Da li je Bog iščileo?

U završnoj pesmi prvog ciklusa nove Simovićeve zbirke govorni subjekt se pita da li Sizif (svakako, onaj mitski, ali ovde unekoliko drugačije zamišljen) pokušava “tačku” da izgura “na vrh brega i boga” i da li ga ona, postajući sve teža, s vrha brega survava u podnožje i “pod đonove božje?” A u pesmi koja, sama sobom čineći šesti ciklus, finalizuje zbirku veli da je sve nevolje koje od iskona prate ljudski rod uspeo da preživi “zagledan u tačku”, u onu sve dalju i sve sjajniju koja “obuhvata i sadrži sve!”

Između ovih dveju, graničnih i oprečnih, varijanata tačke - moglo bi se razumeti: između kolosalnog neuspeha prividno sve većih naših moći i sve udaljenijeg uporišta koje jedino još izvor metafizičke svetlosti može da ponudi - odvija se vajkadašnja čovekova sudbinska drama. Imamo li u vidu broj pesama u kojima se pojavljuju i funkcija koje im je pesnik namenio, Dunav i ribe su, po snazi i obuhvatnosti simboličkog dejstva, u ovoj zbirci gotovo ravnopravni sa tačkom. Doima se, štaviše, da je ceo njen “prostor događanja” u okrilju tekuće vode koja nosi sile kreacije i destrukcije, simbolizuje čovekovo postojanje, “proticanje” i obnavljanje... Sva je prilika, Simović je nameran da nas suoči sa vanvremenim i univerzalnim obeležjima rečene drame koja će se, iz ciklusa u ciklus, sve vidljivije ukrštati sa današnjim i ovdašnjim.

Nalik fantazmima koji opsedaju svest i zamračuju vidik, pesme prvog ciklusa se slažu u imaginativnu realnost grotesknih bića i zlokobnih utvara. Što više ona izmiče poimanju (“Zna li iko da kaže šta je ovo?”... “Odakle je ovo preda me banulo?”), utoliko više deluje kao neminovnost. Posreduju ove pesme, u stvari, doživljaj nepovratno poremećenog ustrojstva našeg sveta. Mada ne prestaje da govori iz našeg vremena, ovaj doživljaj pesnik u prvom ciklusu sugeriše koristeći se mitskom inscenacijom i simbolikom, a u drugom hrišćanskom (sa ribama i ribarenjem u simboličkoj, ali i u motivsko-tematskoj ravni). Saglasno toj promeni, svekoliki poremećaj Odozgo zadanog sklada predstavljen je na drugačiji način: božanska i ljudska istina su - kaže se u jednoj pesmi - razdvojene pa je, ne nalazeći “čoveka za svedoka”, i bog “gore iščileo”. U pesmama drugog ciklusa, stoga, uočavamo projekcije biblijskih tema i ideja u savremene okolnosti, ali i skeptičan pesnikov odnos spram njihovih poruka i pouka.

Većinu pesama u središtu zbirke (treći ciklus) sa lakoćom čitamo saobrazno širem kontekstu, mada ne bi trebalo prevideti mogućnost da je, implicitno, njihov predmet sama poezija. Shvaćena u užem smislu, kao iskušavanje moći reči, i u širem, kao duhovno oslobođena delatnost koju parterna realnost na mnogo načina ugrožava. A to, opet, donosi unekoliko novu varijantu razumevanja idejnog koncepta zbirke razvijenog između navedenih (i uslovnih) značenja tačke. Mogu, dakle, ove pesme da deluju centrifugalno, ali je delotvorno i njihovo korespondiranje sa pesmama petog ciklusa u kojima je čitljiva upitanost o smislu pokušaja da se pronikne naum Više Organizacije.

Kako god bilo, nesporno je da nas pesme u drugoj polovini zbirke (ponajviše one u četvrtom ciklusu) privode neupitno našoj realnosti završnice prošlog veka. I tu smo (koji put već!) u prilici da konstatujemo besprimerne Simovićeve stvaralačke moći u praktikovanju onog što se nekad zvalo angažovana poezija. U njegovom vidnom polju su poznati likovi i događaji; društvene, političke i kulturne prilike na koje oni presudno utiču; posledice koje za njima ostaju u materijalnoj, moralnoj, duhovnoj sferi. Ni na tren nam se ne postavlja pitanje šta i koga “ciljaju” ove pesme ironijskih, kritičkih, satiričkih svojstava, ali nam, podjednako, na um ne pada pomisao da se njihov kreativni učinak ovakvim dejstvom iscrpljuje.

Da je o jedinstvenom pesniku reč odavno nije novost. Simovićeve su pesme neporeciv moralni čin i poetska kreacija najvišeg reda. On je pesnik kadar da stvaralačke zamisli neuobičajene složenosti i slojevitosti realizuje prividno krajnje nepretencioznim postupkom i jednostavnim jezikom. Po odredbama koje se broje, njegova je poezija nesumnjivo srpska (i ovaj poetski tekst može biti integralno pročitan u otadžbinskom “ključu”), po punom stvaralačkom kapacitetu je neomeđeno relevantna... A to su, razume se, tek neke od odlika čudesne zbirke Tačka.