i nešto življa paleta. Umerene zamerke mogli bismo da uputimo i staklenim lučnim pokrivačima nad ulaznim holovima koji su poprilično neprirodno prikopčani za vertikalnu staklenu površinu u ravni fasade.

Što se neposrednog okruženja tiče ono se sastoji iz prilaznih staza, hortikulturnih partija i parkirališnih površina, koje, zbog lokacijskih uslova, ne zadovoljavaju potrebe objekta pri punoj iskorišćenosti. Zelenilo će svojim rastom vremenom menjati okolni milje i svakako će ga znatno oplemeniti.

Beograd je imao sreću da njegovi objekti velikog gledališnog kapaciteta, kao što su Sajam, hala Pionir i Sava centar, budu istovremeno i uspešna arhitektonska ostvarenja. NJima se sada, svojim visokim kvalitetima, pridružila i Beogradska arena.